МНОГО ПОСЛА ЗА РАСТ ОД ПЕТ ОДСТО
Кори Удовички
Чак и ако у наредној деценији привредни раст буде пет одсто, Србија ће, мерено БДП-ом по становнику, тек 2030. стићи Бугарску, за коју многи и данас мисле да је иза нас
Упоследње време се често помиње да темпом којим већ дуже време расте, српска привреда неће сустићи земље ЕУ ни за пола века. Помиње се и то да је за убрзавање привредног раста потребан другачији привредни амбијент мање партократије и више улагања. Погледајмо детаљније - колико брзо је технички могуће да растемо, и какав је то амбијент потребан да се такав раст оствари?
Да ли је технички могуће да нам БДП расте просечно пет одсто годишње, рецимо од 2021. - јер потребно би било да промене ухвате залет, а и да прођу избори - до 2030. и да остваримо стопу запослености становништва од 20 до 64 године старости од 75 одсто? Ову стопу запослености је ЕУ себи поставила као циљ за 2020. и на путу је да га оствари.
У поређењу с нашим очекивањима, овако постављени циљеви не делују амбициозно: мерено БДП-ом по становнику тек бисмо сустигли Бугарску, земљу о којој и дан-данас некако мислимо да је иза нас. Међутим, за европску земљу остваривање оваквог раста током читаве деценије јесте амбициозно. Оствариле су га само мање развијене земље у транзицији (Бугарска, Румунија, Словачка и балтичке земље) током деценије од пре до после уласка у ЕУ. Остварила га је и Ирска два пута - у другој деценији после учлањења у ЕУ, када је уз убирање плодова
дугорочне реформе образовања спровела и програм макроекономске стабилизације, и сад - у деценији после кризе 2009.
Чланство у ЕУ несумњиво је одиграло кључну улогу - код земаља у транзицији у споју са наслеђем, а у Ирској у споју са посвећеним развојним политикама. Код земаља у транзицији, перспектива уласка и огромне прилике које су се отвориле због обучене и дисциплиноване, а слабо плаћене радне снаге, масовно су привукле капитал још пре чланства. После пријема у ЕУ, европском капиталу су се придружили и развојни ЕУ фондови.
Ипак, прошло је време кад је за раст српске привреде кључни изазов било обезбеђивање капитала „довођење инвеститора“да активирају запослене изграђене у социјализму. С једне стране, квалификованих незапослених више нема довољно да би се насумичним довлачењем инвеститора могао битније убрзати привредни раст. С друге стране, Србија је изградила малу домаћу привреду која има потенцијал, може да досегне и тамо где страни капитал неће, и која такође може да уложи капитал.
За скок у инвестицијама потребни су и страни и домаћи капитал и европска средства. А за то је, поред убрзања приступања ЕУ, потребан подстицајан привредни амбијент, у ком се ни домаћи инвеститори не плаше да ризикују. У таквом амбијенту свака се пара „врти“, а свака идеја ставља у погон. Подстицајан амбијент не отклања ризик и не гарантује да ће се свака очекивана зарада и остварити у будућности. Али у њему постоји вера да ће друштво (тржиште и институције) бити „фер“у награђивању предузетничких напора. Очекује се да на исход неће утицати то што је неко „наш“или „њихов“, да су правила иста и пред судом, и пред администрацијом, и да ће држава да држи реч и кад се власт промени. А за то су, пак, европским речником речено, потребни правна држава и добро управљање.
За убрзање привредног раста данас је кључни изазов обезбеђивање квалификованих људи. У оштрој демографској контракцији коју Србија тренутно трпи, просечан раст од пет одсто просто не може да се оствари. Наша је претпоставка, ипак, да би подстицајни амбијент битно ублажио ову контракцију, и свео је само на висину (негативног) природног прираштаја. Жељена стопа запослености постиже се лако уз активацију незапослених и оних који су данас престали да траже посао, али би гро привредног раста морао да дође из пораста продуктивности (кумулативно за 50 одсто), односно побољшања квалитета посла оних који су већ данас запослени.
Поред инвестиција, за повећање продуктивности такође је потребан подстицајан привредни амбијент. Кључни први корак јесте дубинска реформа јавних предузећа. Њихова трансформација од партијских јасала у пружаоце квалитетних јавних услуга радикално би повећала њихову продуктивност, а и свих других у привреди. Уз то, бар трећина њихових запослених добила би прилику да повећа продуктивност у неком другом делу привреде.
