Кад безбедњак постане функционер
Да није било невештог покушаја Бојане Јеловац да, у име МУП-а, набеди екипу НИН-а да је измислила догађај током посете Лучанима, читаоци нашег листа остали би ускраћени за једну занимљивост.
Када је, наиме, крупан човек у цивилу испитивао нашег фоторепортера Милоша Цветковића о разлозима фотографисања доласка министра Небојше Стефановића у то место, ништа логичније није било од (показало се погрешног) закључка да тај човек у црном припада - министровом обезбеђењу.
И то не само зато што се он нашем колеги није представио, већ због Цветковићевог фотографског памћења, у коме је лик дотичног одавно урезан у категорији „окружење Бошка Радоњића“. Читаоци знају, али ипак да подсетимо да се о покојном Радоњићу обично говори као о „великом пријатељу мафијаша Џона Готија“.
Захваљујући Бојани Јеловац сада знамо да је колегу Цветковића испитивао Михајло Николић, помоћник председника општине Лучани. Нисмо, ипак, први остали запањени над чињеницом да се Николић, упркос живописној биографији, данас налази на високој позицији у драгачевској варошици: на интернету се може, рецимо, наћи текст из априла 2016. „Функционер СНС седи у општини уместо у затвору“у коме се тврди да Николић наводно није измирио дуг држави за 27 прекршајних пријава, а каже се и да се он наводно налази у кривичној евиденцији МУП-а, те да је радио као обезбеђење Велимира Илића и Бошка Радоњића. Све и да је у том Курировом тексту реч о непровереним гласинама, то се не може рећи за пропратну фотографију, скинуту са Николићевог фејсбук-профила, на којој – у мајици с Радоњићевим ликом - данашњи високи општински функционер стоји поред гроба тог свог преминулог идола.
Погледајмо сада ко је био с друге стране у дијалогу препричаном у репортажи, а који је, у реаговању госпође Јеловац, добио неке сасвим нове делове: богата биографија колеге Цветковића преобимна је да бисмо је могли целу пренети – реч је о добитнику мноштва награда са простора читаве бивше Југославије за фотографију (али и једну за новинарство -Годишњу награду Борбе 1992) и учеснику бројних самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству. Цветковић је, током ратних деведесетих, зарад документовања истине, безброј пута ризиковао живот, а фотографије су му, посредством агенција Ројтерс и Гама, објављиване у најпрестижнијим листовима из целог света.
Иако, као један од ретких преосталих аутентичних „вукова“наше професије,
Милош Цветковић није познат само у новинарским круговима, већ и међу озбиљнијом читалачком публиком, госпођа Јеловац, због нечег, у тексту у коме неколико пута помиње своје новинарско искуство, има потребу да каже да га дотад није упознала?! Потом помиње новинарску легитимацију (коју колега, наравно, поседује, мада му је нико није тражио) и прелази на врхунац своје несрећне конструкције – тврди да се Цветковић представљао као дописник Политике (?!), да је рекао да га је „послала опозиција да нешто слика“(?!) и да се, када се коначно договорио сам са собом (?!), похвалио да је споља ангажован као фотограф за НИН и да је ту са Вером Дидановић на’специјалном задатку’“. И онда додаје да је „све то збунило, јер Вере Дидановић нигде није било“.
Јасно је већ читаоцима НИН-а да гомила измишљотина из реаговања госпође Јеловац служи као покушај да се заташка чињеница да је министар Стефановић био у функционерској кампањи у Лучанима и да су његови сарадници крајње грубо поступали према фото-репортеру који није позван на догађај. Такође им је јасно колико је бесмислен покушај прављења мистерије од чињенице да је, док сам – баш као што пише у тексту, разговарала са представницима опозиције о условима у којима се одржавају избори и покушавала да нађем саговорника у седишту владајуће странке – колега Цветковић у једном тренутку сам отишао до зграде општине у коју је стизала висока делегација из Београда.
Наравно да госпођа Јеловац данас може да нађе и 700.000 сведока који ће потврдити да су чули управо оне небулозе које је госпођа приписала нашем колеги – или било шта слично што им се нареди из централе странке чију књижицу поседују. Стварност описана у репортажи из Лучана и документована фотографијама једног од најбољих фото-репортера у земљи тиме се, међутим, не може изменити.