Потемкинова кула и Скадар на Сави

На самом почетку 2014. Александар Вучић, тада ППВ, најавио је почетак најамбициознијег и највећег градитељског подухвата у Европи – Београда на води. Визуелне призоре раскошног града пратила су обећања да ће странци уложити више од три милијарде долара, да ће реализација целог пројекта трајати само три године, да ће то бити „замајац“за српску привреду и магнет за стране туристе. Који месец касније приказана је и макета, заправо шарена лажа, парадна импровизација вештих макетара. Најупадљивије место у њој имала је 220 метара висока кула као просторни симбол не само Београда, него целе Југоисточне Европе. Запетљан у сталној промени рокова, ППВ је достигао врхунац изјавом да је са партнером Мухамедом ал Абаром договорено да кула буде само спољном формом завршена у 2016, чиме би се ућуткали бројни стручни опоненти и све „неверне Томе“. Вешто смишљена потемкиновска подвала отпловила је низ Саву, висина куле је у смањена са 220 на 168 метара, али ни после пет година није се, ево, ни за центиметар подигла са темељних шипова.

Око непостојеће куле, као вампирског стожера, на овом простору развило се право врзино коло, у које су се уплели прекрпљени Устав, тајни уговор, изубијани просторни план, кљакава инфраструктура, мистерија ноћног рушења у Херцеговачкој, четири зграде којих на макети није ни било, поклон Арапима у виду хотела Бристол... То коло игра се на разрованој ледини која све више поприма обележје Скадра на Сави.

Узалуд јавност од власти очекује да после пола деценије појасни судбину обећаних милијарди и досадашњи утрошак новца из српског буџета. Зачуђује што нигде нема ни репортажа о преудобном животу првих станара раскошних станова. Узалуд очекује и да некадашњи ППВ, данас председник Србије бар једном у пет година позове на разговор стручне опоненте његовог „величанственог визионарског подухвата“.