Лепотица дана

Донкихотска борба против жуте штампе сасвим је налик утопијском пројекту. Писање у таблоидима јесте често јавна служба у традицији најстаријег заната после политике. То је, пак, сасвим природно у друштву које по много чему наликује јавној кући

Уједној овонедељној talk show емисији јавног сервиса (Кључ) било је речи о плими примитивизма у нашем политичком и свеколиком другом животу. Тема је, што би се рекло, сасвим на месту. У бурној расправи којој су гледаоци сведочили, посебно је апострофирана улога медија у промиџби општег просташтва и томе сличних појава. Ни томе се нема шта замерити.

Оно што заслужује нашу пажњу јесте, међутим, преовлађујући став учесника панела како би пацификација појединих непоћудних гласила путем палијативне мере њиховог санкционисања забранама, представљала ефикасни лек таблоидизацији овдашње стварности, која просто врви од скандалозних, често чак измишљених афера и, уопште, универзалне бласфемије. Али, то би представљало само доказ вечног враћања истог. Сликовито говорећи, предложена средства и томе тако, исто су што и евентуална одлука неког лекара да запаљење трећег крајника излечи ампутацијом леве ноге. Сасвим просто: борба са ветрењачом последице једино прикрива канцер узрока.

Наиме, они који се згражају просташтвом таблоида и ничим изазване жуте штампе, свесно или несвесно, у оба случаја погубно, пропуштају да се запитају о разлозима историјске условљености таквих скандалозних медија. Јер, они су закономерна појава сваког транзицијског процеса. Прве новине које су се смеле јавно продавати у Енглеској имале су више

него симболични назив – Ђубре за паре. Тако је, пре неколико векова, таблоид стекао право грађанства у статусу авангардног артефакта почетне фазе конституисања капитализма и њему својствених револуција. Тај процес пада у грађанско није могао протећи без афера и прљавштина, будући да је управо та скандалозна разина великог друштвеног преокрета најбоље сублимирала суштину буржоаског система као споја индивидуализма и конкуренције.

Проток времена није битније наудио поменутој журналистичкој концепцији, чему је доказ да су таблоиди и ружичасте телевизије и данас водеће медијске форме у земљама тзв. грађанске демократије. Проналазак машине за прање није смањио производњу прљавог веша. Тако то бива у животу коме иначе својски тежимо. Лако је себи дочарати како са тим ствари једино могу стајати када се пожељност ка одређеном начину живота јавља бар два и по века након што је дотични живот другде конституисан. Риба увек од главе смрди, нарочито у ситуацији када је дотично недужно биће које дише на шкрге евидентно бајато уз подразумевајуће смрдљиве ефекте.

Али, у нашем случају, или било каквом сличном случају, ипак не важи правило да се риба чисти од репа. Ампутација плућног крила није никакав лек против метастазног канцера. Питање је да ли би ампутацијом таблоида и сродне медијске робе ово друштво напрасно попуцало од здравља како у физичком, тако и, још више, у моралном смислу? Бесмислено је такву опцију схватати озбиљно макар и само у теоријском значењу. Ако би дошло до привремене или чак трајне забране гласила која своју профитабилност заснивају принципом конкуренције на слободном тржишту, што се са разних страна - па чак и од једног новинарског удружења - сугерише постојећој извршној власти, да ли би тиме наши министри руралног порекла и припадајућег сочног језика аутоматски постали кандидати за неку светску награду из области идеалистичке филозофије? Гајити поверење у такав кључ решења овдашње и садашње плиме примитивизма једнако је особини тврдоглавог магарца који одбија да липше пре неголи се докопа зелене траве. То би било само гурање главе у песак или гурање проблема под тепих.

Јер, без таблоида и сличног, у обновљеној сфери договорног новинарства, све ће остати исто: неки ће се волшебно богатити преко ноћи и мимо закона, политичари ће наставити да пумпају свој изненада откривени супер его, који ће их терати у даљу производњу бахатости све до границе умишљене недодирљивости, народни посланици ће залазити у скупштинске одаје само да подигну незарађени паушал и да се набокају јефтине јагњетине, кланови у култури задржаће свој погубни легитимитет, естрадом ће несметано наставити да влада протоколисани олош, а биће и разних сачекуша или мафијашких трансформација. Једино што о томе грађани више неће знати ништа, па ће, је ли, у изборним данима, све весело скакутати до гласачких места да заокруже страначку листу која им је до тог тренутка била савршено непозната. Све ће личити на ону рекламу у којој отац кеца из владања свог сина заокружује у седми број добитне комбинације на лотоу.

Отуда је донкихотска борба против жуте штампе сасвим налик утопијском пројекту, такође апострофираном у емисији Кључ, да се ментални отисак Вуковара или Сребренице у колективној свести нових нараштаја најефикасније сузбија тиме што ћемо деци ускратити чоколаду. Наравно - да се разумемо - писање у таблоидима јесте често јавна служба у традицији најстаријег заната после политике. То је, пак, сасвим природно у друштву које по много чему наликује јавној кући. Старо правило: о томе шта се све догађа у куплерају, најбоље знају проститутке. Зато их треба легализовати. Уосталом, наш проблем су макрои. А то се, богме, овде намножило и подгојило!

Проститутке треба легализовати. Наш проблем су макрои. А то се, богме, овде намножило и подгојило