СРПСКИ ГУЛИВЕР ПРОТИВ ЛИЛИФАШИСТАНАЦА
Драгољуб Мићко Љубичић
Задивљујуће је колико се света ложи на Вучићево солирање и колико им је на неки перверзан начин допадљиво то његово прескакање из Супермена у жртву, те две његове главне улоге које се непрекидно смењују, према дневним потребама. Са политичарима је исто као и са сендвичима. Не можете знати да ли су на власт дошли честити људи или, далеко било, некакви смрадови, све док се не распакују и не разоткрију ко су и шта су
Док се на српској политичкој сцени била битка између власти и опозиције да ли ће опозиција уопште учествовати у изборној борби на пролеће, док власт на међународном плану бије одсудну битку за Косово, екипа ПЉиЖ-а, на челу са Драгољубом Мићком Љубичићем је на одмору. И многе друге емисије су на одмору. И многи људи су на одмору. Али има, на нашу жалост, и оних који никад не паузирају. Никад не одмарају. Саговорник НИН-а има за то врло једноставно објашњење.
„Да би се неко одмарао, мора прво од нечега да се умори. А актуелна власт свакодневно показује да је неуморна, јер их, по свему судећи, не умара начин на који воде ову земљу. Добро, није потребан баш мали напор да се остане будан у Скупштини, или да се довољно дуго аплаудира, скандира и на друге начине подилази Вођи. С друге стране, нема се утисак да је превелики напор да се, на пример, буџетске паре троше без мере и стратегије на неприоритетне, погрешне или лоше изведене па после крпљене и брже-боље саниране пројекте“, објашњава Љубичић.
Да ли то значи да они владају лагано, опуштено, без икаквог напора?
Не баш. Јер озбиљан је напор, можда чак и грч, да се на сваки начин спречи да она права статистика о оваквом вођењу земље, а која властима никако не иде у прилог, стигне до
њиховог бирачког тела. Томе служи испирање мозга од стране државних и од државе контролисаних медија, како кроз информативни програм тако и кроз бројне и сваковрсне ријалитије. Е, то све контролисати и одржавати није лако, али их ни то очигледно не умара превише, а истовремено их одржава у политичком животу.
Да ли сте много пропустили за ових два и по месеца, или се надате да ће вам бити надокнађено од јесени?
Јесмо пропустили штошта, јер би сигурно било креативних опсервација на нека од летњих дешавања, али исто тако знамо да нас, овакви какви су, ни власт ни опозиција неће оставити на цедилу и без инспирације ни после 4. октобра, када креће четврта сезона ПЉиЖ-а.
Председник Вучић каже да је одлучио да у наредном периоду само отвара ауто-путеве, брзе саобраћајнице, прикључке, вијадукте, мостове, тунеле... Шта кажете на то? Шта ће нам стварност кад је прича о стварности много лепша?
То је једна лепа, разумна и државничка одлука. С тим да ако тако буде наставио да отвара све живо, лако може да се претвори у Универзални Отварач, па ће по завршетку политичке каријере моћи да се бави отварањем свега и свачега. Мада би и сад могао да има рекламу: „Имате ауто-пут, брзу саобраћајницу, прикључак, вијадукт,
мост или тунел којима треба отварање, а немате чиме то да урадите? Ништа лакше. Наручите универзални отварач ПРЕЗИДЕНТ и ваши проблеми нестају, све отварате за тили час, уз масовну страначку, медијску и аутобуску подршку. А ако наручите два или више комада универзалног отварача, добијате и комплет ножева, анатомски јастук и јелкицу за ауто“.
Налази ли се још нешто што не видимо иза те његове потребе за отварањем овога или онога?
Потреба за отварањем којечега је вероватно природна реакција организма на сва она затварања која је инспирисао и спровео откад је на власти, од затварање врата за скупштински и сваки други дијалог, преко затварања круга готово апсолутне власти на локалу, па до затварања медија за све и сваког који не праве свакодневне панегирике посвећене њему и његовим достигнућима.
