ИДЕЈА СЛОБОДЕ ЈЕ НАИВНА, АЛИ И НАСУШНА
Владимир Табашевић
Наше генерације су биле оптерећене причом како је пре нас било благостање, а онда су прошле кроз рат, неко посредно, неко не. И данас нам је у најбољем, можда и једином правом интересу, да се тог сећања некако ослободимо, каже 65. добитник НИН-ове награде за књижевност за роман „Заблуде Светог Себастијана“
Ујезичком делиријуму свог трећег романа Заблуда Светог Себастијана (Лагуна), тридесеттрогодишњи писац Владимир Табашевић читаоца извлачи на површину акта читања – претвара га у детектива који мора да у пишчевим широким, прожимајућим и међусобно повезаним асоцијативним и алузивним скоковима сам закључи о чему је, заправо, текст. Мора, међутим, прво да научи да у тим токовима плива – речју, да их чита, јер и иначе разигран Табашевићев стил овде лебди над границом између херметичког и поетичког, тешко проходног и проточног. Тек тад ће му се из њих указати контура Светог Себастијана, вође преторијанске гарде који је хришћане спасавао кад је могао и у страдалништву ради Христа их храбрио кад је морао.
Његова основна заблуда – уверење да као прогонитељ ипак помаже прогоњенима – тематизована је у савременом контексту, где с једне стране стоје Дино, односно Карло, ликови чудновато повезани савладавањем језика за време ратова деведесетих и избеглиштва, док с друге, изнад и уједно насупрот њих, стоје ликови с различитим праведничким настојањима. Међу њима се издваја Ема, млада позоришна редитељка, заинтересована да сећање двојице ликова предочи свету, уверена да чини добро. Пишући о њеној и другим заблудама, Табашевић је, по мишљењу жирија за НИН-ову награду за најбољи роман, учинио искорак у односу на остатак књижевне продукције (три гласа спрам по један колико су добили Горан Марковић и Лана Басташић, док су Јелена Ленголд, Саша Савановић и Бранка Криловић остали без гласова), али и у односу на своја прва два романа, Тихо тече Мисисипи (ужи избор) и Па као (најужи). Па опет, по проглашењу победника, међу првим реакцијама нашле су се и оне негативне, раде да подсете на Табашевићеву бурну реакцију када му је пре две године ова награда измакла због романа Арзамас Иване Димић.
„Тад сам се надао обзиру према књижевности наместо обзира према атмосфери намештености и правилима, предрасудама и претпоставкама књижевне сцене. Реакција јесте била исхитрена и тад ми је у очима неких израстао реп мизогиног писца који и данас вучем. А мислио сам да сам био јасан у противљењу позитивној дискриминацији. Не треба наградити жену јер је жена, већ треба наградити најбољи роман те године, чији год био, зарад књижевности саме. Реп је, у међувремену, поново за неке постао лозинка за откључавање онога што моја проза и ја сам представљамо. До те мере то иде да они који ме у том кључу отписују најчешће и не читају било шта што напишем. Говоре о мојој књижевности говорењем онога што су од других о мени чули. Слично је и кад читају. Одређени сет уверења јесте предуслов сваке књижевне критике, али је невоља кад критичар књижевност користи да оправда своја уверења. У свему каснимо, па и у ономе што Жижек назива хистеријом политичке коректности. Ако желиш да на сваком ћошку видиш мизогинију, видећеш је. Стварност јесте идеолошки конструкт, ми с њом имамо посла сваки пут кад нам се нешто учини очигледним, како рече Алтисер, али ако говоримо о спонтаној, уже схваћеној идеологији, у овом случају идеологији критичара, они је неретко користе како би оправдали своје позиције независно од књижевности“, каже Табашевић за НИН.
Зашто је онда једино ваше име у најужем кругу изазвало негативне реакције у деловима јавности?
