ВРЕМЕ НАПЛАТЕ ДУГОВА
Шта нас чека у години пред нама
То што ћемо се бавити Брегзитом, одласком Американаца из Сирије или стрепети због успона европске деснице неће променити чињеницу да ће већи део планете 2019. провести у истој беди као и све године откако смо без неког лако уочљивог разлога сишли са дрвета
Као шлаг на торти празничне атмосфере, читаоцима честитамо скоро потпун завршетак Другог светског рата у Европи. Ове године ће се, наиме, из Немачке повући готово све преостале британске трупе. Године 2010, после шест и по деценија војног присуства у Немачкој, тадашњи премијер Дејвид Камерон најавио је одлазак свих 20.000 наоружаних Британаца до 2020. У међувремену су се великом већином заиста вратили кућама, тренутно их је око четири хиљаде са придруженим цивилима, али је актуелни министар одбране Гавин Вилијамсон недавно
подсетио да је Русија једна од највећих претњи са којима се Британија суочава. И обзнанио да неће допустити Кремљу да преправи исход Хладног рата. Пошто Хладни рат, дакле, није завршен, није се могао потпуно завршити ни Д(р)уги светски, те ће 185 војника оружаних снага њеног величанства остати у Немачкој и после 2019. и после 2020.
Није да се Немци због те пародичне окупације много буне. Напротив – ваљали су им ти Британци и за економију, али светски рат који траје осамдесет година не даје много разлога за оптимизам у 2019. Поготово због тога
што – 185 војника и нешто гвожђурије на страну - Британија једра диже из целе Европе. Брегзит је закуцан за 29. март. Осим ако Британци одустану. Или ако одрже нове изборе. Или нов референдум. Или се договоре са Европском унијом око одлагања. Колико год тај процес потврђивао Пекићеву опаску о основном принципу британске политике – да се посао одлаже у нади да ће доћи тренутак када више неће морати да се обави – 29. март је близу, и аргументи обе стране све су бомбастичнији. Добро их илуструју текстови Сајмона Тисдала из Гарди-
јана и Квентина Летса из Дејли мејла, објављени истог дана, 26. децембра. Тисдал скицира прилично ветровиту 2019. за Британију. Трампов свет је уврнут, хаотичан и опасан „попут помахниталог забавног парка на Флориди на који се обрушава ураган“. Председник САД провоцира Техеран, одлази из Сирије, оставиће Британце саме у Авганистану. Путин „трује како му се ћефне у Солсберију“, манипулише Брегзитом, нарушава британски ваздушни и поморски простор, петља по дигиталном. Француско-немачка осовина дрхти, и десница прети европском поретку. С ким ћемо да се дружимо када отпловимо за Довер по таквом невремену, пита се Тисдал. Са оним истим Трампом? Са Кином, којом управља један од најрепресивнијих режима планете? Трампу се фућка за људска права, вели новинар Гардијана, али Британци традиционално о њима брину. Са Саудијском Арабијом? Сарадња са њима је и пре било „етички сумњива“, каже Тисдал, „а камоли сада када знамо да принц гаји убице међу потчињенима“?
Овим опаскама о британској бризи за људска права и запрепашћујућим сазнањима да Саудијци убијају, човек мора да се насмеје, али рекосмо – добра су илустрација очајничких шутева на гол у последњим минутима регуларног тока Брегзита. Тисдал се даље пита да ли ће Лондон пријатељевати са Ердоганом – „коме је добар дан у канцеларији када побије неке Курде и затвори новинара или два“– или са Бразилцима, „чији нови председник намерава да спали Амазон за профит“. Неки се надају обнови Комонвелта, али – добро примећује аутор – свет се прилично променио од доба империје, те ће Индија 2019. имати већи БДП од Велике Британије.
„Старе улоге се мењају. У Трамповом свету нико не поштује бивше играче, поготово ако су били звезде. Брегзит све више изгледа као време наплате дугова. Напуштајући европски дом, самоуништавајућа Британија се неспремна и невољена баца у свет бола“, закључује овај бараж Сајмон Тисдал.
Истог дана када и Тисдал, 26. децембра, Квентин Летс је објавио текст насловљен „Британија ће бити сасвим у реду“. Кокошке ће и даље носити јаја, илуструје. А ако нам Брисел забрани да их извозимо, нећемо, каже, ни ми увозити немачке аутомобиле, ирску говедину или француска вина. Мерлои из Новог света су прилично добри и јефтини. „Брегзит без споразума донео би нам заправо огромне предности. Дозволио би Британији да одмах потписује трговинске споразуме ван Европе. Натерао би владу да среже порезе како бисмо били компетитивнији. Национално јединство би добило изванредан подстрек“, тврди Летс. Шта би о том резању пореза богатима мислио онај Британац кога су убедили да гласа за Брегзит јер ће имати боље болнице и школе, вероватно није за штампу, али он се Летса вероватно ни не тиче. Занима га једно велико „у-та-та“које шаље Европској унији. Она, вели, има веће проблеме него ми. „Дичном“председнику Француске „бољшевици чупају пера“. Немачка канцеларка „завршава овај политички живот“. Шпанија је незапослена, Грчка се претвара у земљу трећег света, а наш успех ће подстаћи и друге земље да напусте Унију. Британци се неће питати зашто су отишли, већ зашто нису отишли раније, закључује Квентин Летс.
