ГЕОПОЛИТИЧКИ БУМЕРАНГ
Драгомир Анђелковић
Русија је – устврдио је Черчил – „загонетка увијена у мистерију“. Вероватно је из перспективе Англосаксонаца неретко тако. Из српског угла, умногоме баш захваљујући њима, није! За нас су ствари у вези са Русијом простије. Да кренемо од тога шта Запад – уз све разлике међу тамошњим чиниоцима – жели у вези са Србима. Од нас се очекује да (1) у потпуности прихватимо косовску сецесију, (2) пристанемо на наставак обесмишљавања Дејтона у смислу централизације БиХ, (3) одблокирамо процес атлантских интеграција и (4) дистанцирамо се од Москве.
Последње две „тачке“– на страну моји лични афинитети – вероватно и могу да буду компатибилне са нашим националним интересима. Но, прве две представљају драстичан удар на њих. Српски национално-државни простор, и овако раскомадан, додатно би био оштећен. Запад не показује спремност да нам ту нешто понуди како бисмо му се приближили. Напротив! О враћању на изворне дејтонске принципе, озбиљно нарушене отимањем преко седамдесет ингеренција Српској, нема ни говора. Камоли да нам неко предлаже самоопредељење РС како бисмо лакше поднели губитак већег дела Косова. Па и у вези са њим, осим ту и тамо незванично, не нуде нам поделу.
Србима је већ много тога отето, а од нас траже нове уступке по формули све за ништа. У таквим околностима и да са Русима нисмо повезани, условно речено, традиционалним пријатељством, Москва би нам била нужан ослонац. Русија се опире даљој деградацији државности РС, а без њеног одлучног става у прилог очувању територијалног интегритета Србије, сепаратистичко Косово би одавно било у Уједињеним нацијама. Самим тиме не бисмо имали никакав основ да се надамо некаквом косовском компромису.
Шта заузврат Русија тражи од нас? Да ли на Србију врши притисак, као што чине неки западни кругови, да се определи између ње и њених евроатлантских опонената? Не! Кремљ, увиђајући у каквом се геополитичком и економском окружењу налазимо, подржава нашу политику спољнополитичког балансирања. Довољно је да према Русији будемо коректни и са њом сарађујемо на начин који је у обостраном интересу. Да ли и нама одговара да преко Србије прође паневропски гасовод? И русофобима је тешко да кажу да је другачије. Да ли би Београд имао позитиван салдо када би се одлучио да већ сада следи спољну и безбедносну политику ЕУ и, као њен део, уведе санкције Москви? Разуме се да не, осим за оне који су оптерећени националним мазохизмом па им је небитна судбина Српске и Косова!
Јер, да поновим, драстично удаљавање од Москве, у околностима када „друга страна“делује против наших виталних интереса, представљало би много више удар на њих него на Русију. Она може без нас, али не и ми без ње. Отуда, док год на челу Србије не буде власт која је спремна да води тотално национално и државно нихилистичку политику – а не делује ми реално да ће се сменом садашњег естаблишмента или његовим радикалним преображајем то догодити – из прагматичних, а не емотивних побуда, за нас ће Русија остати прворазредни партнер. Најновија Путинова посета (петнаести сусрет са Вучићем) и сви аранжмани који у вези са њом иду (макар то био до сада највећи пакет споразума), ту су само додатни квалитет. Веома битан и охрабрујући, али и без њега би српско-руске везе биле на респектабилном нивоу.
На крају, још нешто. Мало мало па неко од заговорника дистанцирања од Русије помене српску хипокризију. Њу, наводно, одражавају резултати испитивања јавног мњења према којима већина Срба геополитички преферира Русију, али би отишла да живи на Запад. Шта је ту чудно? Једно је скопчано са националним, а друго са личним рачуном. Ваљда су у наше постмодерно доба оба легитимна. Полазећи од српских интереса, на пољу државне оријентације људи се опредељују за Русију. Када разматрају шта понаособ њима више користи, имају другачије приоритете. Ко разуман и добронамеран може да каже да је Русија боље уређено место за живот од Швајцарске? Како онда – да се такође запитамо – ствари стоје са онима што тврде да су нам Америка или Немачка „пријатељи“, а Русија баласт?