О Александру Вучићу: Његова потреба за отварањем којечега је природна реакција на сва затварања која је спровео откад је на власти - од затварања врата за сваки дијалог, преко затварања круга готово апсолутне власти, па до затварања медија
Зар вас није бар мало срамота што стално критикујете онога који ради 24 сата дневно, који нам је направио више путева, пруга и фабрика него што ће, како каже, опозиција – ако уопште икада победи – моћи да обиђе?
Јес` нас мало срамота. Човек је очигледно велики радник, док смо ми, који тај његов рад не ценимо довољно, само кибицери и критичари. Али важније од тога шта он ради споља, кад је ван себе, је то колико он ради на себи. Он радо и вешто користи те нискобуџетне, да не кажем јефтине, а високопарне фразе и политичке потезе, који у принципу могу да се нађу и код других политичара, али нису тако лепо запаковани у украсни папир популизма и демагогије. И заиста, та често коришћена јефтиноћа у фразама у комбинацији са тешким речима и судбинским порукама је једна од упечатљивијих карактеристика актуелне власти.
Да ли се вама, као маркетиншком стручњаку, чини да смо усред политичке кампање? У ствари, да ли смо икада из ње и излазили? И када ћете почети да размишљате као прави маркетиншки стручњак, на пример Небојша Крстић?
Померите се с места. Али није потребно бити маркетиншки стручњак да би се констатовало да политичка кампања овде траје без престанка. И ова власт је брзо схватила да је неопходан континуитет у рекламирању њених потеза и достигнућа, често их поредећи са, како воле да нагласе, катастрофалним делањем претходних власти, лоповских тајкуна, фашистичке опозиције, међународне заједнице која нас не поштује и комшија из окружења који нас не воле јер нам завиде. Све те синтагме, конструкти и етикетирања, довољан број пута поновљени на великим и утицајним медијима, доводе до постепеног формирања оног дела јавног мњења које те медије прати и са којих им стижу једине информације. И пошто те и такве поруке морају свакодневно да се препакују и шаљу у јавност, наравно да их таблоиди својим насловима пумпају до неслућених размера, користећи често најјаче, најтеже и најкрупније штампане речи на насловним странама, као што су на пример РАТ, ИЗДАЈА, АТЕНТАТ, ЛОПОВ, ФАШИСТА, а с циљем скретања пажње са неких реалних животних проблема с којима морамо да се рвемо. То стално одржавање тензије у народу и те како служи сврси, јер сугерише људима да треба да буду срећни и захвални Богу и Вођи што код нас нема рата, а што се најгоре елементарне непогоде, масакри и остале катастрофе догађају углавном нашим непријатељима.
Да ли улазимо у нову медијску фазу презентације успеха власти? Сад немамо само директне преносе отварања путева или фабрика, него и преносе вишесатних припрема за отварања у којима је председник и репортер, и сниматељ, и дегустатор, и говорник. Јесмо ли ми свесни шта имамо?
Ја мислим да јесмо. То се зове one man show и траје већ годинама, без наговештаја да ће престати. Оно што је задивљујуће јесте колико се света ложи на такво једно солирање и колико им је на неки перверзан начин допадљиво то његово прескакање из Супермена у жртву, те две његове главне улоге које се непрекидно смењују, према дневним потребама.
Нисте ли ви и ваше колеге Дража Петровић и Воја Жанетић незахвални што стално нешто закерате онима који су нам омогућили да живимо у Златном добу?
Неко ће рећи да јесмо, јер би требало да будемо захвални на толиком „сатиричком гориву“којим нас затрпава актуелна власт, а повремено и ово мало опозиције. Мој одговор је сличан као што је био и деведесетих: да је заиста у току некакво Златно доба, не бисмо се ми љутили што немамо шта и кога да критикујемо, јер свако од нас паралелно ради и друге ствари од којих живи. ПЉиЖ није настао из наше паничне борбе за ухлебљењем, него зато што је с једне стране постојала потреба ТВ Н1 за мало опуштенијом врстом коментара наше стварности, а с друге стране жеља нас тројице да имамо некакву једноставну, интимну, собну форму у којој бисмо без много претензија говорили о нашој политички бременитој садашњости препуној историје, читај – о претходној недељи, а да то не буде сувопарна политичка анализа, него првенствено сатиричан и духовит коментар.
