Аеродром без писте и путника појео осам милиона евра
ВАЗДУШНА ЛУКА МОРАВА
Тај мали, симпатични аеродром, отворен крајем јула, по други пут, као промоција модерне верзије Потемкинових села. Аеродром без путника и пилота, авиона и писте. Стојиш ту и јасно ти је - ово је наш одраз у великом огледалу
Тај мали, симпатични аеродром, отворен крајем јула ове године, по други пут, још једна је промоција модерне верзије Потемкинових села. Аеродром без путника и пилота, авиона и писте. Стојиш ту и јасно ти је - ово је наш одраз у великом огледалу
Није аеродром ИТ служба па да ради од куће. То је аеродром модерне Србије, без путника и без пилота усред шумадијске ливаде? Мммм? Ту је своја на своме свака власт. И може јој се што јој се хоће.
Аеродрум Морава, ваздуплохов…. није ствар у томе. Семантичка грешка. Већ то што су то утваре и злотвори, пљачкаши и сецикесе насупрот људи од крви и меса с друге стране. Није ствар нивоа еманципације када се она мери са 4.000, 2.000, 3.000 динара, већ сиромаштва и државе-ливаде. Без Устава и закона, без социјалне службе ствар се
своди на ону једноставну, како ти Палма пљусне шамар у лице из своје утврде из које управља феудом. Србијом.
Пред тим редом најдубљег срама за ову државу, јер нити је Палма социјална служба, нити је творац ваздуплохова сад у тамници, овде аеродром коју цивилна власт зове Морава, војна Лађевци, а народ Лажевци, може бити добар за предах. У случају да не размишљаш - чији новац. Чији новац је опран на овом аеродрому који је последњих дана јула отворио Александар Вучић? Никакве, а не само сумњиве, детаље о улагању осам милиона евра из буџета нећемо дознати овде у управи аеродрома Морава јер ни управе нема. Тренутно, додуше, кажу. Аеродром Морава ради, али не ради. Чак и средом. Средом као што је ова данас. Радно време аеродрома је среда од 12 до 14. Али и сада је среда и аеродром је пуст.
И јасно вам је да ово није држава, већ је ливада. Они су власници туђег јада. Стојиш ту и јасно ти је, ово је земља у којој се уместо Устава и закона власт ослања на полудели компас у њиховим рукама. Казаљка тог сулудог компаса на путу којим они возе Србију у иоле извеснију будућност „јурца“лево, десно, горе, доле, укруг, као секунд пред апокалипсу. Као пилот који не зна шта ће, копилот спава, инструменти су отказали, а он јури кокпитом и иде право у провалију. Али пре но што вас Палма сценом из његове утврде грађанског понижења подсети да сте се управо сјурили с те земље-ливаде-феуда равно у средњовековну прошлост и скривену владавину властеле, многи ће на срећу претећи. Не одавде, јер су терминали затворени, раде али не раде. Не ових 37 запослених од којих видимо њих око десеторо, али са неког другог аеродрома сигурно да. У неке друге видике, из свог јада у туђе пејзаже које ће временом покушати да обоје у своје. Биће то тежак перформанс за 650.000 оних који су за протеклих седам година напустили Србију, и нарочито захтеван за оних 51.000 свежих. Сузе, Скајп, не знајући да ће увек бити и тамо и овамо, економија, достојанство, опстанак на једну, срце на другу страну. Ето, на то подсећа овај аеродром. Временом ће се снаћи, обући нову одећу, штедња за будућност за код куће, нови послови, и нова екипа, ајвар и џем преко гране…. Али у свему има добра ствар, бар за власнике нашег јада. Макар им се не може ставити на душу да је иједан од тих 650.000 полетео са ове некошене ливаде у срцу Шумадије тражећи нови избор за себе.
Ево га, ту је. Тај мали, симпатични аеродром, отворен у срцу лета, крајем јула ове године, по други пут, јер прошли пут га је отварала влада Бориса Тадића, ту архитектуру оивичену стаклом и металом. Крајем овог јула била је то још једна промоција, перформанс модерне верзије Потемкинових села. Згодан свакој власти, изгланцани первертит који и служи
само власти. Е, тај наш аеродром без путника и пилота, авиона и писте наш је одраз у великом огледалу. У том огледалу, беспрекорно изгланцаних оквира од стакла и метала, стао је сав крш из парламента, сва корупција, ту су у том оквиру заглављени сви тендери и правна држава, све сузе оних које извршитељи избацују на улицу, портрети тог неког финог света чији компас је отет одавно од бескрупулознијих и тврђих играча пиратске примитивне игре, отми за себе што пре и што више. Халапљиве але.
Е, тих путника, оних финих, нема овде. Нити један. Нема ни нефиних. Има особља. Он је ослоњене главе о дланове, она у полутурском седу. У другој секвенци он јој припаљује цигарету. На бетонском шпицу ивичњака испред стаклене зграде. Полицајац и полицајка. У класичним тегет униформама, тешким зимским чизмама. Звуци лета око њих…, понека мува…, трактор иза на стешњеном сеоском путу… Жбунови дивљег растиња, пољско цвеће и тако то. Село на мање од километар. Идила. Ништа у том лаганом, летњем призору, изистински лепом, не пишти за узбуну за ону будућност у правцу оног компаса који јурца лево, десно, исток, запад, север, југ.. Вулин, Брнабић, Аца Вучић овде су извели филигранске радове. Некако то суптилније. Нежније. Не као Палма који вам то брутално баци у лице. Пљуне вас.
