СРАМОТА КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ЈУНАШТВУ
Други светски рат
Немачка је Европи практично нацртала какав јој пакао спрема - али кад су велике силе коначно схватиле шта је у питању, било је касно. Уместо рутинског призивања старе антифашистичке славе, можда је боље подсетити се какво је слепило ту славу учинило неопходном
Биргер Далерус био је веома срећан 29. августа 1939. Шведски бизнисмен је гледао осмех свог пријатеља Хермана Геринга и слушао о миру. „Биће мира! Мир је обезбеђен!“, уверавао је Швеђанина други човек Трећег рајха. Шта је лепше могао да чује Далерус, први шатл-дипломата у историји, човек који је јула и августа 1939. летео између немачких, британских, пољских и француских званичника, час преносећи поруке, час самоиницијативно покушавајући да обезбеди немачко-пољски споразум? У дипломатском хаосу последњих
недеља европског мира Далерус је аванзовао од директора Електролукса, човека који се бавио усисивачима и веш-машинама, до незваног саветника немачке и британске владе. Није фер, заиста, издвојити тог аматерског миротворца ако за подсмех имамо чопор британских, француских, пољских, совјетских дипломатских „професионалаца“. Али призор човека који се у нацистичком Берлину радује миру 29. августа 1939 - три дана након што је Немачка по првобитном плану требало да нападне Пољску, и три дана пре него што ће је заиста напасти - кључна је слика Другог светског рата.
Школе и филмски спектакли учили су нас да Други светски рат посматрамо као серију грандиозних битака које су одлучивале о судбини човечанства, као пут од нацистичке заставе на Ајфеловој кули до совјетске заставе на Рајхстагу. Нико, наравно, неће оспорити значај Битке за Британију, Битке за Москву, Стаљинградске битке, Битке за Нормандију. Али ваља приметити да у тим славним бојевима није ломљен нацизам, већ нацистичка војна сила. Све савезничко херојство не може да покрије извесност да је нацизам могао да буде сломљен пре него што су његове армије нагрнуле преко границе са Пољском 1. септембра 1939.
„Нико не може да оптужи Адолфа Хитлера да није прецизно најавио какву Немачку намерава да створи ако икада дође на власт и у шта намерава да претвори свет немачким оружјем. Планови за сву запањујућу суровост Трећег рајха и варварског Новог поретка опширно су и детаљно изложени у тој књизи“, записао је амерички новинар и ратни репортер Вилијам Шајрер у Успону и паду Трећег рајха.
Шајрер је наравно мислио на Мајн кампф, али није реч само о књизи. Од тоталитаризације 1933. и 1934, јавног наоружавања почевши од марта 1935. („тајно“, а савезницима познато, да и не помињемо), Нирнбершких закона о раси септембра 1935, Немачка је, без обзира на велик труд да је увери у супротно, Европи у пракси напросто цртала какав јој пакао спрема. И уместо рутинског присећања на стару антифашистичку славу, можда је боље подсетити се какво је слепило ту славу учинило неопходном.