Живимо у конзервативној култури где се дело поистовећује с аутором – имаш ли тетоважу или не, како изгледаш, како се понашаш, све то утиче на рецепцију. Има десетак година како се бавим књижевношћу, а никад нисам изгледао као традиционална фигура песника или писца. Наша култура претпоставља да свет и сви у њему морају да изгледају у складу с претпоставкама. Ако нешто изазива забуну, мора се свести на нешто што нам је познато. Свако може да у мојој књижевности види да стојим на потпуно супротним позицијама од оних које ми се приписују, а то су конзервативизам, десничарење, мизогинија, и тако даље. Реч је о априорним оспоравањима. Ако појединима делујем као нешто што им се не свиђа, потрудиће се да буду у праву.
Нисте ли и сами својим јавним наступом одговорни за своју позицију?
Испрва сам имао можда и наивно уверење да ће се моји гестови раздвајања књижевног рада од традиционалне фигуре писца протумачити као свестан отклон, а испало је да је мој периферни ангажман – блог Презупч, интервјуи, статуси на друштвеним мрежама – постао безмало важнији од књижевног. За добробит књижевности, морамо се вратити пореклу мотива за бављење књижевношћу или књижевном критиком. И писци и критичари и публика, сви треба да се развласте у односу на своје позиције и да се врате
Хоризонт без наде у истину је хоризонт цинизма, разочараног идеализма који те испостави у карикатуру уверења, у глумца који макар може театрално да прича како се некада страдало у име правде
читању и писању. Мене су теоријски интригирали сопствено искуство с обзиром на искуство језика и истовремена сведеност на језик. У њему смо стално, као у стакленој кутији. Због њега се и бавим књижевношћу.
Ваш читалац је све време свестан да чита, шта чита и какве сте му трагове у тексту оставили. Чини се, ипак, да је у овом роману језик први пут главни лик којем други ликови служе за испољавање његових могућности?
У овдашњем, локалном контексту, као човек сам стално под субјективним утиском да је квалитет доживљаја света девалвирао, због чега настаје фантазија да је раније био аутентичнији. Томе нас, уосталом, историја и књижевност уче – раније је све имало више смисла. Али, историја и књижевност су приче, а кроз приче постојимо. Ја сам управо хтео да у првој епизоди романа покажем немогућност да се јунак кроз причање о свом сећању уопште конституише, а у другој да је свако накнадно стварање приче из његовог сећања заправо тешка, непоштена заблуда која не одговара ономе што се догодило. Како слагати док говориш пуку и чисту истину. Има тамо један лик, службеник ДБ-а, једна од фигура налик Светом Себастијану, који скрива свој идентитет тако што отворено признаје да је дебеовац, а саговорница му не верује. У динамици сећања и језика којим сећање посредујемо настају традиционално схваћени јунаци
– Дино, Карло, Лидија... али настају и нестандардни. Јунак постаје и кућа у коју се мали, избегли Карло усељава, празни базени такође, гробље, воз... Важна референца ми је била филм Синегдоха, Њујорк, јер се бави истим проблемом – немогућношћу да се субјективни доживљај света разлучи од тобожњег објективног. Превара у сржи сваке приче је настојање да се објективни свет некако сагледа као објективан.
Откуд идеја да ограниченост језика и варљивост сећања преведете у језик који говори о сећању?
Покушао сам да се сетим свог искуства овладавања матерњим језиком. Како сам овладавао његовим богатством, тако су ми се мењала и богатила сећања о самоме себи. Како каже Дерида, „волео бих да сам неко други ко се сећа мене“.
Роман Лане Басташић Ухвати зеца и ваш роман имају поједине заједничке теме и мотиве, попут рата и сећања на рат. Исто сте и годиште. Да ли је сећање на ту трауму опсесивна тема генерације? С обзиром на друштвено-политичку стварност, можете ли да наслутите о чему ће писати наредне генерације писаца?