Да ли је уопште могућ дијалог власти и опозиције? Мислим, има ли власт у Србији уопште с ким да разговара, јер сви из врха СНС-а кажу да су отворени за дијалог додуше само на затвореним састанцима, после којих Горан Весић може да прича шта му је воља?
Ја мислим да ова власт нема никакву потребу за дијалогом са било ким, али је свесна да с неким то ипак мора да ради. Мислим искључиво на дијалог са представницима међународне заједнице. Узгред, овде већ неколико година доминантна форма
политичке комуникације није дијалог, него монолог.
А да ли би ПЉиЖ боље организовао дијалог власти и опозиције о условима за фер изборе, јер се стиче утисак да је смешна и сама помисао да је то у Србији могуће?
Тешко. Чак ни ми у скечевима не сучељавамо представнике власти и опозиције, јер је, као што рекох, било какав смислен дијалог у овом тренутку тешко и замислити. Вероватно би се то претворило у какофонију, јер би свако причао своје, не слушајући оног другог, нарочито ако се то догађа пред камерама.
Ако су карикатуристи и хумористи најоштрији критичари власти, шта то говори о друштву? Да се, да нам не замери Оливер Мандић, смејемо, а плакали би?
Руку на срце, ко би други и могао да критикује власт у друштву у коме су практично сви опозициони политички субјекти искомпромитовани и подвргнути сатанизацији и медијском линчу. Шта то говори о друштву? Па значајан део друштва је или анестезиран, или уплашен, или сасвим без наде да се критиком па чак и сменом власти нешто битно може променити. Остају само нестраначки, али друштвено свесни и за будућност забринути појединци, који имају потребу да дају свој коментар онога кроз шта пролазимо и што нам се догађа.
Има једна реченица нобеловца Луиса Синклера која као да је написана описујући Србију данас: „Како да мислим кад ми плата зависи од тога да не мислим“. Златно доба, Милош Велики, Вожд Карађорђе… А на другој страни Хотел Бристол, Херцеговачка… Докад може тако?
„До вечности и даље!“што би рекао јунак цртаћа Toy Story, Баз Лајтјир, кога сам ево већ четврти пут синхронизовао на српски. Али то је ипак Прича о играчкама. Ми, хвала богу, нисмо ничије играчке и не служимо било коме за поигравање. Што ме тако озбиљно гледате? Ма шалим се, наравно да јесмо играчке и да служимо за поигравање и то не од јуче.
О Ани Брнабић: Није добро што се понаша све арогантније, неодмереније и „напредније“у политичким изјавама, трудећи се ваљда да се тако што више препоручи будућој странци. Јер, колико знам, још увек није постала члан, а ваља то заслужити
Да ли би вам уметнички живот био досадан да нема Горана Весића?
Свакако би био непотпун. Да нема Горана Весића требало би га измислити и направити стрип о њему, јер је колоритан лик. Додуше, сличан лик већ постоји и то у стрипу Изногуд. За млађе читаоце, то је стрип о амбициозном Великом везиру који би да постане калиф уместо Калифа, али му то никако не полази за руком. Препознајем ту амбицију и код Весића, с тим што он не мора да пати за функцијом градоначелника, јер је дефакто обавља са функције заменика. И примећујем код њега занимљив однос према дрвећу – да би најрадије да га нема! Ту је и главна разлика између некадашњих „младих горана“, који су чупали коров и садили дрвеће и Весић Горана, који би да чупа дрвеће и да сади гондоле. А изгледа да је и фан археологије, јер раскопа човек цео град. Размишљам, да није нешто изгубио, па тражи?
