БОКСЕР И ДРУГО ЛИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА
Француска
То што је Макрон надмено потценио снагу протеста и сада нуди велику националну дебату, не мења чињеницу да су се ултрадесне и екстремно леве снаге инфилтрирале међу демонстранте промовишући насиље и мржњу, што је довело до озбиљног пада подршке „жутим прслуцима“
Пред демонстрантима у Фрацуској је понуда за велику националну дебату која је стигла од председника, не би ли се разрешила криза у којој се земља нашла после готово два месеца колико „жути прслуци“марширају улицама. Емануел Макрон, исти онај који је на почетку немира хладнокрвно изјавио да је „нормално да људи изразе незадовољство“, сада је спреман на разговоре широм земље, на договоре, на заједничко тражење решења, али није извесно да ће друга страна бити спремна да прихвати дијалог. На столу је 35 питања о којима треба да се расправља, а ту су економске теме, реформе, куповна моћ, порези, запошљавање, демократија,
екологија и сви су позвани да кажу шта имају.
То што је Макрон морао да попусти и покуша да покаже и друго лице „председника богатих“како га називају, јасно говори о позицији у којој се нашла његова влада. Од нечега што је почело као протест због поскупљења бензина, настао је покрет побуне који је земљу дигао на ноге. Политичка елита остала је запањена и без одговора, док је бес растао.
А како је растао бес и све више грађана подржавало протесте, тако је у маси која нема организацију, ни програм, почело да расте и насиље. На мети су се нашли новинари, који су демонстранте називали „полуписменим“,
а демонстранти их заузврат оптужили да су сарадници Макрона. Физички су нападани у више градова, прећено им је, вређани су, почели су да ангажују обезбеђење не би ли могли да се крећу, а онда се на мети нашло и обезбеђење. Затим су нападнути и чланови владајуће републике у покрету, којима је поручивано да ће бити обешени, потом се прешло на црнце, па на друге мањине… За собом су почели да остављају хаос, руше и пале и најзад подршка јавности почела је да опада.
Када је снимак човека који је током демонстрација у Паризу снажно ударио једног полицајца, а затим ишутирао другог, који је већ био
оборен, рођена је нова звезда. Кристоф Детенже, како се испоставило, некадашњи је боксерски првак, убрзо се предао полицији, пошто је претходно снимак обишао свет, а за јавност је постао просто Боксер. У његов поступак је затим свако учитао оно што је желео. Хероја који се голорук бори против неправде или насилника који мора пред суд. Тако је одмах почело прикупљање средстава за његову одбрану, а одмах затим почело је и прикупљање новца за полицајце повређене током демонстрација. Прва је група сакупила нешто више од 140.000 евра, а друга нешто више од 1.400 000 евра. Не треба заборавити да је рачун за полицајце отворио један политичар.
Детенже ће за свој поступак одговарати, како и колико, одлучиће суд, али о његовом статусу међу грађанима одлучиће и будући потези власти. Бесна Француска већ је прошлог месеца упозорила Макрона да ће се „бес претворити у мржњу ако овако наставите“и по свему судећи били су у праву.
„Бес је прешао у мржњу“, написала је Ен Дагер са Универзитета Мидлсекс у Лондону.„Видела сам из прве руке како неки демонстранти, наоружани палицама и пројектилима, желе физички обрачун са полицијом. Спаљују кола, радње, уништавају по Паризу и другим градовима. Један либански новинар написао је да Париз личи на Бејрут. Ултрадесне и ултралеве групе уједињене у мржњи према француској држави инфилтрирале су се међу демонстранте.“Тако су се догодили антисемитски и расистички напади, а подршка је неумитно почела да јењава.
Истовремено, сматра она, они се могу посматрати и као слика француске химне - слобода, једнакост братство. Они су покрет радничке класе чији се чланови боре против фискалне неправде и траже већу једнакост, они су солидарни, повезали су се у заједничкој борби, многи су озбиљно повређени у тој борби, жртве бруталног полицијског одговора. Интелектуалци са левице оптужују Макрона да је дозволио полицијско насиље да би заштитио неолибералну агенду. Левица се нада би могла да их придобије и подржава их, али се томе нада и десница која види шансу за себе.
Сами „жути прслуци“свој успех виде у отпору државној репресији, у томе што су коначно постали видљиви и што су натерали и „председника Ротшилда“, како називају Макрона, да их примети, да промени свој арогантни став и да се забрине за своје позиције. Он је на власт дошао уз пљесак елите, али су сада они који су се, не без разлога, осећали заборављено и искључено, у прилици да гледају осипање његове моћи.
Анализе којима би се дало измерити сиромаштво овде нису од велике помоћи, али је оно што је названо „субјективно сиромаштво“кључ за разумевање незадовољства које је овако експлодирало. Социјална несигурност, страх за будућност, уз све већу неједнакост, довели су до општег незадовољства. А оно је остало у сенци великих владиних планова. И док се почетна подршка демонстрантима од 72 одсто грађана, сада смањила на 55 одсто оних који мисле да треба наставити, остаје чињеница да је влада озбиљно уздрмана и да није сигурно да је национална дебата довољна да је сачува.
Пред Француском је осам недеља за расправе, оне ће се одржавати по општинама, а за сада је неизвесно да ли ће уопште привући довољно грађана да би заиста могла да се назове „националном дебатом“, па још и „великом“, како ју је крстио Макрон.
Он би на крају, како је замишљено, требало да изађе са анализама и закључцима и тако оконча кризу. Али исто је тако могуће да се само покаже да председник више нема начина да оконча кризу. У нагађањима око судбине француског политичког врха спомиње се све, од оставки, нових избора, до повлачења Макрона.
Могуће је да се покаже да председник више нема начина да оконча кризу. У нагађањима око судбине француског политичког врха спомиње се све - од оставки, нових избора, до повлачења Макрона