Моја централна преокупација садржана је у посвети романа: „Нама, који смо учили матерњи језик за време рата, често без матере, јежили се.“У роману све време постоји суптилна језа, тишина, што потиче из мог сећања које мислим да је прилично веродостојно. Стасавајући у ратним околностима, не до краја свестан озбиљности и опасности, имао сам здраво, знатижељно, детиње расположење према језику. Речи су ме интересовале и хтео сам да разговарам с одраслима као инстанцама које су тад могле да ми објасне језик. У њиховим одговорима је често била садржана и једна активна ћутња о свему што се догађа. Неминовно је да ти се чињеница одрастања у ратним околностима прикаже у језику и сећању. О рату се у књизи експлицитно говори тек у неколико епизода, а остало време се говори о надању да се неће десити оно што се већ десило. Рат. „Неће ваљда“,
Некад су песници били агитатори, а данас су агитатори читава професија. Књижевност данас може да буде субверзивна само кад изопачи стварност и улије наду. А то уједно само и треба да буде
каже се, а људи навелико губе домове и животе. С друге стране, генерације које данас стасавају се ни бомбардовања не сећају и надам се да неће бити оптерећене као што смо били ми.
Али ће бити оптерећене колективним сећањем, последично и заједничким друштвеним наративом о бомбардовању.
Наравно. Наше генерације су биле оптерећене причом како је пре нас било благостање, а онда су прошле кроз рат, неко посредно, неко не. И данас нам је у најбољем, можда и једином правом интересу, да се тог сећања некако ослободимо. Ја то радим писањем. Не желим никоме да се светим или некакву правду да истерујем. У роману пише, из очију дечака-жртве који одраста у рату, да је у свету одраслих „правда морала бити намирена, неважно над ким“. Желећи да спречиш будуће неправде, питајући се шта је то правда, шта је доброта, шта је зло, шта је то значило пре коју деценију, а шта данас, шта је то за неке „њих“, а шта за неке „нас“, ти живиш и репродукујеш перманентно стање тензије – националне, верске, родне, какве год. Постајеш делегат траума. Надам се да ће будуће генерације да буду подозривије спрам великих појмова попут правде.
Оптужили су ме да сам у роману напао Брехта. Не, напао сам злоупотребу Брехта као лозинке којом елитни кругови размењују своје квазислободарске праксе и кодове и препоручују се као умнији од других. Као, слушаћемо турбо-фолк да бисмо показали да нам се не гади
Да ли онда овом свету треба више сумњичавости спрам тзв. великих прича или управо простодушне наивности каква, рецимо, одликује Дина?
Време је да се постмодерно искуство света – скепса, релативизам, перспективизам – прихвати као чињеница са свим његовим погубним реперкусијама. Уосталом, тај живот без укотвљености, без великих, универзалних истина, такође је универзална истина данашњице. Хоризонт без наде у неку истину је хоризонт цинизма, разочараног идеализма који те испостави у карикатуру сопствених уверења, у глумца који, ето, макар може театрално да прича како се некада страдало у име правде. Мој обрачун с тим стањем је писање, коришћење језика. Тако хоризонту цинизма супротстављам хоризонт слободе, а слобода јесте наивна идеја. Али је неопходна.
Да ли је уопште могуће говорити о обесправљенима без скриве- ног елитизма? Може ли сећање обесправљених да дође до нас без жеље привилегованих да то сећање некако представе остатку света?
Они који у мојим антиелитистичким ставовима препознају дозу елитизма су у праву, јер антиелитизам чини исто што и елитизам – ствара дистанцу у односу на другост. И то је постало нека врста моде. Оптужили су ме да сам у роману напао Брехта. Не, напао сам злоупотребу Брехта као лозинке којом елитни кругови размењују своје квазислободарске праксе и кодове и препоручују се као умнији од других. Као, слушаћемо турбо-фолк да бисмо показали да нам се не гади. А то уопште није у сржи брехтијанског, на чијој сам интимно страни. Али, опет, и ја оспоравам нечије читање Брехта, и ја стварам дистанцу у односу на другост. Мислим да на крају ствари треба свести на питање искрености уверења. Књижевност не пишем да бих располагао великим истинама, већ да бих себи помогао. Неко други то ради другачије. Док је искрено, добро је.
Под лупу је поново доспео и ваш третман женских ликова. Жижековска хистерија, или ипак има повода?
Хм, да, због Еме се поново потегло питање зашто су женски ликови негативни, а превиђа се да код мене позитивни јунаци као такви не постоје, независно до рода. Сви су у неком битном смислу трагични и мањкави. Због Анине судбине у Па као, а сада и Еме, поново се прича да је Табашевић женама запушио уста. На моју велику жалост, женама су и у стварности запушена уста. Моја проза ипак не нормира збиљу, али покушава да је непамфлетски прикаже у њеној сржи.
