ФЕНОМЕН ПОБУНЕ И ЊЕНА СУПРОТНОСТ

Дах театар

Прелазак старе у нову годину ова независна позоришна трупа обележила је премијером комада „Загонетка револуције“, у коме су се позабавили питањем – зашто се, заправо, велике револуције увек урушавају

На почетку бива проблем, болна рана. Онда се о томе дискутује и сагледава са разних страна. Трага се за узроцима и детектују последице феномена у фокусу. Рађају се ликови будућег комада, њихове биографије се богате на основу документације, визуелних материјала, свих расположивих трагова и њиховог промишљања. Заједничког, иако се тачно зна која је чија улога, од редитељке до глумаца, костимографа,

сценографа... међу члановима Дах театра из Београда.

Комад се гради у ходу, сви имају право да предлажу и на тај начин мењају ток представе, готове тек кад се из гомиле грађе јасно дефинише поента. На сцени се користе сва извођачка средства, перформанс, плес, истраживачка пракса, позоришне лабораторије. Представа постаје жива тек у директном контакту са публиком, која је позвана да виђено тумачи по сопственом нахођењу, да у комад себе учитава. Њу тако саткана радња увек жацне, из сале излази спремна да мења себе, а стога и остале.

Представа може да се гледа и више пута, и да посматрач увек види нешто ново што изазива још нивоа тумачења и реакција, јер је драматургија врло слојевита. Принцип по којем већ 27 година делује Дах театар - Центар за позоришна истраживања, вођен оштром мишљу редитељке Дијане Милошевић, професорке на Институту за уметничку игру у Београду, чији је задатак да све наведено уметнички обликује, назива се – divised. И нема превод у нашем језику театра, будући да је новијег датума.

По описаној методологији настала је и представа Загонетка револуције, премијерно изведена крајем прошле године у установи културе УК Стари град (бивши Пароброд), у Београду. У жижи пажње трупе овога пута био је феномен побуне, и њена супротност – ћутање из страха да се искаже сопствено мишљење. Интригирало их је и питање зашто се, заправо, револуције урушавају. Зашто се и како стварају паралелне историје, али и фалсификују. Као и - на који начин да данас проговоримо.

Ћутање из страха да се искаже

мишљење: Зашто се и како стварају паралелне историје, али и фалсификују

Тачније, Дах театар се бавио ликом и делом четири револуционара - Розе Луксембург, теоретичарке марксизма, Камилоса Сенфуегоса, Кастровог саборца, Улрике Мајнхоф, суоснивачице левичарске милитантне Фракције црвене армије и Фајни Капор, актерке неуспелог атентата на Лењина. Заједничко им је било то што нису ћутали, што су животом платили посвећеност идејама, али и то што су им се начини борбе временом радикализовали, све до убијања. Или су постали жртвом разилажења ставова. Па их можемо проблематизовати или чак сматрати одговорним, бар делом, за то што нису достигнути циљеви побуна које су практично подигли.

У екс-Пароброду, њихове су се судбине укрштале, смењивали се ватрени говори, оружје прелазило из руке у руку, дочаравајући еуфорију борбе против угњетавања... Газило се преко камара ципела, метафорички, можда и лешева… Све то су пратиле документарне сцене, емитоване на зидовима просторија. Гледаоци су следили извођаче из собе у собу, постајући активни учесници обрта и физички, а не само ментално, као обично.

Оквир за комад биле су и тезе Мајаковског, Даниела Хармса и других писаца и песника. Импровизације су базиране и на новинским чланцима и другим белешкама о животима инспиратора, све до степ корака у којима је Хармс био мајстор, баш као и у надреалистичким, апсурдним књижевним делима.

Крај њихових побуна нам је познат, данас, 100 година након Руске револуције и завршетка Првог светског рата. Исход и живимо, неолиберални капитализам, светом раширен, а овде у свом најпримитивнијем облику, који подјармљује сваку слободарску мисао. Једино ништа не може уметности, и њеном најдиректнијем виду - театру.

