Играње ватром
ИНДИЈСКО-ПАКИСТАНСКЕ ТЕНЗИЈЕ ОКО КАШМИРА
Суспендовањем аутономних надлежности Кашмира, с намером да се оне ускоро и трајно избаце из индијског устава, премијер Моди ризикује ескалацију историјског непријатељства две земље
Књишки пример предизборних обећања које ипак не треба по сваку цену испунити је заклетва премијера Индије и парламентарног лидера владајуће Индијске народне партије (БЈП) Нарендре Модија да ће избрисати Члан 370 из Устава државе којом руководи. Тиме би се избрисале и све аутономне надлежности једне од 29 савезних држава Индије, Џаму и Кашмир, које од 1949. године обухватају све аспекте државности осим самосталне одбране и вођења спољних послова. Међутим, доњи и горњи дом индијског парламента пратили су премијеров миг - почетком августа они су усвојили, а председник Рам Нат Ковинд је и потписао предлог уставних измена којим ће се држава крајем октобра правно превести у
нову, осму савезну територију. Уједно је укинут и члан 35А који је становницима Кашмира од 1954. јемчио посебне привилегије, нарочито у погледу права првенства на поседовање имања и добијања послова у јавном сектору. Основана је бојазан да се политичке и друге импликације неће задржати само унутар граница територије на којој живи дванаест и по милиона људи, од којих су две трећине муслиманске вероисповести. Још је већа невоља што овако радикалан потез Модија, хинду националисте, ставља све актере у пат позицију из које је немогуће ретерирати, макар без озбиљних последица у домену унутрашње политике. То се нарочито односи на Пакистан, под чијом се територијом налази готово сав остатак кашмирске регије.
Уређење Индије налаже да савезне државе имају широка овлашћења у односу на Њу Делхи, али да савезним територијама посредно управља савезна власт. Прве одлуке не обећавају мирно разрешење - иако су приступ интернету и телефонским везама становништву онемогућени, из Кашмира су процуриле информације да је дуж границе с Пакистаном распоређено на десетине хиљада припадника индијске војске, да су новинари и дипломате евакуисани и да су тројица бивших министара донедавно савезне државе ухапшени. И, док je влада остатак света уверавала да су информације нетачне, представници индијске опозиције предвођени Рахулом Гандијем (праунуком првог премијера Индије Џавахарлала Нехруа и унуком потоње
премијерке Индире Ганди) враћени су без објашњења с аеродрома у Сринагару. Када је увођење строгог полицијског часа постало глобална јавна тајна, индијске власти су га оправдале дежурним бауком - страхом од муџахединског тероризма.
Као и већина баука, и овај једном ногом стоји у стварности. А као што је укидање кашмирске државности ескалација вишедеценијског индијског сукоба с Пакистаном, муслиманском државом насталом 1947. након што се у постбританском магновењу ратом одвојила од хиндуистичке Индије, тако је и Пакистан од почетка своје државности полагао право на Кашмир, понекад и бомбама. Кашмир је, наиме, те одсудне године неким чудом постао самостална организациона јединица, али је раџ Хари Синг знао да тај статус неће дуго потрајати. Званични Исламабад је очекивао да ће становништво Кашмира на основу доминантне вероисповести одлучити да се припоји Пакистану, док се Њу Делхи уздао у високо образовање и секуларност становништва. Исламабад је нестрпљиво започео компнену офанзиву, а раџ Синг је верност обећао Индији у замену за војну помоћ и јемство да ће се по окончању рата спровести плебисцит о самоопредељењу. Јавно изјашњавање је до данас изостало, а територија је и даље подељена између двеју непријатељских земаља и, мањим делом, Кине.
Након слома совјетске војне у Авганистану, велики број преосталих муџахедина је герилски рат наставио управо у Кашмиру, a 1989. године су формирали фронт Хизбул Муџахедин као локално милитантно крило регионалне партије Џамат е ислами, иначе једне од првих и најутицајнијих исламистичких организација на свету. Иако је бројност милитантних исламиста наоко опала - пре петнаест година је било око 5.000 наоружаних јединица, а данас их званично нема ни три стотине - десетине хиљада погинулих од 1947. године стоје као упозорење да се конфликт лако може подгрејати. Та могућност објашњава и присуство команданта Ријаза Наикуа у Кашмиру, човека чија глава према процени индијских власти вреди 1,2 милиона рупија (бедних 15.000 евра).
