Редитељ, новинар, Сребреница
Сребреница је профит антиратних профитера. Са таквим алибијем они су углавном неосетљиви на оно што се у овој земљи догађа. На крваво наслеђе Сребренице. На проклетство злочина
Драги читаоче, замислите да се налазите у филмском студију, неколико тренутака пре почетка снимања новог српског филма. Декор подсећа на амбијент америчког „црног филма” из тридесетих година прошлог века: у прочељу је велика, сива зграда, по свему неко напуштено складиште; улица је поплочана каменом коцком. Нема сумње шта ће бити тема филма. Неки гангстерај.
На платоу влада уобичајена гужва: овамо декоратери, онамо расветљивачи, општи хаос. Радници међу собом препричавају анегдоте са претходних снимања. Реч је углавном о партизанским или друштвенокритичким остварењима. Значи да су ти филмови снимљени пре ратова током распада „велике” Југославије. Појављује се и редитељ који одмах почиње да се дере, захтевајући од сниматеља да помери камеру, онда да је врати на старо место, итд.
Улази главни глумац, делује опасно, али - ако га боље осмотриш - безазлено. Он пита редитеља каква ће бити његова улога. Зар још ниси прочитао сценарио? - узвраћа редитељ. Глумац није имао времена за читање, запио се ноћас у бирцузу, још једва стоји на ногама. Редитељ лупа главом о кран, но, схвативши да од тога неће бити нарочите користи, одводи глумца у страну, подаље од вреве.
И каже му: Слушај, овако - ти тумачиш једног опасног типа, „самураја асфалта”; представљаш се као „бизмисмен”, асфалтираш путеве, тако нешто, возиш оклопљени џип са затамњеним стаклима, имаш пиштољ са метком у цеви и „спонзорушу”, плус кило и по злата о врату, јер си, заправо, криминалац, вођа разбојничке банде коју кондиционално зову „топчидерским кланом”. Имаш
тобоже неке легалне послове, оно асфалтирање, али твоје групе „организованог криминала” приходују на диловању дроге, шверцу нафте, цигарета или вискија, од крађе аутомобила, каткада радите и отмице, увек са успехом, а - уколико се баш мора, или вас неки главоња из тајне полиције лепо замоли - хоћете и да убијете из „сачекуше”, ништа лично, само чист посао. Иначе си власник трговинског центра, дисконта, који је са свих страна обезбеђен камерама, пролазници се приде и прислушкују, имаш и кафану, без тога не иде, а изградио си кућу-тврђаву са олимпијским базеном, заправо два базена, један на отвореном, други под кровом, и са тајним затвором у подруму. У слободно време бавиш се хуманитарним радом: из свог џепа си платио да се деци из комшилука подигне игралиште. Ето!
Па то си преписао из неких новина, то је проклети клише ове транзиције, рече глумац. Тачно. Из историје кинематографије је познато да су многи велики филмови, права
И филм о „бизмисмену” који асфалтира путеве, вози оклопљени џип са затамњеним стаклима, има пиштољ са метком у цеви и „спонзорушу”, плус кило и по злата о врату, заправо криминалцу, јесте филм о Сребреници. О последицама тог злочина и земљи којом влада мафија
ремек-дела, настали на основу малих новинских врсти. Глумац је дигао руке. Очајнички му је било потребно пиво. У тај мах у студио хрпи група билмеза, углавном клинаца, оних што кукају како немају где да се забављају, па морају да се дрогирају. Ко су, бре, ови?! – запита глумац. То је најновија изгубљена генерација, још једно поколење без наде, деца изгубљених илузија, талог. Само мисле на то како да оду из земље у неко иностранство и тамо опљачкају банку. У међувремену, ништа не раде. Пију и дрогирају се. Можда и силују пиљарице. Они ће у филму бити „војници” главног лика, великог гангстера. Њихов ће задатак бити да сврше сваки прљав посао: да однесу хероин где треба, да сакупљају рекет или изврше какав политички атентат. Просто, зар не? Животно!
Глумац је невољно слушао. Све му је то било познато из (глумачког) искуства. Затражио је пиво од скриптера: Нема цека, Лазо! Снимање коначно почиње. У једној паузи рада на филму била је заказана конференција за штампу. Новинари су били добро припремљени: Каква ће бити порука вашег филма? - питали су. Редитељ је одговорио: Ако некоме треба да упутим поруку, пошаљем му телеграм! Један од тих „представника медија” је извесно време похађао школу, па узврати да је редитељ цитирао Џона Форда. Да, сложио се редитељ. И цитирао сам га погрешно: Ако некоме треба да упутим поруку, користим се електронском поштом, ха-ха!
Школовани новинар, члан многих невладиних организација, питао је тада може ли добити ексклузивни интервју. Редитељ је пристао, зна он шта је PR. Сели су на неке сандуке, беше послужен виски у пластичним чашама, разговор је могао да почне. Новинар је кренуо заобилазним путем. Питао је редитеља шта мисли о тренутној ситуацији, о свим тим ратовима што букте и тињају наоколо. Редитељ је рекао да је рат највећа људска несрећа. Не могу да гледам патњу у очима других, додао је. Биће да сам кукавица. Апропо тога, како се осећате у вези са погибијом оноликог недужног света у Сребреници? Не знам где се налази Сребреница, рекао је редитељ. То може да се протумачи као да оправдавате оно што се тамо догодило? Да ли ви хоћете да ме оптужите како сам, макар само виртуално, са радошћу у души, учествовао у том масакру?
Не, ни случајно! - рече новинар. Али, то се, знате, догодило. Догодила се и Тузла, Добровољачка улица, Маркале, Медачки џеп, дошло је милион избеглица, па шта? Нисте ме добро разумели - правдао се новинар. Ако се све то догодило - и ако ће се још догађати - није ли ваш посао узалудан, чак штетан. Ја живим од снимања филмова, ништа друго не знам да радим, не примам никакве донације. Немам времена да клечим у Пионирском парку или палим свеће на Тргу. Сребреница је злочин о коме ће се расправљати у Хагу. Новинар није хтео да одустане: Али, молим вас, ви усред овог пожара снимате филм о припадницима „организованог криминала”, уместо да снимите филм о злочину у Сребреници!
Редитељ га је благо погледао својим помало уморним очима: Кретену, ово је филм о Сребреници! Новинар се видно збунио. Редитељ: Снимам филм о Сребреници тако што снимам филм о последицама Сребренице, о трулежи која нас је снашла, о друштву обележеном злочином, о земљи којом влада мафија, регрутована међу онима који су стрељали невине у Сребреници. И отуда ћу ја вама поставити питање: Да ли ви, драги младићу, збиља мислите да би, уколико бих се ја обукао у црне хаљине своје покојне баке, мало се нагојио, и отишао у Босну да прекопавам масовне гробнице, у овој земљи све било у реду, онако европски, да би ово постало досадно друштво у коме они који не воле млеко кусају мед? Ево и одговора: Не. Ово је Сребреница, девети круг. То ће нас пратити док смо живи. Нема томе лека, не помаже апотека. Збогом, млади човече! Редитељ устаде са оног сандука, окрете се ка екипи и дрекну: Па, добро, хоћете ли најзад наћи ту сијалицу за рефлектор или ћемо да изгубимо читав дан!