Лудило краља Доналда
ТРАМПОВА ДВОГОДИШЊИЦА
Фрустриран што демократе одбијају да дају сагласност за финансирање изградње зида дуж границе с Мексиком, председник је за таоце узео око 800.000 федералних службеника који због блокаде не примају плату
Фрустриран што демократе у Конгресу одбијају да дају сагласност за финансирање изградње зида дуж границе с Мексиком, председник је за таоце узео око 800.000 федералних службеника који због блокаде не примају плату. Излаз из ове ситуације могао би да буде потражен у проглашењу ванредног стања
Звучи блесаво, али очито не толико блесаво да о томе не би известили и озбиљни светски медији попут Фајненшел тајмса.У Вашингтону се говорка, известио је британски пословни дневник, да би за ускоро упражњено место председника Светске банке, које од њеног оснивања као највећи деоничари традиционално држе Американци, могла да буде предложена... Пазите сад: Иванка Трамп.
Кренуло је од неочекиване објаве актуелног председника Банке Џима Јонг Кима, Американца јужнокорејског порекла коме тече други петогодишњи мандат на челу ове институције, да ће се на крају јануара повући с функције; то је, природно, одмах покренуло нагађања ко би могао да га наследи. Како улога предлагача кандидата за челника Светске банке такође традиционално припада америчком председнику (мада на њему није и коначна одлука: њу доноси Одбор директора Банке - који, додуше, никад није ни одбио предложеног кандидата), није требало много да се заврти прича како би актуелни шеф Беле куће, пре него за неког с знањем, квалификацијама и искуством, могао да се определи за своју миљеницу, тренутно на месту председничке саветнице.
Нешто тако апсурдно вероватно нисте чули још откако је Доналд Трамп објавио кандидатуру за председника Сједињених Држава.
Шалу на страну: осим медијских спекулација, засад нема никаквих конкретних наговештаја да би прва кћер Америке могла да буде предложена за прву жену на челу Светске банке. Али како је Иванкино име и раније било у оптицају када је требало одлучивати о неким другим функцијама високог профила - попут оне америчког амбасадора при УН - те како је Трампова склоност непотизму и другим видовима фаворизовања људи који су му приватно блиски добро позната (види оквир), ниједна могућност се унапред не може искључити. Свакако не након свега виђеног од Трамповог ступања на дужност, датума чија се друга годишњица навршава ове седмице.
Биле су то две године без преседана у савременој историји Америке, испуњене скандалима, константним обманама (број евидентираних голих лажи, полуистина и изврнутих чињеница које је Трамп за то време изрекао или твитовао премашио је 7.000 и свакодневно расте: гомилу њих изрекао је и у прошлонедељном првом званичном обраћању нацији из Овалног кабинета), срамним потезима, свакојаким бизарностима; али изнад свега злом крвљу коју је - настављајући оно што је започео у предизборној кампањи - својом антагонистичком политиком несмањеном жестином стварао, и даље ствара, од првог дана у Белој кући. Те мрачне страсти које је Трамп разобручио преплавиле су читаво америчко друштво и поделиле га вероватно више него икад раније у модерном добу на непомирљиве таборе између којих је сваки дијалог постао немогућ; ионако неретко дубиозан политички дискурс недостојан једне велике западне демократије срозан је на најнижи ниво, примеренији балканским забитима.
Сада тачно на половини мандата, након што је растерао (или су га сами напустили) практично све оне који су у његовом кабинету били сматрани „одраслим људима у соби“- тј. онима који, за разлику од самог шефа државе, поседују потребна знања и разумеју технологију владања, те се понашају и поступају у складу с тим - Трамп је окружен још само послушницима, ласкавцима и опортунистима; и тако, усред америчке републике, све више личи на остарелог, махнитог монарха гневног што, упркос досад оствареним немалим резултатима на том плану, ипак није у стању да свет до краја преобликује према - да злоупотребимо Шопенхауера - сопственој вољи и представи.
То председниково дивљање тренутно се може посматрати на примеру делимичне блокаде рада федералне владе коју је изазвао не би ли некако демократе у Конгресу натерао да се сагласе с његовим захтевом да се за подизање зида - односно, како се сада испоставља, неколико метара високе челичне ограде - дуж границе с Мексиком из савезног буџета издвоји 5,7 милијарди долара (процењује се да би укупни трошкови градње, ако зид буде подигнут, на крају износили најмање 18, а вероватније знатно преко 20 милијарди долара).
