(НЕ) ПРИНЦИПИЈЕЛНА КОАЛИЦИЈА
Италија
Чудо једно како у политици један добар наступ, у критичном тренутку, од споредног играча преко ноћи може да направи централну фигуру.
Ђузепе Конте је прошле седмице пред Сенатом, горњим домом италијанског парламента, поднео оставку на дужност премијера, иритиран манипулацијама једног од двојице потпредседника владе и министра унутрашњих послова Матеа Салвинија, након што је овај вештачки изазвао кризу владе како би испровоцирао ванредне изборе после којих би извесно он сам дошао на челну функцију. Дотад самозатајни Конте, који је најчешће остављао утисак да само фигурира на премијерској функцији, том приликом је, међутим, одржао упечатљив, оштро интониран говор
у коме је (успут вероватно избацујући из себе сву фрустрацију нагомилану током 14 месеци на положају) Салвинија - само констатујући оно што је очигледно, треба рећи - оквалификовао као моћи жељног опортунисту који је зарад намиривања сопствених и страначких апетита спреман да се игра судбином земље.
Само неколико дана касније, више пута прежаљени Конте - ваља се сетити да се лане у једном тренутку учинило како од његовог доласка на премијерско место у оквиру тада свеже формираног савеза Салвинијеве десничарске Лиге и антисистемског Покрета Пет звезда (М5С) нема ништа - у најновијим анкетама одједном фигурира као личност чији позитивни рејтинг премашује онај Салвинијев или Луиђија де Маја, лидера М5С и
такође потпредседника одлазеће владе. И не само то, него су у време настанка овог текста постојали сасвим солидни изгледи да се Конте поново нађе на челу владе, овог пута састављене од М5С и досад опозиционе Демократске странке (ПД); а упркос томе што је иницијално, из разлога које је, посматрано са стране, било тешко докучити, ПД пошто-пото инсистирала да је дефинитивни одлазак Контеа један од предуслова да странка пристане на коалицију с М5С. Оног трена кад је ПД одустала од бесмисленог инаћења (тим бесмисленијег што је М5С подједнако упорно захтевао да Конте - нестраначка личност, али близак том покрету - поново буде премијер), значајно су порасле и шансе да земља добије нову владу и избегне превремене изборе већ на јесен, кад им време није. У Италији се, наиме, још од завршетка Другог светског рата није десило да избори буду у то доба, будући да је оно резервисано за компликовани посао усвајања буџета за наредну годину. А структура буџета за 2020. потенцијално је од огромног значаја не само за непосредну будућност Италије, већ можда и за судбину читаве еврозоне - уколико би одлучивање о томе било препуштено Салвинију и његовима.
Али, вратимо се корак уназад. Рок који је након Контеове оставке председник Серђо Матарела дао парламентарним странкама за формирање нове владајуће већине требало је да истекне 27. августа, али га је шеф државе накнадно продужио за још 24 часа, првенствено како би М5С и ПД оставио више времена да постигну сагласност. Као најјачи парламентарни блок на основу резултата последњих избора, али у међувремену преполовљене популарности и потиснут у други план јер је главну реч у влади одпочетка имао Салвини, М5С је, по природи ствари, морао бити најзаинтересованији да се избегну превремени избори, јер би на њима остао без великог броја посла
ника и тиме без шансе да одлучује о било чему, будући да би Лига освојила убедљиво највише гласова и дошла у прилику да нову владу формира самостално или, вероватније, у сарадњи с профашистичком партијом Италијанска браћа, евентуално и странком Форца Италија Силвија Берлусконија. Једноставна политичка логика је, другим речима, налагала да М5С заборави на дубоки анимозитет према ПД и склопи савез с њом.
Из перспективе ПД (у којој подједнако снажно не подносе М5С), будући да је у опозицији и стога нема шта да изгуби, императив се, пак, састоји пре свега у томе да се Салвини по сваку цену заустави - мада би накнадно лако могло да се испостави како је реч само о одлагању неизбежног. Уколико заиста буде договора између М5С и ПД, као што је изгледало да ће га бити, то ће Салвинију, вештом демагогу, омогућити да - суштински апсурдно, али на појавном нивоу сасвим логично себе и Лигу позиционира као тобожње жртве закулисних политичких игара, упркос белоданој чињеници да је он сам, и нико други, тај ко је покренуо ланац догађаја који је довео до таквог исхода, погрешно се кладивши на то да М5С и ПД никако не могу заједно и да му је зато пут ка изборима, тиме и ка премијерском месту, широм отворен.
Лига већ почиње да плаћа цену оног што у овом тренутку делује као Салвинијев спектакуларно погрешан маневар - последња истраживања јавности показују да јој је рејтинг пао од пет до седам одсто у односу на јул - али је и даље далеко најпопуларнија партија, а његова способност да се завуче под кожу просечном бирачу, говорећи му оно што овај жели да чује, у данашње доба је најисплативија политичка валута; зато нема сумње да ће, уколико буде отеран у опозицију, Салвини учинити све да оно што ће представити као велику неправду (чим је схватио да се преиграо, одмах је запретио да ће у случају договора М5С и ПД извести присталице на улице) максимално капитализује и на наредне изборе, кад год били, свеједно изађе као велики фаворит.
Из наведеног је, уосталом - као и из читаве послератне историје Италије - сасвим јасно да ни влада М5С и ПД, ако је буде, неће бити стабилнија од оних 66 које су јој у том периоду претходиле, тим пре што и у једној и у другој организацији постоји снажан отпор према таквом савезништву. Опскурно унутрашње устројство М5С, у коме се, у име непосредне демократије, кључне одлуке доносе дубиозним системом онлајн гласања, рецимо, могло би већ на старту да се испостави као непремостива препрека; ПД је одмах ставио до знања да такву праксу види као једну од крупних сметњи за сарадњу са М5С. У случају формирања ове изнуђене коалиције један пар рогова у врећи би, дакле, само био замењен другим; али у ситуацији кад је кључно питање за већину актера постало како Салвинија задржати што даље од потпуног преузимања власти, другог решења, једноставно, нема.
Сасвим је јасно да ни влада М5С и ПД, ако је буде, неће бити стабилнија од оних 66 које су јој у том периоду претходиле