Утабавамо пут да се неко призове свести

ИБАРСКИ МАРШ

Да би дошли на годишњицу убиства Оливера Ивановића на протест у Београд, у „ибарском маршу“од Краљева до Београда пешаче Владан Славковић, Бојан Бркић, Никола Аџић, Владимир Беочанин. Њима се повремено на разним етапама пута придружују људи из других градова који им пружају подршку, сматрајући их херојима

Да би дошли на годишњицу убиства Оливера Ивановића на протест у Београд, у „ибарском маршу“од Краљева до Београда пешаче Владан Славковић, Бојан Бркић, Никола Аџић, Владимир Беочанин. Њима се повремено на разним етапама пута придружују људи из других градова који им пружају подршку, сматрајући их херојима из унутрашњости Србије који немају шефа и немају лидера

Из супротне стране наилазе возила у пуној брзини. Преко надвожњака, у кривини, понекад се појаве неочекивано, прођу тик поред тела. Снажни удар изненадне ваздушне силе може да те одбаци у страну на тренутак и учини да губиш равнотежу. Непријатан осећај прилично.

Шта може да те гане ту на Ибарској магистрали, док камиони пролазе, сипи бедно кишица тек да те нервира, возила у хуку забацују бљузгавицу по десној страни тела. „Те поруке на Фејсу, на Твитеру, хиљаде њих, шаљу подршку, бодре нас“, каже Пеђа Воштанић, из Локалног фронта из Краљева, хватајући дах ту на Ибарској на неколико километара до Лазаревца. Он и његова четири саборца, другара кренули су пешке из Краљева у Београд на протест који се одржава на дан убиства Оливера Ивановића, 16. јануара. Говоре један за другим, надовезују се и у једном тренутку више није важно ко говори. Њихова четири гласа стапају се у један крупан глас протеста, који се све даље чује.

Нешто касније при кратком предаху од десетак минута, ова екипа која гура трећи дан „ибарског марша“, на бензинској пумпи је на улазу у Лазаревац. „Још мало и Београд“, кажу. Владан Савковић из Локалног фронта додаје: „Ми не идемо да предамо захтеве. Ми идемо да потцртамо! Великом оштром, црвеном линијом да потцртамо да државе овде више нема!“И између Косовске Митровице и путем Ибарске магистрале ка престоници они кажу да не траже ништа друго него сопствену државу, са

њеним институцијама, катастарским службама, експозитурама АПР-а, свим оним што један грађанин мора да има у Краљеву, Костолцу, Ивањици… „Ми тражимо нашу државу! Утабавамо пут да се неко призове свести и да каже, људи, овде ће увек неко морати да оде у катастар или извади неко решење. Држава не функционише ни на шалтеру, ни у криминалној полицији, нити у платном промету. Овде можете да убијете човека на пешачком прелазу, можете да пуцате у њега у Косовској Митровици, па ћемо да видимо, ако сте члан те и те странке онда ћемо да проценимо колика ће казна да буде и да ли ће је бити“, каже Савковић.

Сада неко може да их обрише на магистрали неким џипом, да убије двоје, троје, и док се они снађу, покупе, биће извештаји, они пијани, тетурали се по путу, додају. „Неко ће већ да исфингира неку Лончареву дијагнозу да смо сви били пијани, па ће неко да напише у полицији како смо сви ишли посред пута… И на крају ће Информер још да пише како смо ми славили смрт и једва чекали да нас неко прегази.“

„И, како, ето, поштен човек сада мора да иде на робију јер је убио три изрода, издајника, плаћеника“, шали се трећи.

Отуда та подела на ми и они. Закони који не важе исто за све. Зато Владан каже да њему не смета та подела. Да може, још оштрије би је потцртао. „То су људи који убијају“, рече да зна како се одбранити од њих и зна шта заслужују. „Ако он има у свом арсеналу убиство, што бих га ја третирао другачије него као убицу. Не може неко да ми каже да је убиство политички алат и политички елемент и као сад тражимо налогодавца. Ми тражимо убицу“, каже Владан. Алат је за њих алат. Убица је убица.

Зна се, кажу, ко одлучује о свему, ко управља грађевинским машинама, асфалтним базама, ко гради, ко руши, ко отима парцеле, ко продаје станове. Тврде да је власт легализовала мафију. Уверени су да је то једноставно видети. „Уђете на сајт АПР или катастар, сви су ту. Њихов циљ јесте да на крају заузму све“. Не знају како то функционише у престоници, али у малом месту врло лако вас неко подсети како делује класична мафија. „Уђе и морате да му препишете фирму уредно својим потписом. Е, онда се он прави да му је лична карта фалсификована, или да не зна откуд му све те паре… Копаоник цео изграђен, Нови Сад, Београд на води, све легално! Па ти људи ће нас убијати ко ништа, уколико им то дозволимо. Држава Србија се пре седам година бавила економским стањем, пљачком претходне гарнитуре, а 2018. и 2019. размишљамо о позивима за војну вежбу, с ким бисмо све могли да заратимо. И то се представља као нормалан живот. Као, ето, нападају нас Хрвати, НАТО, Шиптари, ови, они. Све је то папирна војска, димна завеса која би требало да заклони наше очи од њихове пљачке. А они су најбруталнији, класични мафијаши“, наводе.

