Радно време уснулог града
Челницима града није до Београда, већ само мисле о следећим изборима. А познато је, пензионери увек гласају за постојећу власт. Зато их не треба непотребно дражити
Овако је било: новине сам некада куповао у кафани, после поноћи. Сутрашње новине. Како, међутим, све ређе залазим у поменуту социјалну установу, и моје су се навике промениле: новине сам почео да купујем на улици. У најбуквалнијем смислу те речи. Ништа киосци и друге СТР. Ти су ми објекти „мале привреде” служили као трафике или у случају хитних хигијенских потреба.
Временом сам упознао многе од уличних колпортера. Само што се нисмо ородили. Посећивао сам их два пута дневно: око подне, да купим нове иностране магазине и филмске часописе, и у касним вечерњим сатима, када сам куповао провинцијска издања домаћих дневних листова. Ја, како видите, живим уредно.
Али ћу опет морати да мењам навике. Јер је уличних продаваца новина сваким даном све мање. Ваљда нису решили проблем на коју ће бандеру да прикаче обавезну регистар-касу како би купцима издавали обавезне рачуне: ево вам Курир, а ево вам и рачун (10 динара).
С друге стране, чује се да је мали „крсташки рат” градске владе против колпортера мотивисан чињеницом да њихове импровизоване „радње” нарушавају изглед и атмосферу града. Што се изгледа тиче, слажем се – треба показати колико смо ружни. Шта је, ту је: опет ћу морати да извршим корекцију својих животних навика; новине ћу убудуће – јер другог излаза нема – куповати на киосцима, што „Политикиним“, што онима чији је власник био покојни Вања Бокан. Али, само мали број ових „објеката” у граду нуди хрватске магазине и часописе (Глобус, Национал, Холивуд, Плејбој...), док је понуда друге иностране штампе често, готово увек, у сфери мислених именица. Ако их има, безнадежно је застарело. Нећу да кажем како и
на овај начин влада води свој (беспотребни) рат са домаћим медијима и непоћудним новинарима. Снаћи ћемо се већ ми. Тако, тек примера ради, овде потписани новинар обиђе свакодневно пола града док се не снабде свим потребним листовима у циљу „преписивања” тамо објављених чланака. Како бих слободно обрадио важна питања, одлазио сам са новинама испод мишке у неки оближњи кафић, по могућству онај у коме још никога не познајем. Чак ни келнере.
И са тим је свршено: јер, колико сутра ћу пажљиво гледати на сат како у куповање новина не бих кренуо пре 12 сати. Зашто? Зато што се припрема уредба по којој ће се ти локали/кафићи отварати тек у подне, а затварати већ у 22 сата. Они бивши - мислим да су били комунисти - су једном то већ покушали. Замео их вјетар. Ови нови храбро корачају истом стазом. Нису свесни да њихова уредба о новом радном времену кафића представља рушење последњег моста којим се грчевито држимо за Европу и цивилизацију.
У Паризу слични локали раде преко целе ноћи. У Њујорку увек можеш купити сутрашње новине код неког Кинеза; ако је цича зима, купиш и јагоде од пластике. А у Сиднеју су најскупљи апартмани, смештени с ону страну Харбор бриџа, баш у непосредној близини улице проститутки и трансвестита, где кафићи, барови, порно шоу-румови, ресторани брзе хране, други ресторани, коцкарнице и томе слично раде без прекида пошто је газди давно испао кључ у канализацију.
Са те стране, Београд је безбедан: лепотице ноћи ординирају око железничке станице и код Плавог моста, а тамо нема кафића. Логика градских чиновника је, пак, гвоздена. Они кажу да се светске метрополе одликују музејима и кафанама. И томе додају: пошто нико не залази у музеје дању, нема потребе да кафићи буду на услузи ноћу. Ето шта је бирократски посао! Привремени власници овог града (и више пијачних тезги) не крећу се његовим улицама (уосталом, раскопане су, можеш врат да сломиш), па нису упознати са чињеницом да се ритам забаве овдашње младежи изменио - она излази из куће тек око 22 сата, пређе улицу, уђе у свој омиљени кафић. Сасецање ове лоше навике, коју подло могу да искористе верске секте, сигурно је део реформе школства. Ако је збиља тако, онда Гашо Кнежевић сече грану на којој седи!
Али, бирократија - коју је Макс Вебер сматрао идеалним уређењем увек нађе оправдање за своје „дођите сутра!”. Овог пута су повод за Закон о радном времену угоститељских објеката били многи протести оних грађана који живе у суседству популарних кафића, често у истој згради, и којима смета несносна бука до раних јутарњих сати. Људи много читају и пишу, па нису у стању да се концентришу. Трпе српска наука и уметност.
Ма, не, никако. Моја је претпоставка да се углавном ради о старијим особама, пензионерима, о онима који после телевизијског Дневника одлазе у кревет за две кладе.
Са социолошког становишта историје и развоја Београда више је него извесно да су се „огорчени станари” тамо где живе, насели-
Власт је против уличних продаваца новина. Нећу да кажем како и на овај начин влада води (беспотребни) рат са домаћим медијима и непоћудним новинарима
ли пре 50-60 година, можда и пре Великог рата, када је овај град имао 50.000 или и свих 200.000 становника. Пошто је, дакле, читав град био заправо село, у најбољем случају паланка на прузи Оријент-експреса, њихов тата или деда (обојица индустријалци) изабрао је најпогодније место да подигне кућу или купи велики стан. Неће ваљда на Неимар, међу кукурузе!
У том стану или кући, против каквих ни енглеска краљица не би имала ништа против, живи данас само остарела унука Његованових, бивша прва удавача Београда. Одбила је многе просце, официре, банкаре, академике, професионалне љубавнике, мангупе. Па, искушавши тиме чврстину свог карактера, неће да схвати како је данас Београд милионски град са најлепшом децом на свету. Евентуални предлог да се, ако јој је галама из и око кафића несносна, пресели на Миљаковац или у Кошутњачку шуму, доживела би као увреду вредну срчаног удара. Јес’, па ће да прође као Клара Мандић!
Сматрам да би у овом тренутку „развоја радње и карактера” улога психолога (Жарка Кораћа, рецимо) морала доћи до изражаја: он ће, уз помоћ хипнозе или некако другачије, објаснити старој (или природно надрканој) особи да је галама из оближњег кафића минимална цена привилегије да се (на скромних 200 квадрата) живи у самом центру престонице чија је амбиција да (поново) постане светска метропола која ће привлачити буљуке туриста, па ће и лети, по несносним врућинама, климатизовани музеји бити отворени како би што више намерника видело изложбу Луке Кранаха, Бројгела или Ендија Ворхола. Улазнице ће бити скупе, а највећи део прихода сливаће се у градску касу. Као и приходи из кафића. И знате шта - завршио би психолог - не знам које сте школе похађали, али све нешто сумњам да сте пропустили лекцију „Не може и јаре и паре”. Овде се праве паре. А јарићи се узгајају на селу.
Неће бити ништа од тога: челницима града није до Београда, већ само мисле о следећим изборима. А познато је да су пензионери увек ти који гласају за постојећу власт. Зато их не треба непотребно дражити.