Хитлер је 16. марта 1935. донео декрет којим је објавио да Немачка уводи војну обавезу и да ће у миру имати 500.000 људи под оружјем. Версајски споразум, којим је закључен Први светски рат, предвиђао је да Немачка сме да има највише 100.000 војника и да не сме да регрутује. Око питања да ли је Версајски споразум из 1919. био превише строг и колико је утицао на немачки реваншизам, историчари, економисти и гости кафана и данас ломе копља. Сигурно је био блажи од мировног договора који су Немци само годину раније наметнули Русима. И сигурно је да је Немачка мартовским декретом Версајски споразум једнострано прекршила. Пет дана касније Хитлер је у Рајхстагу предлагао опште европско разоружање. Ево како је на тај говор реаговао Тајмс, понос британског новинарства и неретко разглас британске владе: „Ко прочита говор непристрасно, неће моћи да сумња да предлози господина Хитлера могу да буду основа за потпун споразум са Немачком - слободном, једнаком и снажном Немачком, уместо покорене Немачке којој је мир пре шеснаест година наметнут... Треба се надати да ће говор свуда бити схваћен као искрена и промишљена изјава, каква јесте...“
Ни нацистичко Министарство пропаганде не би саставило милозвучнији текст од тог Тајмсовог. Према америчком историчару Герхарду Вајнбергу, већина Британаца је до 1936. себе
Шта год нас учили у школама, бојно поље не одређује исход рата: исход је често одлучен пре него што се и запуца
убедила да је Версајски споразум био неправедан и да не би било морално напасти Немачку зато што га цепа. Но ако Версај Немачкој јесте „наметнут“, Споразуми из Локарна сигурно нису. Берлин их је потписао тек 1925, у здруженој иницијативи са Французима и Британцима, за коју су министри спољних послова три земље добили мировног „Нобела“. Предвиђали су, између осталог, да Рајнска област мора да остане демилитаризована. Седмог марта 1936. Хитлер је прекршио и то. Немачка сада није била само јавно наоружана, већ и у покрету. И опет је
Хитлер, овај пут истог дана, говорио у Рајхстагу, заклињући се да „сада више него икада жуди за разумевањем између европских народа“и да „Немачка никада неће прекинути мир“. Тајмс није био срећан као 1935, али је његов уводник ипак имао наслов „Прилика за обнову“.
Британско слепило најбоље је илустровао дипломата Филип Кер, маркиз од Лотијана, изјавом да су Немци „само умарширали у своју башту“. То што је празнина те баште била последња теоретска ратна предност Француске над Немачком - након што је Немцима допуштено да регрутују, да подигну ратну авијацију, да производе тенкове, да увећају флоту, а све је то у Версају забрањено - није ушло у Керову рачуницу. Французи су, јасно, били много гневнији, али их је, по Вилијаму Шајреру, већ паралисао дефетизам. Неки историчари који су имали приступ француским архивама то су негирали и пасивност Париза приписали економској кризи, која му није допуштала потпуну мобилизацију. Извесно је недостајало и пара и воље и британске подршке, али је још извесније шта је о рајнској авантури десет година касније, током првог Нирнбершког процеса, рекао генерал Алфред Јодл, шеф оперативног штаба Врховне команде Вермахта. „Француска армија нас је могла раскомадати“, сведочио је он.
Немци су умарширали у Рајнску област са свега неколико хиљада војника (три хиљаде, према неким проценама). Пошли су тако пуни зебње да је генерал Вернер фон Бломберг, тадашњи министар рата, молио Хитлера да се повуку чим је чуо да се француске снаге окупљају на граници. Шајрерова тврдња да би француска војна интервенција била не само без по муке успешна, већ и тако срамна по Немачку да би сурвала режим, вероватно је претерана. Али његова тврдња да су марта 1936. „две западне демократије имале последњу прилику да без озбиљног рата зауставе успон милитаризоване, агресивне и тоталитарне Немачке“звучи сасвим разумно. Њој у прилог сведочи и разговор који су немачки министар спољних послова Константин фон Нојрат и амерички амбасадор у Москви Вилијам Булит водили у мају 1936.
„Фон Нојрат је рекао да је политика немачке владе да у спољним односима не ради ништа активно док ‘Рајнска област не буде прогутана’. Објаснио је да ће немачка влада чинити све што је могуће да спречи, а не да подстиче нацисте у Аустрији и да ће бити тиха када је реч о Чехословачкој док утврђења на границама са Француском и Белгијом не буду подигнута. ‘Чим наша утврђења буду подигнута и земље средње Европе схвате да Француска не може да уђе на немачку територију по вољи, све ће те земље другачије размишљати о својој спољној политици...’“, пише у Булитовом извештају за Стејт дeпартмент.
Једноставније речено, Немци још у мају 1936. нису крили да ће после милитаризације Рајне чељусти окренути ка Аустрији и Чехословачкој. Аншлус из марта 1938. може се и прескочити - ионако је британски премијер Невил Чемберлен пост фактум рекао да се ту није могло учинити ништа - како би се оставило места за две најсрамније издаје Другог светског рата: британско-француску продају Чехословачке и совјетско саизвршилаштво у комадању Пољске.