У овом сукобу човеку би заправо најпре требало да буде жао пингвина. Велика Британија је захваљујући прекоморским територијама одговорна за више пингвина него било која друга држава, а ти симпатични момци у фраковима озбиљно зависе од европских фондова за заштиту животне средине. Британска влада још није обећала да ће их надокнадити. Пингвине би нам, дакле, могли појести скакавци, а илуструјући трагикомичност Брегзита скицирали смо и шта нас генерално чека у светској политици 2019. Што се тиче детаља, повлачење британских војника из Немачке проћи ће неопажено крај повлачења америчких трупа из Сирије. Американци тренутно помажу Курдима у контроли трећине сиријске територије, а тамо су нафтна и гасна поља, извори, бране, електране и већи део обрадиве земље, подсећа за Ал Џазиру аналитичар Марван Кабалан. Ако Американце то више не интересује, Русе интересује и даље. Економски мање, али политички више, занима и Иранце. То прави проблем Израелу. Све то брине Саудијску Арабију, а радује Турке, јер им пружа могућност да елиминишу Курде. Овим потоњима, сматра Кабалан, неће остати друго до да се приближе руско-иранско-сиријској осовини. А мораће и да напусте борбу против Исламске државе. Повлачење доминантне силе из Сирије, закључује Кабалан, за Сирију 2019. могло би да значи нову рунду кафанског покоља сваког против сваког. Ко не буде одвећ заузет клањем, излазиће на биралишта.
Избори за европски парламент биће одржани крајем маја. Ти посланици треба да представљају неких 500 милиона људи, али је заинтересованост Европљана за једину европску институцију чије представнике изравно бирају без изузетка падала од првог таквог гласања, 1979. Тада је гласало 62 одсто бирача; 2014 – скоро двадесет одсто мање. Овом приликом би могло да буде другачије, ако гласачи прихвате да су избори судбоносни, на шта их позивају обе Европе. Матео Салвини, уз Виктора Орбана и сличне појаве предводник „друге Европе“, каже да ће се бирати између „Европе елита, банака, финансија, имиграције и прекаријата“и „Европе људи и рада“. Орбан вели да је реч о прилици да се каже збогом либералној демократији. Да ли ће ови протофашисти успети да искористе легитиман гнев прекарне Европе, нико се не усуђује да предвиди. Партија Марин ле Пен у недавној је анкети претрчала Макронову. Брисел се нада већини проевропских парламентараца, али кулоари признају да је највероватнији исход хаос.
Неће бити много другачије ни у Украјини, која ће бирати председника у марту, а посланике у октобру. Анкете дају предност Јулији Тимошенко и њеном савезу Отаџбина, који се залаже за улазак у ЕУ и НАТО, и по програму намерава да од Украјине направи земљу по моделу западне Европе. Проруске партије ће бити у проблему због окупације Крима, Луганска и Доњецка – не нужно због анимозитета према Русији, већ зато што у овим областима имају много бирача, који на овим изборима неће гласати. Исход у другом кругу председничких избора, међутим, остаје неизвестан. Ако иступимо из наше евроцентричности, можда ће најважнији избори 2019. бити они парламентарни који ће се у априлу и мају одржати у Индији. Деветсто милиона бирача одлучиће хоће ли задржати на власти Нарендру Модија и његову Индијску народну партију (БЈП), која, пише Ал Џазира, покушава да опстане на власти убеђујући хиндуску већину да гласа по верској линији, то јест подстичући предрасуде против муслиманске мањине. Треба имати у виду да у Индији „мањина“значи 175 милиона људи, те да би општи сукоб по верској линији квантитативно био еквивалент светском рату унутар светског рата који већ водимо. И то чак и када се за судбину индијских муслимана не би интересовао Реџеп Тајип Ердоган, у покушају да оснажи своје вођство у муслиманском свету, како пише израелски Харец.
Почасно помињање заслужују фебруарски тајландски избори, пошто су први након осам година. Године 2014. власт на Тајланду преузела је војна хунта, а будући да је ова азијска земља у претходних осамдесетак година имала тринаест успешних и седам неуспешних војних удара, вероватно ни резултати ових избора неће предуго бити схватани озбиљно. Најзад, 2019. неће недостајати ни занимљивих годишњица – петсто година од смрти Леонарда да Винчија, шездесет година од спуштања првог нашег објекта на друго небеско тело (Месец, совјетска летелица Луна 2) и педесет година од првог спуштања наших ногу на друго небеско тело (опет Месец, наравно, Нил Армстронг и Баз Олдрин), те петнаест година од покретања Фејсбука. Циник би приметио да смо пре петсто година умели нешто да смислимо, да смо пре педесет-шездесет умели нешто спектакуларно да изведемо, а да у последњих петнаест углавном размењујемо слике смешних мачака. Не би то, наравно, било фер, поготово зато што те мачке размењује мањина срећковића. Већи део планете, пак, 2019. ће провести у истој беди као и све године од како смо без неког лако уочљивог разлога сишли са дрвета.
Неће недостајати ни занимљивих годишњица попут обележавања петсто година од смрти Леонарда да Винчија