Зоран Пауновић Пет лица тражи писца

Колико год било показатеља који говоре супротно, криза издаваштва у овдашњој култури не постоји, бар када је реч о броју објављених књига. Лако је, чак и сувише лако данас и овде објавити књигу: понекад је довољна тек спремност писца да материјално потпомогне обелодањивање свог дела

Број романа приспелих на конкурс за НИН-ову награду 2018. године помало је застрашујући: има их две стотине. Погледамо ли на овај податак с ведрије стране, могли бисмо да закључимо да то што се тако много људи бави писањем не може бити лоше; међутим, из реалније и неминовно суморније перспективе, немогуће је не приметити да је међу тим делима забрињавајуће много оних којима ће највећи успех бити то што су „били у конкуренцији за НИН-ову награду“и чији број читалаца неће значајније надмашити број чланова НИН-овог жирија. Либерално постављене пропозиције конкурса за нашу најзначајнију књижевну награду нуде, чак и онима који су сасвим очито залутали у књижевност, могућност да себе доживе као писце, а своје романе (или „романе“) као дела вредна пажње. Може бити да квантитет у неким областима рађа квалитет; у књижевности, сва је прилика, ипак није тако.

Питање „зашто пишем“већина писаца себи никад не постави: кад би га чешће постављали, и писаца би свакако било много мање. Питање „о чему писати“, међутим, није могуће избећи. У трагању за одговором на ту недоумицу, чини се, овдашњи аутори показују све мање инвентивности. Несразмерно је, на пример, велик број оних који се помодарски безбедно одлучују за глобално популарну аутофикцију. Нескривено, почесто и сасвим нефикционализовано, они пишу о себи: беспоштедни у саморазоткривању, многи од њих према читаоцу бивају још беспоштеднији; вођени заблудом да сваки баналан догађај или незанимљив ток мисли кад се преточе у (не нужно граматички исправне) реченице постају литература, такви аутори несвесно проширују значење појма тривијална књижевност. С друге стране, ни писање о такозваним „великим темама“нипошто није поуздан пут ка стварању

великих дела. Тако је стогодишњицу завршетка Великог рата немали број аутора схватио као тему за домаћи задатак, при чему су резултати њихових стваралачких напора често на тужан начин сведочили о мањкавостима „пригодне инспирације“.

Криза тематике некако сасвим природно подразумева и кризу форме. Мало је у овогодишњој продукцији романа чији су аутори имали довољно дара и смелости да протумарају ређе истраживаним путевима прозног израза. И даље преовладавају реализам, модернизам и постмодернизам – или, нешто прецизније, зихерашка стварносна проза, рудиментарни ток свести, те преиспитивање улоге и идентитета приповедача. Истовремено, све је више дела написаних у сагласју с обрасцима и конвенцијама популарне жанровске литературе: највише је љубавних романа и трилера, но уочљиво је и присуство псеудоисторијских повести о измишљеним световима или митологизованим „стварним“личностима. Невелики уметнички домети таквих дела понекад су – на радост издавача – у потпуном нескладу с њиховим великим тиражима.

То би значило да криза тематике и криза форме не морају да подразумевају и кризу издаваштва. И заиста, колико год било показатеља који говоре супротно, криза издаваштва у овдашњој култури не постоји, бар када је реч о броју објављених књига. Лако је, чак и сувише лако данас и овде објавити књигу: понекад је довољна тек спремност писца да материјално потпомогне обелодањивање свог дела. Јер, сумњивих издавача одувек је било, и биће их. Као и сумњивих писаца. Но прави писци и вредна дела (а има их, дабоме, и ове године – можда не много, али сасвим довољно) никад се неће изгубити у тој маси, напротив: сред свеопштег сивила, њихов сјај постаје још уочљивији.