Од Дојрана до Јордана

Или: да су Руси, рецимо, имали Драгослава Шекуларца, да ли би Путин смео себи да дозволи луксуз па да не дође на његову сахрану

Ах, како се Београд обрукао, у прошли четвртак, на сахрани Шекија, „кривоногог бога фудбала“! Очекивао сам да ће се престоница сјатити на Ново гробље, као, рецимо, за сахрану Леке Ранковића, оног удбашког бога од кога је дрхтала цела Србија или, бар на некој „свежијој“сахрани, на пример, Небојше Глоговца, Оливера Ивановића...

На сахрани код Шекија од тзв. познатог света, видео сам само Матију Бећковића, српског Шерлока Холмса. А један трапави дебеовац се распитивао „ко је онај брадоња са перчином што стоји поред Шекијевог сина Марка“, па су му то, некако, објаснили. Удбо, Удбо, какве ти сировине гајиш у својим редовима! А, бајдвеј, Марка знам од малих ногу, када га је Шеки доводио на Партизан да игра тенис...

Елем, на Шекијевој сахрани окупио се тзв. обичан свет, они који су се Шекију са трибина дивили, а који су, неким чудом, још увек, живи. Добро, били су ту сви који су морали да буду: Пижон је, носећи Шекијев ковчег, плакао као мало дете. Плакао је и Дуле Савић као ономад када смо сахрањивали Љубу Поповића у Ваљеву. Пошла је суза и Моки Славнићу, вазда пркосном Дорћолцу. На сахрану, бре, дошао и Душко Бајевић, „принц из Мостара“, а из постеље устао и легендарни Шоле! Ееј, а да не дође Џаја?! И нико, бре, да дође од Шекијевих тениских компањона из Хумске, изузимајући адвоката Тапушковића. Добро, Гале Мушкатировић је оправдано одсутан, али где су други?А није дошао ни мој Алек, него послао свог изасланика Николу Селаковића који ми се, не знам зашто, кисело смешкао. Ех, мој Алек, онако крупан, а ситан човек! И шта ако би му неко, и на Шекијевој сахрани, довикнуо нешто увредљиво.

Да будем јасан: ако ни због чега другог, Алек би морао да поднесе оставку само зато што није дошао на Шекијеву сахрану! Да је Русија имала Шекија, „кривоногог бога фудбала“, да ли би Путин смео себи да дозволи луксуз да му не дође на сахрану?

И, тако, смлаћен Шекијевом сахраном, довучем се у кломпама, по снежној вејавици, до Грочанске. И, пошто сам се са Биљом одвојио и од постеље и од трпезе, кувам себи неки паприкаш од јагњетине заостале у фрижидеру. Док ми се јело крчка, читам Песме и обичаје Милоша Милојевића, а књигу ми је поклонио Новица Крезић, председник Удружења „Милош Милојевић“у Црној Бари. И, знајући за мог охридског Исуса, Крезић ме пита зашто се некад Црна Бара звала – Јордан? Видим где циља, па кажем да би Исус, по мени, могао да буде крштен на македонском Дојрану, али Грци, старе варалице, зачас преврну име као чарапе, па од Дојрана, ето, Јордана. И тај Јордан, временом, и са србским народом, стигне до Мачве, али, и до Израела!

У Милојевићевој књизи је и песма Градња уклетог Орида. Елем, по наредби цара Синише, брата Душановог, неимар Манојло треба да обнови Охрид, али све што преко дана сазида, виле ноћу разнесу камење, док на крају, „пребела вила са Шар-планине“не убије и неимара Манојла.

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, подстиче ме: „Запитај се мало, дечаче, зашто се у народним песмама Охрид назива ’србским Цариградом’?! Зашто је у Охриду порушено 365 цркава?! Зашто се Охридска архиепископија простирала по територији целог Александровог, то јест Самуиловог и Душановог царства!? Паметном човеку је и комарац музика, хоћу рећи, јасно и да је Исус из Охрида!“

Ту се и моја Црна утрпава: „Мани се охридског Исуса! Видиш ли каква је била Шекијева сахрана и чему ти можеш да се надаш, а био си Џорџ Бест са Новог Београда!“