Хроничар српских владара

СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ (1928-2019)

Славољуб Ђукић је сведочио о актерима са политичке сцене некадашње Југославије и Србије и открио неке непознате детаље о догађајима које памтимо – од Тита до Слободана Милошевића, од Добрице Ћосића до Милована Ђиласа, од Марка Никезића до Вука Драшковића...

На оливети машини која је стара готово као и он, написао је хиљаде текстова и десетак књига, од којих је последња Политичко гробље незаобилазно мемоарско штиво. У њој је на 630 страница, Славољуб Ђукић сведочио о актерима са политичке сцене некадашње Југославије и Србије, открио неке непознате детаље о догађајима које памтимо – од Тита до Слободана Милошевића, од Добрице Ћосића до Милована Ђиласа, од Марка Никезића до Вука Драшковића...Ту су и његови блиски пријатељи, попут

глумца Љубе Тадића, колеге као што је био Мирослав Радојчић, или драгоцени сведоци попут Душана Митевића.

Славољуб Ђукић није имао ни 16 година када су у септембру 1944. године партизани дошли у Словац. Одлучио је да иде из села, а са њима је то било најлакше. У зору се искрао из куће и укључио у партизанску колону. И нису га приметили све до Уба, а тада је био већ 12 километара далеко од Словца. Тако је постао курир Прве пролетерска бригаде која је месец дана касније

била испод Авале, да би на крају Другог светског рата преживео Сремски фронт који је назвао српским Галипољем.

Убрзо после рата, случајно како то често бива, почела је Славина новинарска каријера, најпре у Борби, потом у Вечерњим новостима, опет у Борби, затим у Политици. Од 1979. до 1981. био је и главни уредник НИН-а. Сведочио ми је да му је тада било најтеже: „Запоставио сам породицу и живот ме је стравично казнио. Доживео сам највећу породичну трагедију

када сам изгубио сина. Истовремено, у НИН-у сам доживео највећу професионалну сатисфакцију. Ту је радила плејада сјајних новинара предвођена Тијанићем и Тиркетом. Било је задовољство радити са њима. Тијанић је био невероватно даровит писац, много се трошио и жао ми је што је тако рано отишао. Као и Тирке који је имао дар друге врсте.“

Највећу новинарску славу доживео је као коментатор и колумниста Политике. Али, у једном тренутку, када је видео да су његови коментари непожељни, да је за три месеца објавио само три текста, написао је писмо тадашњем главном уреднику Политике Живораду Миновићу. Убрзо му је званично саопштено да иде у пензију јер је испунио све услове, пошто су му урачунате и ратне године. Било је то 1987. године, имао је 59 година. Доживео је то као највећу неправду, као ужас са којим треба живети:

„А показало се да је то била најбоља ствар која ми се догодила. Тада сам почео да проводим најбоље године у новинарству, и то одсуство обавезе да идем у редакцију ми је, заправо, продужило живот.“

Почео је Слава Ђукић да пише књиге и убрзо је стекао публику као аутор веома занимљивих и провокативних текстова о породици Милошевић, тачније о тадашњем председнику Србије Слободану и његовој супрузи Мири. У томе му је много помогао близак пријатељ брачног пара, некадашњи директор ТВ Београд Душан Митевић: „У прикупљању грађе за четири књиге о супружницима Милошевић, разговарао сам са многим личностима. Сведочења Митевића била су ми драгоцена да упознам интимнију природу супружника Милошевић. Од свих, он је најбоље познавао њихове особине после више деценија дружења. Остајем му захвалан за помоћ коју ми је пружио, без које би остале непознате многе појединости о њиховом животу.“

Од свих политичара његовог времена, осим Слободана Милошевића, свакога је познавао, чак блиско друговао. Најлепше је мислио о Марку Никезићу (1921-1991), некадашњем партијском лидеру Србије кога је Тито склонио са политичке сцене 1972. као анархолиберала:

„По интелигенцији, по опредељењима, Марко је био европски човек, веома одмерен и реалистичан. Када сам радио књигу о либералима, виђали смо се свакодневно. Имао је широко образовање, није изговарао фразе које су толико карактеристичне за већину политичара, деловао је као аристократа међу самоуправљачима. Прави господин кога је открио и на свој начин оформио један други господин међу комунистима, Константин Коча Поповић (1908-1992). У Никезићевом животном и политичком деловању видео се Кочин утицај. Онолико колико сам га познавао и знао о њему, тврдим да Коча никога није уважавао. Био је сам себи довољан. Српски интереси у држави која се звала СФРЈ, њега нису превише занимали. Сам себи је био најважнији и он није могао бити човек некакве прекретнице. То је, ипак, могао бити само Марко Никезић.“

Усвојим књигама Слава није заобишао ни велику улогу Добрице Ћосића на политичкој сцени Србије:

„Ћосића су за живота многи оспоравали, а да нису ништа знали о њему. То је једноставно неправедно, јер је он био човек који је желео са свима да буде у добрим односима и да свакоме помогне. Говорити да је био српски националиста су обичне глупости. Он је само био оптерећен судбином Србије и Срба и то је био његов усуд. Али, несхватљиво је да се сваки неталентовани писац, свака неуспешна особа у јавном животу Србије, нимало не устручава да осуђује Добрицу Ћосића. Тврдим да ће преживети и његово дело и да ће истина о њему бити јача од будалаштина које су се измишљале.“

Пишући о политичарима и политичкој сцени новије историје, Слава Ђукић се бавио и српским владарима, што му је дало за право да закључи: „Већина људи на свету воли јаке владаре, воли изузетно снажне вође. То је посебно изражено у Србији. Зар нису Срби после Тита изабрали Слободана Милошевића, а не Ивана Стамболића? Милошевић им се наметнуо као неко ко ће да брани њихове интересе. А како је бранио своју позицију на власти, не желим ни да се присећам. Он је био наша велика несрећа и о њему не могу ништа добро да кажем. Зар нису Срби сумњали у Зорана Ђинђића, да би га тек после смрти толико жалили. А његова смрт је однела наду најсличнију изгубљеној нади после политичког пада Марка Никезића.“

Пишући о Ђукићевим књигама, професор др Неда Тодоровић је истакла „једноставност, стилски минимализам, лаку читљивост тих претежно кратких, мозаички сложених текстова под новинарски упечатљивим насловима. Аутор се чврсто држао информације, приче јер како је забележио, новинарство не трпи гњаважу. Његове књиге се одликују непристрасношћу, фер односом, објективношћу, светим правилима новинарског приступа теми… и онда када такав приступ захтева болну искреност на лични рачун.“

Слава је био у браку са Олгом, изузетном женом која је била историчар уметности и новинар. Дирљиво је описао и болни растанак са сином Душаном који је умро у 26. години, искрено пребацујући себи што током деценија рада није више времена посветио својој породици и захваљује Олги која је имала толико разумевања:

„Олга је поднела највећи терет, она ми је помагала у свему, па и у сређивању рукописа за последњу књигу. Никада јој се за живота нисам довољно захвалио за то.“

Био је поносан на своју кћер Лану, на њену успешну каријеру а да он ни прстом није мрднуо да јој помогне:

„Лана се с правом шали са мном када ми каже да немам појма ни шта она ради ни где ради. Њен син Душан је један добро васпитан младић који лепо сазрева. Лана га је усмерила на спорт, зна стране језике и заиста је милина дружити се са њим. Све оне емоције које нисам показивао према својој деци, ја их данас исказујем према свом унуку.

Примећујем, чак, како сам, с годинама, на известан начин постао и сујеверан. Често ми пада на памет реченица др Исидора Папа са којим сам друговао. Он ме је звао Словац, по мом родном месту, и умео је да каже: Словац, коме је века, томе је и лека! Често га цитирам у овим годинама.“