Срамнима их не чини само цинични империјализам - „Како је ужасно, фантастично, невероватно то што копамо ровове због свађе у далекој земљи између људи о којима не знамо ништа“, објавио је нацији Чемберлен током Судетске кризе - већ још више озбиљна идеолошка сумњивост. Нико ових дана на свечаностима и комеморацијама неће поставити питање да ли је Велика Британија 1938. уопште заслужила да се зове антинацистичком, а могао би. Према низу британских историчара Чемберлен је септембра 1938, усред акутних Хитлерових претњи да ће разорити Чехословачку ако му не препусти Судетску област, писао монарху Џорџу Шестом да су „Немачка и Велика Британија два стуба европског мира и подршке против комунизма“. Амерички историчар Абрахам Ашер, пак, Невилу Хендерсону,
британском амбасадору у Берлину, приписује ову изјаву: „Англо-немачки рат био би апсолутно катастрофалан... С ужасом бих посматрао нов пораз Немачке, од кога би користи имале само инфериорне расе“, наводно је Хендерсон писао министру спољних послова Ентонију Идну јануара 1938.
Било како било, Чемберлен није био вољан никоме да допусти да га омете у продаји Чехословачке. Чемберлен и виконт Халифакс, британски министар спољних послова, рекли су Јану Масарику, чехословачком амбасадору у Великој Британији, да на коначан договор о судбини Судета, у Минхену, његови сународници нису позвани: Хитлер то не би допустио.
„Ако сте жртвовали мој народ да бисте сачували мир у свету, бићу први који ће вам аплаудирати. Али ако нисте, нека се бог смилује вашим душама“, успео је Масарик да изговори.
Мир у свету нису сачували; како их бог третира, није познато. Али је сигурно да је Чемберлен са француским колегом Едуаром Даладјеом у Минхену 30. септембра 1938. Немцима дао оно што су захтевали - Судете, а са њима и уништење Чехословачке.
У Судетима су „била смештена сва чешка утврђења, која су до тада чинила најчвршћу дефанзивну линију Европе осим можда француске Мажино линије... Цео чехословачки систем железничких, путних, телефонских и телеграфских комуникација прекинут је. Према немачким бројкама, раскомадана земља је изгубила 66 одсто угља, (...) 70 одсто гвожђа и челика, 70 одсто електричне енергије. (...) Просперитетна индустријска нација преко ноћи је банкротирала“, закључио је Шајрер у Успону и паду Трећег рајха.
Алфред Јодл је на оптуженичкој клупи у Нирнбергу рекао да ни та предаја није била потребна. И да је септембра 1938. Немачка напала Чехословачку, а Француска узвратила ударац, тврдио је Јодл, Немачка не би дуго издржала. „Било је војно немогуће издржати с пет борбених и седам резервних дивизија на западним утврђењима, која нису била више од великог градилишта, против сто француских дивизија“, казао је.
Градња се потом убрзава, као и историја. Немачка марта 1939. једе остатке беспомоћне Чешке - Словачка у својству немачког сателита проглашава независност, а комаде са немачког стола добијају и Пољска и Мађарска
Да је септембра 1938. Француска узвратила на напад на Чехословачку, тврдио је шеф Врховне команде Вермахта генерал Јодл, Немачка не би дуго издржала
- и Чемберлен се буди из сна у коме је из Минхена донео „мир док нас има“(што је месечарећи тврдио) и гарантује подршку Пољској, следећем јелу на нацистичком менију. Тржу га заправо гневни гласови у кабинету, парламенту и добром делу штампе, који више нису тако сигурни да су Немци само мирни баштовани.