Па опет, врло је извесно да ће Индија под кринком унутрашњег реструктурирања и улагања у Кашмир заправо започети с неколико пута одлаганом колонизацијом ненасељених делова, чиме жели да дугорочно измени тамошњу демографску слику. Стални подтекст кашмирске чарламе је и чињеница да су Индија и Пакистан нуклеарне силе - прва има око 150 ракета с нуклеарним пуњењем, друга око 90, али је за масовно уништење довољна само једна. Управо зато нема сагласности о корацима које две државе и остатак међународне заједнице треба да предузму, осим начелног савета да нигде не треба журити.
Професор емеритус на аустралијском државном универзитету и бивши помоћник генералног секретара УН Рамеш Такур истиче да постоје три разлога због којих овај чин индијског унилатерализма неће имати жељене последице. Ако Индија одустане од муслиманског Кашмира, тврди он, одустаће и од суживота с преосталих 180 милиона муслимана на својој територији. Верске тензије ће сигурно ексалирати. Уједно ће Пакистану дати симболичку муницију, будући да званични наратив Исламабада приказује Пакистан као једино безбедно место за муслимане на читавом индијском потконтиненту.
„Даље, Пакистан поседује и вољу и средства да подстакне и у недоглед одржава конфликт мањих размера, али добро зна да би изгубио већи оружани сукоб. С друге стране, Индија зна да би поразила Пакистан на бојном пољу, али не и довољно убедљиво да спречи будуће прекограничне упаде на своју територију. Војна равнотежа природно води ка нерешеном резултату, не ка конкретном решењу. Напослетку, индијска власт убеђује гласаче да неће бити потребе да се преговара с Кашмиром, јер Кашмир представља као интегрални део Индије“, пише Такур у ауторском тексту за Project Syndicate на чије објављивање НИН има ауторска права.
Амерички председник Доналд Трамп је у најбољем маниру Дениса Напасти непријатну ситуацију учинио још непријатнијом када је на прес-конференцији с пакистанским премијером Имраном Каном пре десетак дана свету саопштио да га је управо Моди замолио за помоћ у дипломатском посредовању. Деманти из Њу Делхија стигао је брже од балистичке ракете, а Моди је сусрет с Трампом на маргинама самита Г7 у Бијарицу прошлог викенда искористио да га обавести како је Канова реторика та која је главна препрека билатералном решењу геополитичког проблема. Истини за вољу, Каново држање не помаже - као аргумент је у једном тренутку поменуо и коришћење нуклеарног наоружања а Трамп је, вероватно једва запамтивши имена двојице државника, прво позвао Пакистан на активније учешће у преговорима, да би потом рекао: „Ма, кажу у Индији да је све под контролом.“
Председник америчког Савета за спољне односе и дипломата Ричард Хас је зато обазрив у препорукама које упућује чини се безглавој америчкој администрацији. „Јужну Азију већ дуго треба посматрати као регион којим се управља, не као проблем који треба решити“, сматра он. У ауторском тексту, такође за Project Syndicate, Хас подсећа да је америчко приближавање Пакистану након крваве сецесије Бангладеша и током совјетског глиба у Авганистану дугорочно коштало Вашингтон - довољно је сетити се „кула близнакиња“- и зато сматра да је Индија тренутно природнији савезник, нарочито док Америка разрађује излазну стратегију из азијских жаришта.
„Након скоро две деценије жртвовања, САД гледају како да изађу из Авганистана, а од Пакистана као доказаног талибанског уточишта умногоме зависи да ли ће талибани по изласку америчких трупа свргнути авганистанску владу... Па опет, мало је разлога за веру да ће војне и обавештајне службе које и даље управљају Пакистаном талибане довести на власт или пак обезаконити тероризам. С друге стране, демократска Индија ће ускоро постати и најмногољуднија држава на свету и пета најснажнија економија. Одбила је учешће у кинеском пројекту Појас и пут, док је Пакистан, чија економија посустаје, своје учешће потврдио“, закључује Хас.
Али, да би појас и пут опстали, пре тога морају да опстану и Кашмир и свет.
Житељима Кашмира ускраћен је приступ интернету и телефонским везама, а дуж границе с Пакистаном распоређене су на хиљаде припадника индијске војске