НОВОГОДИШЊИ ПОКЛОН ЕРДОГАНУ
Повлачење Америке из Сирије
Адут, поготово ако сте га извукли из рукава, на енглеском говорном подручју зове се trump card. Израз је старији од Доналда Трампа, а данас са њим и има и нема везе. Има утолико што је човек председник Сједињених Америчких Држава, па може до миле воље картарошке обрачуне решавати револвером. Нема, јер када Доналд посегне за картом из сакоа, ни сам не зна шта ће извадити. Тако је и са вађењем из Сирије. Трампово сензационално наређење од 19. децембра, његово „повлачимо се одмах и потпуно“, срозало се – према извештају Сиријске опсерваторије за људска права – на то да се 10. јануара
ка Ираку повукао један конвој од десет оклопних возила и „неколико камиона“. Америчка војна технологија јесте чудо, али за сада нема чуда које ће у тај конвој сместити две хиљаде војника, колико их САД имају у Сирији. Приде су претходне седмице новинари телевизије Си-Би-Ес од извора из одбрамбених редова сазнали да ће повлачење трајати „90 до 120 дана“, а три до четири месеца можда јесу „одмах“у Србији, али сигурно нису за бескрупулозног бизнисмена у Овалној соби. Шта се онда збило у међувремену?
Ако треба веровати Вашингтон посту, била је то уобичајена политика Доналдове епохе.
„Трамп постане фрустриран отпором администрације, објави одлуку на мах, а онда његово окружење чисти неред“, како је објаснио неименовани извор.
Чистачи су бројни, и тактике су им разноврсне. Секретар одбране Џејмс Матис поднео је оставку већ 20. децембра. Брет Мекгурк, специјални председнички изасланик у коалицији за борбу против Исламске државе, подигао је улог оставком 22. децембра. Трамп је у својству Нарцисовог наследника изјавио да је првог заправо сам отпустио, а да другог није ни познавао, али метла га је упорно пратила. Вашингтон пост тврди да је пред-
седника значајно омекшала посета трупама у Ираку неколико дана пред Нову годину, његово прво путовање у ратну зону. Био је наводно затечен мерама безбедности, које је делом условила управо хидра Исламске државе. Најзад, као што би се од пословњака и очекивало, одлуку да успори повлачење донео је на ручку – 31. децембра је ручао са сенатором Линдзијем Грејамом, који му је рекао да пре но што напусте Сирију морају да поразе Исламску државу, спрече Иран да седне у америчку столицу и обезбеде Курде. Грејам је касније изјавио да се Трамп сагласио са свим тим условима.
Највише пажње међу чистачима ипак је побрао Џон Болтон, председников саветник за националну безбедност. Током турнеје Блиским истоком – на коју је пошао како би објаснио шта је то Трамп „заправо“мислио – у Јерусалиму је 6. јануара објавио трећи услов повлачења оштрије него Линдзи Грејам. Тражио је гаранцију да Турска неће нашкодити Курдима и упозорио Турке да се не упуштају ни у какве војне авантуре без договора са Америком. Реакцију Анкаре није тешко замислити. Већ следећег дана је у Њујорк тајмсу освануо ауторски текст Реџепа Тајипа Ердогана, у којем је турски председник – између слатких редова о стварању стабилног и срећног друштва за Сиријце – јасно обзнанио да његова земља намерава да порази све терористичке групе у Сирији, и да Народне заштитне јединице (YPG) сматра огранком турског архинепријатеља – Радничке партије Курдистана (ПКК), дакле терористичком организацијом.
За оне који нису пратили претходне епизоде, или су се изгубили у хаосу сиријске туче сваког са сваким, Народне заштитне јединице су мало арапска, мало асирска, мало добровољачка, али много курдска осовина Сиријских демократских снага (СДФ). Те су снаге најефикасније копнено оружје у борби против Исламске државе, бију се на земљи док их Американци подржавају из ваздуха, и уз хиљаде жртава успеле су да од Исламске државе преотму велики комад североисточне Сирије. Тамо су успоставиле Демократску федерацију северне Сирије, у којој Курди имају аутономију коју нису могли ни да сањају пре рата, и која је демократски експеримент далеко изнад блискоисточних стандарда („либертаријански социјализам, полудиректна демократија, федерализам“, како га описује Википедија). Е сад, нису Американци срећни због свега што Народне заштитне јединице представљају, наравно, али свесни су да су им оне најбољи савезници у Сирији. Ако ништа друго, не желе да пред очима света испадну незахвални. А већ спремне турске трупе на граници са Сиријом могу да имају само једну мету – наоружане Курде.
Но оставимо тај заплет накратко по страни, и размислимо начелно о повлачењу Американаца из Сирије. То јест, нека то за нас учини Рамеш Такур, некадашњи асистент генералног секретара Уједињених нација, на чији ауторски текст НИН има ексклузивно право. Такур подсећа да је, према извештају Конгреса САД, Америка шестоструко више војно интервенисала у иностранству након Хладног рата него пре њега, а да то није дало никакве трајне резултате. Тврди да критика Трамповог напрасног повлачења може да се сведе на четири суштинска аргумента. Први је тај да ће одлазак наврат-нанос дестабилизовати регион. „Повлачење након осамнаест година ратовања на Блиском истоку, тешко се може назвати ,напрасним’. Серијске америчке интервенције оставиле су регион крвавим и сломљеним. Овај се аргумент своди на апсурд – зато што су војне интервенције пропале, морају се наставити”, одговара Такур.
Други аргумент је тај да „рат против тероризма“још није готов. Тај је, међутим, узвраћа Такур, створио далеко више екстремиста него што их је елиминисао.
„Пакистан, Ирак, Сирија, Јемен, Либија, постали су инкубатор за фанатике који сикћу против Америке и Американаца. САД немају ни стручност ни капацитет ни снагу воље да успешно граде државе у тако непријатељском окружењу. Успут, Саудијска Арабија, дугогодишња америчка савезница, водећи је помагач исламског фундаментализма у региону.“
Трећи приговор је тај да америчко повлачење значи победу Русије и Ирана. Такур закључује – Русија и Иран су Блиском истоку суседи. Америку од њих дели океан. Ако Руси желе поново да се уканале као своједобно у Авганистану – зашто их Америка не би пустила? Најзад, четврта линија напада на Трампа јесте тврдња да ће одлазак САД угрозити Израел. Тај је, међутим, ефектно закључује Такур, водећа војна и једина нуклеарна сила у региону.
Детаљнија анализа Такурових теза захтевала би посебан текст. Човек је умногоме у праву, али то што неки аргумент делује апсурдно, у лудници светске политике не значи да је неистинит. Трамп и Ердоган ових дана мало размењују претње – „Уништићу Турску економски ако удари на Курде“, твитује Трамп; „Више пута смо рекли да се не бојимо и да нас претње неће спутати“, узвраћа министар спољних послова Мевлут Чавушоглу – а мало преговарају и помињу зоне разграничења које би америчке савезнике наводно учиниле безбедним. Курди се ипак ових дана све чешће позивају на пословицу која каже да немају пријатеља осим планина.
Курди се ових дана све чешће позивају на пословицу која каже да немају пријатеља осим планина