„Преко ноћи, разумљиво огорчен због Хитлерове окупације остатака Чехословачке, Чемберлен је, након што је намерно и безобзирно одбацио толике прилике, дао једностране гаранције земљи предвођеној хунтом политички неспособних пуковника који су до тог тренутка блиско сарађивали са Хитлером; који су се попут хијена придружили Немцима у комадању Чехословачке; и чија земља је постала војно неодбрањива управо оним немачким освајањима у којима су Велика Британија и Пољска помогле. И преузео је тај ризик а да се није постарао да обезбеди помоћ Русије, чије је предлоге за заједничку акцију против даље нацистичке агресије одбио двапут за годину дана“, разорном паљбом је ту гаранцију описао Вилијам Шајрер.
Москва, коју је Запад годинама безумно држао на дистанци, најзад улази у причу на велика врата. Шеснаестог априла 1939. комесар за спољне послове Максим Литвинов званично предлаже пакт Велике Британије, Француске и СССР који ће гарантовати безбедност свим државама које себе сматрају угроженима немачком агресијом. Чемберлен ни тада не пропушта да пропусти прилику, али месец и по касније - „потчињавајући се притиску са свих страна“- најзад допушта званичне преговоре о предлогу Москве. Стаљина је, међутим, сада било можда и немогуће убедити да су Лондон и Париз очврснули. Само дан након Литвиновљевог предлога, совјетски амбасадор у Берлину Алексеј Мерекалов први пут одлази у посету немачком министарству спољних послова. Ако се Британија тридесетих играла идејом да би нацизам могао да буде идеолошки савезник у борби против комунизма, могао је и СССР да га посматра као теоретског савезника против западног империјализма. А Стаљин је свакако спреман да надмаши дотадашњу западну циничност. Вишемесечни преговори о предлогу Литвинова - које Запад свакако води малодушно, а Пољска је још мање расположена да прихвати било какву совјетску војну помоћ - пропадају. Уместо пакта против нацизма, свет 23. августа 1939. добија пакт Рибентроп-Молотов. У њему јавно стоји да Немачка и СССР неће напасти једна другу, нити помоћи трећима у нападу на неку од њих. Тајно, Хитлер и Стаљин деле источну Европу. И Пољску: „(...) У случају територијалних и политичких трансформација пољске државе, сфере интереса Немачке и СССР приближно ће делити линија река Нарев, Висла и Сан. Питање да ли је у интересу потписница да одрже независну пољску државу и у којим границама, може дефинитивно бити решено тек даљим развојем политичке ситуације...“
Германи и Руси деле Пољску барем четврти пут у историји, на шта је, изгледа, мало ко релевантан на Западу помишљао. Након још неких очајничких мировних покушаја - не само британских и француских дипломата, не само Биргера Далеруса, већ и Мусолинија, који је августа 1939. најзад схватио да са Немачком одлази у светски рат у коме Италија нема шанси - Вермахт 1. септембра 1939. распаљује по Пољској.
Шта год нас учили у школама, бојно поље не одређује исход рата. Исход је често одлучен пре него што се и запуца. Пољаци су се бранили храбро, али од папира којим су Британија и Француска 3. септембра 1939. најзад објавиле рат Немачкој нису имали много користи. Француска „офанзива“на Немачку од 7. до 16. септембра заузела је отприлике седам квадратних километара практично небрањене територије. И трећи пут се из Нирнберга јавља немачки генерал Јодл да пред вешање понизи западну политику: „Нисмо пропали 1939. само због тога што је током пољске кампање сто десет француских и британских дивизија на западу било потпуно неактивно спрам 23 наше дивизије.“
Но извесно је да више није била ни 1935, ни 1936, ни 1938. Пољаци су, скупа са славном европском цивилизацијом, поражени много пре него што их је 17. септембра 1939. СССР напао са истока. У наредних шест година више од 20 милиона војника и више од 50 милиона цивила платиће главом не само немачки нацизам, већ и лажни антинацизам и право политичко слепило Велике Британије, Француске, Совјетског Савеза, Европе.
Две најсрамније издаје Другог светског рата биле су британско-француска продаја Чехословачке и совјетско саизвршилаштво у комадању Пољске