Иван Клајн
ЈЕЗИК Муке с радиом (и телевизијом)
Поменуо сам прошли пут како је тешко користити радио‑емисије као извор примера савременог говор‑ ног језика. Правих говорних емисија има много мање него музичких, поготову у ове дане двомесечног зимског одмора, кад „предах“обично траје не само једну, него две музичке тачке. Па и за такве емисије треба имати среће да се у прави час „улове“. Ако сте у штампаном програму за‑ пазили неку емисију која вас занима, редовно се догађа да вас у заказано време, на дотичној станици, дочека нешто сасвим друго. Уз програме у Политици стоји упозорење „Телевизије задржавају право измене програма“, али би можда тачније било рећи „Телевизије се само изузетно и делимично држе ових програма“.
Многи од гостију имају говорне мане. Једни говоре преспоро, отежу, замуцкују, успут се исправљају, у сваку реченицу убацују поштапалице као „овај“, „значи“, „да кажем“, „хајде да кажемо“и сличне. Други су, напротив, пребрзи, јуре сами себе, гутају слогове, ниједну дужу реч не артикулишу јасно, отприлике као они „клипови“на Ју‑ тјубу где је визуелни део унапред снимљен, а спикер мора да говори митраљеском брзином да би на време прочитао текст. Такве је тешко разумети, а још теже записати шта су рекли. Можда је то знак високе интелигенције (брзо мисле, па брзо и говоре), па ипак би ту добро дошла помоћ логопеда.
Она најтежа мука засад је, срећом, ограничена на телевизију, док је на радију још нисам чуо. Мислим на надвикивање, на госте који говоре (или вичу) истовреме‑ но, тако се у општој граји ништа не разабире. Пристојни полемичари саслушају шта је говорник имао да каже, па онда траже реч и изразе своје неслагање. У земљи Срби‑ ји, бар међу политичарима, није такав обичај. Чим ваш противник помене нешто са чим се ви не слажете, ви га усред реченице прекинете и наглас почнете да исправљате његову наводну заблуду. Он наставља своју причу, само још гласније од вас, и висина тона се обострано појачава све док водитељ не успе да измири зараћене стране, или док гледаоци, уморни од галаме, не промене канал. Један од најтужнијих примера био је на Првом програму РТС‑а, у последњој емисији Упитник прошле године, кад су пред‑ седници двеју странака, не затварајући уста ни за часак, извикивали сваки своје гледиште, док је очајна водитељка покушавала да им постави неко питање, па их је више пу‑ та позивала презименом (и именом, јер се обојица прези‑ вају Јовановић), али су они остали глуви на те позиве.