Светло на дну бунара
Одустајање Јелене Ленголд (издавач Архипелаг) приповеда о главној јунакињи у три животна доба (девојчица, млада жена, жена у зрелим годинама); о сећањима на детињство и одрастање, на минуле и незаборављене љубави. О искуству пуне зрелости, чињеницама интимне и породичне историје које се не могу потиснути, али се о њима мора причати.
Како се отворио нови роман?
Веома лако, зачуђујуће пријатељски и спокојно је слетео на моју тастатуру, скоро као да ми га је неко издиктирао, а ја сам била ту само да све то запишем. Писала сам га прошле године, негде у ово време, и кад сам почињала нисам имала јасну идеју у ком ће правцу да оде или како ће се завршити. Али, по старом обрасцу, који ми је познат и из писања прича, јунаци су повели радњу, сигурно и одлучно, и моје је било само да их ослушкујем и да пратим њихову вољу. Писање романа је за мене било пријатно изненађење, јер се испоставило да је много лакше написати роман него збирку од рецимо петнаестак прича. Сваког дана су се склапали нови и сложенији детаљи у вези с јунацима, сваког јутра сам устајала и док бих се умивала, пила кафу, већ су се у глави полако слагале слике које је требало исписати тог дана. Било је неких мучних сцена које ми је било тешко да пишем, јер, како је књига одмицала, тако сам и ја почињала све више да живим животе тих јунака. У мени, кад пишем нешто, увек временом расте потреба да своје јунаке штитим и браним, да у извесном смислу правдам њихове поступке или барем да омогућим читаоцу да их разумеју, да им не суде превише строго.
Ко су ти јунаци?
Сада, са ове дистанце од скоро годину дана, имам утисак да су сви ти јунаци некакве утваре из моје подсвести. Некакви делови мене који ту постоје од вајкада, а које сам сада уобличила и дала им какве-такве биографије, судбине, животе. Као што кажу да су сви ликови у нашим сновима у ствари делови нашег ја, тако ми се чини и да су сви ликови мог романа такође неки делови мене. И што је најчудније, са сваком новом књигом постајем свеснија да је тај бунар утвара неисцрпан. Некад не пишем месецима, из некаквог страха да погледам у то мрачно и неистражено подручје. Није случајно да сам пре неколико година имала збирку песама Бунар тешких речи, а да и у овом роману бунар игра веома важну улогу. Питање је само колико тога ћу се усудити да извучем на светло, а да тога тамо има тушта и тма, то ми је више него јасно.
Стигло је више од 200 романа на конкурс за НИН-ову награду. Да ли је то добра вест или разлог за бригу?
Мени се чини да то није ни добра ни забрињавајућа вест, већ напросто једна небитна чињеница. Чињеница која може евентуално да преоптерети чланове НИН-овог жирија који морају све то да прочитају, али за озбиљне токове књижевности једне нације мислим да то нема никаквог значаја. Хиперпродукција свега и свачега постоји у свим областима, не само у књижевности, то је некаква одлика овог мегаломанског времена. Све је то, имам утисак, почело од оне фамозне реченице из америчких филмова: „Сине, и ти можеш једног дана постати председник Америке!“И тако, мало помало, сви су постали уверени да могу све, и да је само потребно да то јако желе. Можда у томе има и нечег доброг. Између много узалуд утрошене воље и потпуне безвоље, ја сам више за оно прво.