А колико се Ана Брнабић променила од ваше прве имитације. Ко је била, а ко је сада постала?
На почетку је била стидљива и видно збуњена тиме што је постала председница Владе, а онда је почела да се навикава на то и да се мења, и то не увек набоље. Најбоље од свега је што се у међувремену њена партнерка породила, па се и она тако оплеменила родитељством, а није добро што се у међувремену понаша све арогантније, неодмереније и „напредније“у политичким изјавама, трудећи се ваљда да се тако што више препоручи својој будућој странци. Јер, колико знам, још увек није постала члан, а ваља то заслужити.
На шта би личила седница парламента коју бисте водили прерушени у Мају Гојковић?
Личило би, ако ни на шта друго, оно бар на нешто гледљиво и комично. Јер ово што она води и како води је негледљиво и трагично.
Пре две године рекли сте да је урушавање нашег система давно почело и још није готово. А има ли уопште дна и хоћемо ли и сутра моћи да причамо Данас нам је дивно дно?
И сад мислим да процес није готов, само се надам да нећемо још дуго истраживати колико дубоко можемо да потонемо. Јер, то вам је као и гојење: угојите се више него икад, па мислите да је то то и да ваљда више од тога нећете. А истина је да хоћете, и да, ако нешто не промените, настављате бескрајно да се гојите, јер горње границе нема. Е, исто тако ни доње границе нема, односно изгледа да дно не постоји, а ако и постоји означава границу егзистенције и крај постојања једног народа. О томе на прилично урнебесан начин и говори та Војина и моја истоимена представа.
Зашто сте одбили понуде свих телевизија са националном фреквенцијом, РТС-а, Пинка, Хепија, О2 и Прве и одлучили да се ПЉиЖ емитује баш на једној издајничкој, ЦИА телевизији, на којој ни председник Вучић, ни било ко из врха СНС-а неће да гостује? Па ко ће онда да вас гледа?
Зато што досадише са свих тих националних телевизија зовући нас већ годинама и такмичећи се међусобно у нуђењу што бољих услова за сарадњу, уз потпуно одрешене руке да причамо о свему што се може на оштар и духовит начин изложити критици, а тиче се наше друштвено-политичке садашњости. То би било сувише лако и не би било довољно изазовно. Зато смо се определили за малу и кабловску, али зато издајничку Н1, да их изнутра шпијунирамо и дојављујемо власти све што раде. А и зашто се на националним телевизијама бавити којекаквим опскурним темама и мрачити, кад је изнад свих нас нешто што нас обасјава јаче од сунца, а то је светла Будућност Србије!
Део опозиције ће изгледа бојкотовати парламентарне изборе на пролеће 2020. Шта ћете ви радити тог дана?
Колико се сећам, последњи фер избори су били 2012. На њима су могли равноправно да се такмиче сви, а победили су они који су то такмичење озбиљније схватили. Ако не буде праве опозиције на изборима, нема ни правих избора, под условом да је то некоме уопште битно, како унутра, тако и споља. А ја ћу морати да смислим како да тог дана мој гласачки листић не буде на било који начин злоупотребљен.
О Горану Весићу: Некадашњи „млади горани“су чупали коров и садили дрвеће, а Весић Горан би да чупа дрвеће и да сади гондоле. А изгледа да је и фан археологије, јер раскопа човек цео град. Размишљам, да није нешто изгубио, па тражи
Шта вам је прва асоцијација кад чујете – Ђилас, Јеремић, Обрадовић?
Прво помислим на политичке Лилипутанце, који никако да се договоре како да сруше Гуливера. Додуше, ни Гуливер не седи скрштених руку чекајући да буде срушен, него је активан и намргођен и опасан и црче од жеље да изгази и заувек згњечи Лилипутанце. Уз то се разрастао и постао велики као ауто-пут Милош Велики, а има такав распон медијских руку да лако допре и до најдаљих граница земље, па може даноноћно да прича себи наклоњеним Лилипутанцима колико су ова тројица у ствари Лилифашистанци, издајници библијских размера и вееелике лопуже, иако су иначе мали и никакви.