Више од 100 километара су прешли пешке и болови су све снажнији. Али они су Локални фронт и основали, и на овај пут кренули из крајње једноставног разлога: желе да изађу увече, прошетају куче, да немају проблем где ће паркирати аутомобил, да могу да плате таксу која им се намеће, да купе улазницу за позориште. Да живе крајње нормалан живот, ни мање ни више од тога. „Идем у старим патикама и у свему ономе што могу да испрљам и поцепам. Идем као нормалан човек. Да вратим државу.“

Смешно им је што њих такве власт и прорежимски медији оптужују да су страни плаћеници и да иза њих стоје стране амбасаде. „Ако смо ми ти који су уништили државу, идемо право у Централни затвор. Чекамо министра полиције да нас веже и каже: Бато, ти

Без обзира на то ко је директан саучесник у неком злоделу, онај ко је на челу одговоран је за много крупнију ствар, а то је стварање атмосфере у којој су злодела могућа

си тај, ти си издао државу, ти си је продао, ти си је сјебао, идеш у затвор!“И ми ћемо да идемо! Управо то ми на овом путу тражимо. Ако смо кривци, хапси!“

„Је л’ може сад одмах, да не морамо још да пешачимо?“, додаје глас из мале колоне.

Протести им оснажују уверење да је могуће нешто променити. Не осећају се усамљено и згађено као када гледају Дневник. „Одеш на протест па капираш да постоје неки Милица и Петар који су изашли из кућа не гледајући тај прст на носу Свемогућег и помислиш, еј човече, има још неко ко слично мисли као ја. Сабирање, није питање, што би рекао Небојша Стефановић, егзактне математике, мада би требало да нам објасни шта је то егзактна математика била код њега у школи. Није ово неко комплексно математичко питање, ово је сабирање људи који мисле исто“, додаје Пеђа.

Тражимо нашу државу! Људи, овде ће увек неко морати да оде у катастар или извади неко решење. Држава не функционише ни на шалтеру, ни у криминалној полицији, нити у платном промету

Не одбијају сопствену кривицу за долазак постојеће владајуће гарнитуре на власт. „Е, па пошто смо сви, као грађани Србије, одговорни, онда једни друге позивамо да признамо да је то грешка и да би ваљало да је исправимо. Музички речено, можемо крешендо да оставимо у тишини.“

Важно им је да се открију све околности под којима је убијен Оливер Ивановић. Ко је ковао план да буде убијен, ко га је и по чијем наређењу сатанизовао преко медија, ко је помагао у скривању трагова... „Све то имамо као непознаницу и сад нас питају шта је наш захтев?! Захтев је да тај случај коначно добије свој исход. Али то није захтев који можемо да испоставимо извршиоцима. То није захтев који можемо да поставимо ни саучесницима. То је захтев који можемо да поставимо јавности. Да дођемо до тога ко је то учинио, а потом и до налогодаваца, односно креатора атмосфере у којој је тако нешто било могуће. Без обзира на то ко је директан саучесник у неком злоделу, онај ко је на челу одговоран је за много крупнију ствар, а то је стварање атмосфере у којој су злодела могућа.“

Захвални су свим људима који им из свих крајева Србије шаљу подршку. Само у току једног дана 100.000 људи је на Твитеру реаговало на њихов марш.

„У једном тренутку укапираш да сви ти људи живе неке своје животе, са интересовањима, емоцијама, породицама, бригама и радостима које су исте као твоје“, објашњавају. И готово им је жао што не шетају сви заједно. Али кажу да се осећају почаствовано што могу могу да пешаче уместо њих.

Шта им пролази кроз главу док ходају? Карбуратор! Смех. Да ли им ради десни жмигавац… Смех. Оно што их води је сазнање да је могуће нешто урадити за себе и друге. Јер многи данас у Србији не верују да је могуће било шта померити. И зато унапред дижу руке. На помен било које теме, мисле, ма то не може. Може, тврде, „али мораш да верујеш и да будеш упоран, мораш да се потрудиш и то да изгураш“.

Много спортиста их је саветовало: „Чекајте људи, полако, то је пут огроман, ходате први пут у животу маратон потпуно неприпремљени…“Али кренули су. „А онда видиш све те силне поруке подршке од срца, видиш како подршка расте и како страх нестаје… Изгубили смо емпатију. Одвикли смо се од тога да је некоме стало до ма чега. То је велики проблем у Србији. Не причамо о Вучићу, опозицији, позицији... Обичан човек одвикао се од тога да помогне пријатељу, комшији… Мрзимо се. Е, то нас је између осталог натерало да ходамо, да мислимо једни на друге.“