Из неког разлога пропустивши да у прве две године мандата, док су већину у оба дома Конгреса још имали републиканци, прогура финансирање изградње бесмислене физичке препреке (бесмислене јер не би решила ниједан од реално постојећих проблема скопчаних с питањима контроле граница), Трамп се упустио у немогућу мисију: да замашни део средстава потребних за изградњу зида - зидом га, а не оградом, и даље има смисла звати, због политичког и симболичког набоја који тај термин има - искамчи сада, када од почетка године већину у Представничком дому имају демократе, који за тако нешто неће ни да чују. (Иако, наравно, дуж више од 1.000 километара америчко-мек-
Анкете показују да убедљива већина Американаца Трампа, а не демократе, сматра одговорним за блокаду
сичке границе већ одавно постоји ограда која изгледа мање-више исто онако како би изгледао и председников фамозни „зид“.) У покушају да демократе натера да попусте, Трамп је одбио да потпише указ о финансирању приближно четвртине савезних служби и агенција које су још биле на режиму привременог финансирања (редовно финансирање већине федералних институција обезбеђено је благовремено, пре почетка нове фискалне године, 1. октобра), и тако неких 800.000 федералних службеника довео у ситуацију да или не могу на посао, или пак морају да раде, али свеједно остају без плате. У тренутку када је овај текст одлазио у штампу, 15. јануара, дужина трајања те блокаде износила је 25 дана, чиме је увелико премашила претходни негативни рекорд из времена администрације председника Била Клинтона и постала најдужа у историји земље.
Иако је и пред камерама, приликом једног од неуспелих састанака које је овим поводом имао с лидерима демократа у Конгресу - председавајућом Представничког дома Ненси Пелоси и вођом демократске мањине у Сенату Чаком Шумером - недвосмислено рекао да ће одговорност за блокаду бити на њему и да се, штавише, тиме поноси, Трамп демократе оптужује за то што је толики број ни кривих ни дужних упосленика државних служби доведен у ситуацију да буду онемогућени да раде и остану без примања. (Треба имати на уму да у условима суровог америчког капитализма непун месец дана без плате за тамошње прилике слабо плаћене државне службенике и њихове породице ставља у много тежу ситуацију него што би то био случај било где у Европи.) Анкете показују да убедљива већина Американаца Трампа, а не демократе, сматра одговорним за блокаду - као што је јасна и већина оних који се истовремено противе изградњи зида (мада треба напоменути да према једној скорашњој анкети чак 87 одсто републиканаца подржава ту идеју).
Али све ово још не значи да Трамп из ове ситуације ипак не извлачи политичку корист.
Та корист произлази из тога што је, на једној страни, у очима његових присталица блокада савезних институција заправо још један ударац који Трамп наноси омраженом естабли-
шменту (ма колико ово било бесмислено, јер последице таквог његовог поступања не сноси привилегована вашингтонска елита, већ обичан радни народ); док га, на другој, обновљено инсистирање на изградњи зида по сваку цену, о чему је онолико трубио у изборној кампањи и у раној фази мандата, у њиховим очима чини још већим херојем. Није мали број аналитичара који сматрају да већ и то што блокада савезне владе, макар и делимична, траје дуже него било која друга пре ње, Трамп види као своју победу - ма колико многим његовим опонентима она изгледала као пораз.
Кључ је, дакле, као што то у политици често бива, у перцепцији: ствари нису нужно онакве какве стварно јесу, већ онакве каквим неко жели да их види. А за Трампа - и, што је још важније, његову бирачку базу - постоји само ово друго. И тако би било и у случају да Трамп искористи могућност коју већ пар седмица најављује, али још оклева да за њом посегне: да уведе ванредно стање. То би му, наиме, омогућило да новац који потражује за градњу зида - мада у износу мањем од оног који тражи од Конгреса; вероватно не више од нешто преко три милијарде - узме из постојећих фондова министарства одбране предвиђених за градњу војне инфраструктуре, под изговором да је изградња зида питање од значаја за националну безбедност, те наложи армијском инжињеријском корпусу да почне с постављањем зида (уз додатни бенефит у виду изласка из блокаде финансирања сада затворених делова савезне администрације).
Ово свакако не би прошло без судских процеса на којима би противници ванредног стања доказивали да нема правног основа за увођење такве мере, будући да је у корену свега чисто политички спор две гране власти, а не било каква ургентна ситуација у земљи; али то тешко да би насекирало Трампа. Уосталом, ванредно стање је у америчкој политичкој терминологији релативан термин и не значи оно што би значило другде: од 1979. је најразличитијим поводима проглашавано 58 пута, а тридесетак њих је формално још на снази.
Плус једно непроглашено, у коме Америка, ето, живи тачно две године.