Јесте ли ви свесни колико је овде битно знање и да су, пре него што су постали министри, Синиша Мали и Небојша Стефановић морали да докторирају? Ако и ова два доктора економских наука оду из Србије као неки други образовани, млади људи, хоће ли и то бити „одлив мозгова“, који би могао значајно да успори раст српског БДП-а?
Ми смо се у ПЉиЖ-у у више наврата бавили темом одлива мозгова и како то делује на нашу садашњост, а нарочито на то како ће то деловати на нашу не више тако далеку будућност. Ту мислим пре свега на мањак свих оних образованих генерација лекара, стоматолога, професора, архитеката, грађевинаца, као и судија, иако ови последњи баш и не могу да оду и да наставе да се баве својим послом у иностранству. То би, дакле, били представници неких можда најважнијих делатности у једном друштву, који би у једном тренутку требало да замене оне који тренутно раде те послове, али ће у међувремену отићи у пензије, или отићи са овог света. И дошли смо до јединственог закључка да одлив мозгова не може да се заустави све док се претходно не догоди некакав „одлив мазгова“, односно свих оних који су нас у ово стање довели и у њему нас одржавају, јер они само у таквом окружењу и могу да преживе. И не само да преживе, него и да се обогате и дођу на неке позиције и функције које би у иоле нормалнијем систему могли само да сањају. Тек кад би се ти бројни мазгови одлили, отворио би се простор за неке младе, вредне и истински образоване људе, који не добијају посао по партијској линији него по свом знању и способностима. Они су нам неопходни да бисмо наставили да постојимо као друштво са реалном будућношћу, а не са овом Потемкиновом, која постоји само на контролисаним медијима и у самохвалишућим политичким говорима.
Да ли сте пре само неколико година могли да замислите колико један сендвич може да утиче на политичку сцену Србије? Није ли то својеврсна хиперинфлација, јер некада је глас вредео бар једну црвену?
Не бих ја потцењивао снагу тог једног сендвича, јер он само делује као обичан сендвич, а у ствари је препуњен симболиком. Осим горњег и доњег парчета хлеба, који нам говоре да свака политика почиње и завршава се обећањем хлеба насушног, унутра је и намаз. Важно је како, колико и чиме је намазан сендвич, као што би било важно знати како, колико и чиме је намазан сваки политичар који претендује да дође на власт. Поред намаза, у сендвичу је обавезно и нека од месних прерађевина. То никад није шунка, јер њу они којима су сендвичи намењени не само да ретко виђају и тешко препознају, него је баш и не доживљавају као нешто домаће, него као прашко, односно чешко. А уз то је и полутрајан производ, склон брзом кварењу. Зато је унутра најчешће неки кулен или чајна кобасица, дакле трајна месна прерађевина, као асоцијација на трајност на власти. Преко тога иде парче сира и то тврдог, који симболизује одлучност и тврда обећања политичара, дата у предизборној кампањи. Ту је још и лист зелене салате, који би требало да асоцира на свежину нових идеја, али и свеже инвестиције, односно брз излазак на зелену грану. И наравно, све то на крају буде упаковано у провидну фолију, јер гласачи склони сендвичима воле да вирну и погледају шта има унутра, као што воле да вирну и погледају ко коме шта ради у ријалити шоу програмима. Ипак, без обзира на провидност паковања, није у потпуности видљив садржај сендвича. Тек после распакивања се може видети шта сте тачно добили и осетити ако се садржај, далеко било, усмрдео. Слично као што не можете знати да ли су на власт дошли честити људи или, далеко било, некакви смрадови, све док се сасвим не распакују и не разоткрију ко су и шта су.
О Синиши Малом и Небојши Стефановићу: Одлив мозгова не може да се заустави све док се не догоди „одлив мазгова“, који само у оваквом окружењу могу не само да преживе, него и да се обогате и дођу на функције које би у иоле нормалнијем систему могли само да сањају