Да ли је данас неопходно писати ангажовано, али и онеобичено?
Поступак онеобичавања је управо паратекстуално стављање изјава захвалности на крај романа где сам се захвалио неким силама, реалним и измаштаним, емотивним и интимним релацијама, које ми нису дозволиле да склизнем у пропагандизам. Јер, ако кренеш од жеље да ти књижевност буде ангажована, пристајеш на инфантилну фантазију да ћеш књигом променити свет. Наравно да нећеш, али то не значи ни да треба да одустанеш од књижевности или од ангажмана. Не, само треба да пишеш тако да читаоца ангажујеш да преиспитује све што му се чини као здраворазумско. Погрешно је у 21. веку ангажовати своје поетике онако како смо читали да су то раније радили писци и песници. Околности су се промениле – некад су песници били агитатори, а данас су агитатори читава професија. Књижевност данас може да буде субверзивна само кад изопачи стварност и улије наду. А то уједно само и треба да буде.
Свако може да у мојој књижевности види да стојим на потпуно супротним позицијама од оних које ми се приписују, а то су конзервативизам, десничарење, мизогинија. Ако појединима делујем као нешто што им се не свиђа, потрудиће се да буду у праву
Прву епизоду могуће је читати као ретроспективни билдунгсроман, па чак и кунстлер-роман, с обзиром на Динову преокупацију писањем. Томе је супротстављен рат као разградња не обавезно вредносног, али свакако референтног оквира који је постојао. Ко данас генерише референтне оквире?
Одређене слободарске идеје су у одређеним историјским тренуцима биле довољно актуелне и важне да су многи због њих живот положили. Данас, пак, одређени фондови рециклирају и злоупотребљавају те идеје и стварају врло специфичну економију жртава. Што Бенјамин каже, „поражени неће имати мира ни у својим гробовима“. Лицитира се реалним, историјским жртвама и говори се да неки „ми“настављамо путем тих жртава, премда то нити је могуће у савременом контексту, нити је тачно. То је само згодан начин да се имплицитно оправда актуелна друштвена парадигма против чијих су се елемената реалне историјске жртве бориле. Бити комуниста у 21. веку без разумевања своје позиције у неолибералном капитализму је посве некомунистички и посве нематеријалистички. Више се не воде ни Шпански грађански рат ни Други светски рат, али и даље служе за подстицање лажних антагонизама. Што је најгоре, скрећу пажњу с размишљања о томе шта би и где би данас борба могла да буде и шта је све неопходно превредновати. Али, тешко је одустати од својих заблуда. Ја не пледирам за опције, стране и решења, ја желим да покажем шта је то фундаментално погрешно кад је много људи здушно ангажовано у истеривању правде.
Овај роман најмање посредно позајмљује ваше биографске елементе. Да ли је данас уопште могуће писати без аутофикције и метафикције, тј. писања о себи и о писању?
Надам се да јесте. За мене до овог романа то није било могуће. Грабио сам из властитог искуства, из доживљаја света, али и из својих теоријских и уметничких интересовања. Дођеш онда у ситуацију да ти је и властита биографија варљива, пластична. Стално себе изнова преобликујемо, сви. Сходно томе, обликујемо и стварност онако како нам се свиђа и како одговара нашим позицијама. Данас се за интересе депривилегованих парадоксално боре привилеговани, моралне некакве вертикале. Тема овог романа је да је амнезија преимућство моћних, а да је сећање принуда депривилегованих. Први могу да приуште заборав, а потоњи морају да се кроз сећање константно надају да је можда могло бити другачије. Принуђени су на оптимизам сећања. Често се понавља реченица: „Рат још увек никад неће почети.“Сви пострадали, избегли и скрајнути људи се надају томе. Немају друге. Њихово животно искуство без ламентирања – то ме је интересовало, да га покажем из њихове перспективе, не да га испричам и опишем. Активни актери живота, с друге стране, имају преимућство да могу да забораве, не морају да се питају шта је могло да буде другачије.