Ово је нека друга врста понирања у… интелект нације. Хај клас спрдачина, тих носилаца компаса Србије, компаса чија казаљка полудело јурца укруг. Та спрдачина око Сопота, Бриона, торбица, вечерица… нечија деца. У неким кућама. Грцају. Нечујно. Да их родитељи не чују. Да их додатно не постиде свог срама јер немају и неће имати. Макар један од пет милиона за њихове сузе, нечујне јецаје? Можда из села у комшилуку? Ту у близини аеродрома ново-старог? Извршиоци су пред вратима. Овде може бити тачка.
Родитељи продали летину будзашто, побацали малине, ниска цена, откуп отворена пљачка, рад у бесцење, више уложе но што добију. Стока скупа за прехрану, када је продаш у дуговима си. Држава не пита, не моли. Неки поласци у школу омеђени су новцем за екскурзију. Нечија деца седеће код куће.
Али лето је, још увек. Аеродром постоји. Биће, каже власт, а то биће требало је већ да буде, лоу-коуст компанија. Нити једне. Нема адекватне писте с које би да полете. Ипак, није то Вучићева фикција. Среда је. Дан када аеродром ради и то од 12 до 14 часова. Али не ове среде. Не нити среде пре ове среде. А не ни среде после ове среде. Радиће.
Осим полицајца и полицајке унутра њих десеторо. Правник, у сивим цигарет панталонама и белој кошуљи, пристојан младић, сасвим О. К., каже без трзаја на лицу да аеродром данас ради, али не и директор. У ствари да аеродром ради, али да нема путника ни пилота ни авиона, ни…. Прорадиће, нису рекли када.
„То све са директором. Директор? Рекао сам вам није ту. Не ради. У ствари ради, али не овде. У Београду је, у централи. Даћу вам његов број, али морате то да видите са централом…“
„А централа са министарством…“, каже директор, додајући да не прича о послу телефоном. И да не прича без дозволе његовог шефа, а овај не даје дозволу без свог шефа. Јесте, каже, он је аутономна личност, али овде не води личне разговоре. То што смо порески обвезници није лична ствар, али да вас сретне на улици и да га питате шта је с нашим парама којима смо платили аеродром и њега такође, он би вам рекао. Али, новинарима не. Док шефов шеф не каже. Добро. Овде су неки људи на обуци. Земаљска стјуардеса, дуге тамне косе, лепа и уредна, насмејана. Тип-топ. Све како треба. Поред ње обезбеђење рентирано из Ниша. Нека је спрдачина у току, неки тип као не лети никада, страх од летења. Маше испред црног лица рукама прекривеним тетоважом од рамена до надлактице. Смеје се грохотом, репрезентативно, каже да је данас ту на испомоћ, да је обука,
да је у Нишу већа гужва…. Да ће авиони полетети и са овог аеродрома. Да, 2027. Грозничав смех сада захвата све. „Еј, немој то да пишеш.“„Аеродром ради, видиш.“Хитна помоћ стиже уз звук сирене. Кажу обавеза је да када аеродром ради буде ту макар једно возило Хитне помоћи. Шта ће им два, јер једно је већ паркирано с десне стране петсто метара од зграде, немају појма. Спрдачина да добије на карактеру. Један од типова из обезбеђења вода нас около, а онда му колега из обезбеђења у тамној мајици и црним панталонама шапне нешто. Овај плави зајапури се. Овај други нешто добије на снази. Интерна пародија ту где ниједног путника нема. Ту где је у току обука. Фино им је.
Ту запаковани у овом издању Србије измакле реформама, Србије измакле правди, Србије опљачкане, опраних пара и биографија ноторних криминалаца и пљачкаша, олоша и багре посебне феле људи. Фукара.
Транзиција. Класична прича. Аеродром без путног лета. Писте заклоњене иза траве коју лето још није спржило. „Имате писту уопште?“„Ено је тамо, али тамо не можете“, каже правник. „Код оног стуба шареног?“„Ког? Где?“Не, не види писту. Писте и нема. Има неких неколико метара асфалтираних, ако то Вучић броји за писту и Вулин види.
У сваком случају миран дан за ливаду изван стакла и метала који на тренутак уме да заблешти. Фанфаре су прошле само месец дана раније. Аеродром је отворен на Видовдан. Отрцали су и тог дана тај историјски догађај да га не можеш поднети више, све те велике дане за све Србе ма где они живели чекајућу дан када ће се све променити. Када ствари гледате са овог места, јасано вам је, неће се променити ништа.
Вучић. Пре месец дана када је отварао аеродром: „Прошло је тачно 630 година од боја на Косову, 30 година од Газиместана…, ово је место где Србија може у небо и преко неба …“
На срећу, ова деца која су отишла нису била ту да му кажу, ма дај ућути. Нека деца су нашла излаз.