Надаље, да би продуктивност брзо расла потребно је да се шири модерно
и продуктивно језгро приватног сектора, које својим запосленима може да плати за пристојан живот. Оно мора да усиса и поведе онај део привреде који не може да се модернизује. Низак БДП Србије пре свега је последица тога што је то продуктивно језгро мало, са око 300.000-400.000 запослених - трећина је у добрим страним фирмама као што су дигитални развојни центри, изградња ветрогенератора или пнеуматских гума, а остатак је у малим домаћим фирмама које извозе машине алатке, скупу храну или компјутерске игрице, и у слободним професијама (адвокати, консултанти, фриленсери).
Модерно језгро жели да шири производњу и запошљава, али као што ће сви послодавци потврдити - проналажење људи са потребним вештинама и квалификацијама постало је скоро немогуће, те могу да се шире само оном брзином и у оној мери у којој успевају да сами обуче и изграде нове кадрове - отприлике пет одсто годишње. То не може да доведе до потребног, више од двоструког, повећања запослених у овом језгру за 10 година.
Уз то, потребно је и да се раст продуктивности у предузетничким радњама и малим и средњим предузећима значајно убрза, да се број неформално запослених у пољопривреди скоро преполови, а да се у фабрикама са нискоквалификованим радом (као што је мотање каблова) смањи. Данас ови сектори запошљавају више од 650.000 људи.
За жељени раст продуктивности потребно је масовно оспособљавање грађана, како младих у школама, тако и старијих на послу или незапослених. И за трансформацију села је потребно, поред ИПАРД фондова, обезбедити масовне обуке, укрупњавање поседа и повезивање са глобалним тржиштем. Наш сценарио предвиђа попуну близу милион радних места - једна трећина заиста нових радних места, а две као замена пензионисаних радника. Кроз формално класично школовање, кад би оно производило кадрове одговарајућег профила и квалитета, могао би се задовољити већи део потреба за висококвалификованим профилима, и само петина оних са средњом школом.
Проблем је што школе данас не производе ни потребне профиле, ни потребан квалитет кадрова. Неки се профили постепено попуњавају - ИТ инжењери, машинци, електроничари. Но, често проблем је и квалитет. Најпре, добар средњи менаџерски кадар, као и модерно управљање тржиштем - свугде су уско грло. За производњу заиста обучених, практичних и употребљивих кадрова потребна је промена приступа - обука или промена оних који чине образовни систем. Нагласак мора бити на флексибилности и отворености образовног система, учење од најбољих на свету и на локалу.
Потребан је и радикалан заокрет ка целоживотном образовању. То је једини начин да се отворе боље прилике за поменутих 650.000 данас бесперспективно запослених. И четири петине нових запослених са средњошколским квалификацијама мораће да се црпу из редова данашњих незапослених, неактивних и обесхрабрених грађана. Уместо тога, данас многе општине муку муче да прилагоде програме средњих стручних школа очигледним променама у локалној привредној структури.
Да би Србија после деценије урушавања и две деценије преспорог опоравка почела да сустиже Европу, мора цело друштво око тога да збије редове. Не могу партијски критеријуми да владају јавним предузећима, школама, болницама, и локалним заједницама, али ниједна власт неће укинути партократију сама од себе. За то мора друштво да се организује и избори. И ни то није довољно. Подстицајан амбијент је онај у којем се поштено препознаје (и награђује) оно што друштву и тржишту вреди. Не могу наставници да буду важнији од ђака, лекари од пацијената, нити државни службеници од привреде и грађана због којих постоје. Није довољно протерати дипломе за продају. Морају се протерати и универзитети којима ни докторати са најбољих светских универзитета нису добри, као и професори који произвољно обарају студенте или ђаке (таквих је само на државним школама). Знање мора стално изнова да се обогаћује и ставља на проверу, не само у школама, већ и у држави и у професијама. Уз то, стандарди по којима га проверавамо не могу бити нижи од стандарда по којима желимо да живимо. А потребна је и истинска солидарност - да онај део Србије који има знање и ресурсе исте стави на располагање оном делу који их нема. Мора Београд да почне да улаже у унапређивање остатка Србије, а Нови Сад, Ниш и други центри у унапређивање својих региона. Мора се и локалним заједницама дати истинска аутономија, уз истинску подршку и подстицаје у изградњи капацитета.
Без спремности да се мења, Србија неће сустићи и престићи земље које су некад биле иза ње.
За веће инвестиције и подстицајан привредни амбијент, у коме успех не зависи од тога да ли је неко „наш“или „њихов“, потребни су правна држава и добро управљање