СОС ЗА СОС
Дежурна линија под надзором партијског кадра
Отварање националног СОС телефона за помоћ женама са искуством насиља, доступног 24 сата, требало би да представља добру вест. Увек и свуда, а посебно у земљи у којој је током последње деценије 350 жена изгубило живот у породичном насиљу, а током само годину дана изречено више од 23.000 хитних мера. Идеја да жртве насиља неко саслуша уз загарантовану анонимност, али и да их упозна са свим законским могућностима које су им на располагању је више него добра, сем када се за „извођача радова“именује актуелни министар за рад и социјална питања Зоран Ђорђевић.
Пре свега због чињенице да је најмање позван да брине о злостављаним женама након осмомартовске честитке у којој је објаснио да су саме криве за насиље које трпе јер: „Све жене воле богаташе, јер је жена увек сирота... Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни бољем и милијем.“Али и због тога што је Министарство дало посао (или пројекат), ван тендера, како прописује закон, државној установи без икаквог искуства у раду са женама које су преживеле насиље - Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској.
„Министарство на овај начин наставља са игнорисањем рада и експертизе женских невладиних организација које у Србији пружају услугу СОС телефона од 1990. године. Последице министрове неодговорности и незнања могу да ускрате могућност женама са искуством насиља да добију подршку од специјализованих женских организација у поверљивој форми. Упозоравамо да је овакво деловање Министарства супротно Конвенцији Савета Европе о спречавању и борби против насиља према женама и насиља у породици, којим се обавезује да обезбеди специјализоване услуге и да препозна, подстиче и подржава рад невладиних организација у борби против насиља над женама“, каже се у писму
којим се Мрежа Жене против насиља обратила Министарству.
Вероватно узалудно јер ни након годину дана покушаја да се оспори увођење СОС линије по прилично суманутим условима, напредњачка власт се није ни осврнула на примедбе струке. Након два конкурса која је Министарство расписало супротно постојећим прописима, која су због тога женске организације успеле да оборе, министар се досетио како да прилично велики новац усмери тамо где хоће и да задржи контролу над читавим процесом. У септембру је отворио трећи конкурс уз услове које ниједна од организација за помоћ женама не би могла да прихвати: сви разговори би били снимани, оператери би били надгледани, Министарство би имало директан увид у поверљиве податке изречене током разговора, а насиље би независно од сагласности позиватељке, било пријављивано полицији и тужилаштву.
Од пет организација које су имале лиценцу предвиђену за обављање овог посла није се јавила ниједна, тако да је деловало како је и овај конкурс пропао. Али, гле чуда, министар у децембру свечано објављује да је посао поверен Центру за заштиту одојчади, установи која никада није пружала ту врсту услуге и која, према подацима Мреже жена против насиља, нема лиценцу, нити су ангажоване особе завршиле одговарајућу обуку, што је све супротно члановима 22 и 9 Конвенције СЕ.
Међутим, у Министарству за НИН кажу да ове оптужбе нису тачне: „ Двадесет саветница, кандидаткиња за рад на саветодавној линији за жене са искуством насиља је прошло пилот обуку под називом ’Програм основне обуке за пружање услуге СОС телефона за жене жртве родно заснованог насиља’, акредитованог код Републичког завода за социјалну заштиту. На основу извршених обука и приложене неопходне остале документације, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је издало лиценцу за пружање услуге. Од укупног броја изабрано је осам консултанткиња за рад на СОС телефону. Све кандидаткиње су стручне раднице са високом стручном спремом у области хуманистичких наука, а већина су психотерапеуткиње различитих терапијских праваца, са акцентом на системску породичну терапију, док су остале консултанткиње у процесу едукације за психотерапеута и имају ниво саветника у психотерапији. Све саветнице уз то имају завршен акредитовани програм обуке ’Иницијални тренинг за телефонске саветнике’.“
У Министарству додају да су едукације за компетенције у раду на овој услузи пружиле експерткиње Храброг телефона из Загреба и Parent line UK из Лондона.
Лепо звучи, али проблем остаје. Не само да за рад на СОС линијама нису потребне високообразоване особе, већ особе са емпатијом и искуством у пружању помоћи у осетљиво специфичним ситуацијама (Ромкиње, жене са инвалидитетом, сеоске жене) , што су развиле поједине женске организације из Мреже Жене против насиља, већ је проблем и у обуци коју су прошле. Нема сумње да се ради о одличним програмима, али програмима који су специјализовани у области заштите деце од злостављања и занемаривања, а помало је нејасно и шта је и колико је валидан поменути Програм основне обуке за пружање услуге СОС телефона за жене жртве родно заснованог насиља, који је акредитован код Републичког завода за социјалну заштиту.
„Акредитација обука је процес који има правила, а ова обука, по брзини одобравања (акредитације) очигледно није имала уобичајени пут, већ ексклузиван. Обука је пријављена Републичком заводу за социјалну заштиту 25. децембра 2018. године, а решење о акредитацији је добила три дана касније, дакле 28. 12. 2018. године, на дан отварања Националног СОС телефона. Не постоји могућност (чак ни уз „чаробни штапић“) да се поступак акредитације обуке реализује за три дана. Остаје нејасно када је Одбор за акредитацију заседао, колико предлога програма обуке је разматрао, колико је одобрио и да ли су сви добили решење, по најбржем икада реализованом поступку од 2008. године, када је овај систем успостављен. Та питања је Аутономни женски центар упутио Републичком заводу за социјалну заштиту и чекамо одговор“, каже за НИН Тања Игњатовић, координаторка Аутономног женског центра.
Имајући у виду да Сигурна кућа и Аутономни женски центар (обе организације имају дугогодишњи стаж у раду са женама које су претрпеле насиље и за обе је чуо сваки грађанин у Србији) још увек нису добиле акредитацију иако су захтев предале у новембру 2017, јасно је да у обуци изабраница Министарства постоји нешто што не улива поверење. Баш као што не улива поверење ни комисија која је била задужена да изабере носиоца пројекта, а у којој као експерт седи Сузана Пауновић, директорка Канцеларије за људска и мањинска права (уз још две представнице Министарства), која се прославила у јавности нападом на Марију Мали, супругу Синише Малог, која је пријавила насиље. И која је своју емпатију према њој демонстрирала речима: „Не верујем да је толико очајна. И други родитељи су остали без старатељства над децом, али се нису обраћали на овакав начин и тражили заштиту јавности.“
Тако изгледа када државни службеник брани угрожену жену од представника власти. А како ће изгледати када то буде радила државна институција објашњава Тања Игњатовић: „Чињеница да је услуга поверена државној институцији и да не поштује правила поверљивости и сигурности свакако смањује поверење свих оних жена које су се већ обраћале државним институцијама, у које нису имале поверење, а посебно женама чији су партнери/ мужеви представници политичких или државних органа који имају утицаја на ова питања.“
Притом ситуацију неће учинити бољом ни ако оператерке у Центру буду беспрекорно радиле свој посао, јер остаје чињеница да ће разговори бити снимљени и доступни представницима власти који се нису либили ни да читају поверљиве лекарске информације на Пинку.
Ни након годину дана покушаја да се оспори увођење СОС линије по прилично суманутим условима, напредњачка власт се није ни осврнула на примедбе струке