Истина, може да га саботира непрепознавањем, па Дах театар, након готово три деценије рада и силних награда, нема свој комад личног комфора. Изнајмљује део зграде КУД „Абрашевић“у Ресавској, преуређен у канцеларије, архиву, библиотеку, простор за пробе. Сцене на којима најчешће наступа можемо назвати алтернативним, јер седишта нису обложена сомотом, и украшена позлаћеним ручкама, већ далеко скромнија (осим кад игра у Музеју савремене уметности, због тема које обрађује). Питање преживљавања Дах театра није системски решено, што је проблем комплетне Независне културне сцене Србије (НКСС), како истиче Дијана Милошевић.

Зато је и ова област предмет њихове својеврсне побуне, или бар континуираног објашњавања да без јаке ванинституционалне сцене нема ни јаких институција културе, да су њихови путеви нужно повезани. Ово се у свету често огледа у партнерским односима „малих“и „великих“, самосталних и државних. Па је један Национални театар из Лондона чест домаћин позоришним трупама, или је потреба за прожимањем другачије утољена.

Модел који предлаже Милошевић је конкурсна процедура која би омогућивала да и независне организације добију простор, можда чак и при школама и факултетима. Тако ванинституционалној култури не би био на располагању једино Магацин у Краљевића Марка, недовољан за потребе толиких удружења. Али, да би се ово спровело у дело, треба да се промене неке ставке у Закону о култури, напомиње Милошевић, за шта је нужна јача (политичка) воља од постојеће.

Такође, да би се успоставио добар дијалог између институционалне и независне сцене, потребно је веће разумевање пракси које ове друге спроводе, као и правила да „мали“крче пут „великима“, с обзиром на то да су мобилнији. Потребно је едуковати и доносиоце одлука, и све посленике културе, поготово на уметничким факултетима, како би се направио отклон од „пејоративног односа према ваниституционалним културним праксама“.

Колики је то раскол, показују и ставови Савета за креативне индустрије, при Кабинету Ане Брнабић, чијим би члановима добро дошло нешто „мало“више правих информација о функционисању независне сцене, објашњава Милошевић. Јер, Савет треба да схвати како целокупна култура не може и не сме да се сведе на меркантилну грану привреде. Да се учинак уметности не мери искључиво новчано, те да је и оно нематеријално – драгоцено. Да се стављањем уметности у финансијске оквире уништава њена критичка оштрица. Или им је баш то намера.

Било би упутно и да се развеје предрасуда да је публика жељна само лаке забаве. „Свих ових година гостујемо по земљи и региону, и из искуства тврдимо да су гледаоци гладни друге врсте садржаја, позоришних и свих других експеримената“, наглашава редитељка.

Према стварним заслугама проношења мисије позоришта као полуге трансформације, Дах театар је као тиха вода која брег рони, врлудајући по меандрима практичне „наставе“. Иако се боре за правду, која иде у корист васколике културе, заправо нису незадовољни својим статусом, бар филозофски.

Њима је добро познато да је данашњи свет - мрачна слика, са искрицама светла у виду малих организација, посвећених истини, како би, отприлике, рекао Гаспар Тамас, мађарски филозоф и дисидент. То је уједно и идеја водиља ове малене трупе, у ситуацији да због природе формације, али и материјалних услова, често мења чланове.

Тренутни сазив, осведочен у Загонетки револуције, осим тврдог језгра Дијане Милошевић, Иване Миленовић Поповић, глумице и директорке маркетинга, и Наташе Новаковић, координаторке програма, подразумева и глумце Ефгинију Ефтину Ковачевић, Ивана Николића и Ивану Миловановић, сценографа Нешу Париповића, драматуршкињу Дуцу Кнежевић, визуелну уметницу Снежану Арнаутовић, задужену за осликавање костима, композитора Угљешу Мајдевца, мајстора светла Мишу Димитријевића, и Марка Милојевића, стручњака за маркетинг. Они дишу као један, дахом трансформационог театра.

Питање преживљавања Дах театра није системски решено, што је проблем комплетне независне културне сцене Србије. Зато је ова област предмет њихове својеврсне побуне, или бар сталног објашњавања