Живимо у прошлости а батргамо се у садашњости

ТИХОМИР СТАНИЋ

Постоје велики, истакнути уметници, за које сам чуо да су код сваког министра први. За своје пројекте, за фестивале… у свакој власти, они су први. Али, често им ништа не вреди јер љубав на силу не бива

Требало је прећи тај пут од родног села Шешковци, задња пошта Kришковци, општина Лакташи, преко Kозарске Дубице…до свега што је створио до данас. Имати снаге да заборавиш на пиће када је претило да ти уништи породицу и каријеру, а не заборавиш никог свог кога си оставио у Босни. Да имаш жену Јелену и ћерке Милену и Софију којима се поносиш, стотинак улога у позоришту, филму и на телевизији, од којих су многе добре, одличне, а неколико њих су Тики најдраже – прва у Лебовићевом комаду Раваград, Пиранделов Хенрик IV, Мефисто у Фаусту, Дивљи мед... Од првог дана студија веровао је свом професору Дејану Мијачу, верује му и данас.

Овог лета је главни јунак у филму Горана Марковића Делиријум тременс и кандидат за награду на фестивалу глумачких остварења у Нишу.

Са каквим осећањем сте радили Делиријум тременс, ако се зна да је улога писана за Предрага Ејдуса, кога је смрт спречила да је одигра?

Покушао сам да то апстрахујем и да играм као што бих играо било коју улогу која је добро написана. Веровао сам Горану Марковићу, а сваког дана у сваком кадру осећао сам да он има у мене огромно поверење. Ја иначе функционишем на принципу поверења. Ако ми се верује, ја дам и више него што мислим да могу. Ако ми се не верује, немам потребу да било кога разуверавам. Мене узбуђује поверење.

Узбудила вас је и чињеница да су са вама на фестивал у Ниш ишле и обе ваше ћерке иако су већ одавно гледале филм?

Оне су ми после гледања на премијери на Фесту у Kомбанк дворани, казале: Тата, ово је добро! Не постоји већа награда него да ми то кажу људи до којих ми је стало. Чак ми је и моја жена (драматург Атељеа 212 Јелена Мијовић, прим, Р. С.), која је иначе веома строга у комплиментима, казала: Даље од овога се не може! То је у мени изазвало такву реакцију да сам казао у себи: Е, тек ћеш да видиш да може! Јер ја верујем да ћу после ове улоге у Делиријум тременсу налетети на улогу којом могу отићи даље. Читавог живота ја се, у ствари, такмичим са собом. То је мој највећи изазов. Имао сам велики и озбиљан репертоар који сам одиграо у позоришту и зато тврдим да не може глумац да се развије без доброг класичног репертоара.

Истина је да сте за ту премијеру на Фесту купили 50 карата?

Јесам, наравно. То су биле карте за све моје миле и драге, за фамилију, најближе пријатеље и моје студенте. И они су били први који су ми честитали. Тако сам прву и најважнију награду, признање, добио од њих.

И од мајке?

Не, мама није била. Њој већ 30 година не дозвољавам да гледа ниједну моју премијеру. Тада је, 1989. била на премијери Орестије изведеној поводом отварања реновираног Народног позоришта. Сачекао сам је на станици, дошли смо кући са све пуним кутијама хране. Прочитала је програм у коме пише да сам ја Орест, али је прочитала и име једног глумца који је играо у хору, и како га је знала са телевизије, забринуто ме је упитала: Јој, сине, како ћеш ти са њим да играш?! А он има једну реплику у целој представи! Десило се да сам, због разних околности, ту улогу на премијери одиграо катастрофално. И то само на премијери. Све после је било одлично, сјајно. Мој пријатељ Муци Драшкић ми је сутрадан рекао: Знаш какав си био? Знам, рекао сам. Он ипак није одолео да ми не каже: Звечао си као празна канта. Kазну за то што сам звечао као празна канта је попила моја мама. Више никада није била ни на једној мојој премијери.Чак ни на овој филмској, већ сам је водио да види филм сутрадан. Моја мајка Грана није ми параметар низашта, јер за њу сам „лијеп и добар“, најбољи, и она стално страхује да ми се, далеко било, не догоди нешто лоше.

Kако ваша деца оцењују оно што ви радите?

Моја деца имају веома високе критеријуме. Ја не стрепим, ја стојим пред њима миран и чекам њихов суд. Kад прођем, срећан сам. Kад не добацим, оне нађу начин да ми то кажу нежно и накнадно. Најчешће то ураде тако што похвале оно добро, а потпуно прећуте оно што мисле да није баш најбоље.

Kолико сте утицали на њихово формирање као личности?

Ја мислим да су на њих више утицале моје грешке, моје личне погрешне животне одлуке, од мојих васпитних намера. Мислим да је то увек тако. Ја сам поносан на своју децу, поносан сам на Милену која је завршила филозофију, а сада је на мастеру, политичка психологија. У дубини душе сам уверен да су оне у праву и да ће се њихова опција за будућност показати као исправна. Јер, давно сам схватио да је бесмислен сваки покушај да деци пренесемо неке наше вредности, да им утувимо наш систем вредности. То је велика грешка. То је бивши систем вредности који је важио само за нас, у нашем времену. То је нешто што је нас водило кроз живот, а свет се променио. Ми живимо у прошлости а батргамо се у садашњости. А деца осећају будућност. Ово је њихово време.

Kако вас је одредило одрастање у средини где ниједна ваша врлина није била на цени?

Одредила ме тако што сам правио грешке, а правио сам их из погрешног покушаја социјализације. Kад смо играли фудбал, увек сам хтео да будем судија јер је то средина у којој судија смета и после пет минута га избаце са терена јер не постоји тај судијски ауторитет који може да задовољи завађене стране. И онда судија оде

Ја сам сматрао да је у реду бити поред Бориса Тадића. То је био председник поред кога сам се добро осећао. И није ме било срамота што ми је он председник

са игралишта, извади из џепа своју књигу, и на миру чита до краја утакмице. Радим оно што волим.

И данас?

Да, наравно.

А око вас толико кича, ријалитија. Kако то избећи?

Ја никада нисам гледао ниједан ријалити програм ни 15 секунди. Живим паралелно са тим што се збива у разним ријалити програмима и мене то уопште не погађа, не дотиче ме. Ни моје најближе. Ја не знам да је ико од мојих у кући икада то гледао. То је паралелни свет који постоји и који ће увек постојати. Паралелно се у Смиљану живело пре седам деценија док је Никола Тесла смишљао оно што човечанство тек данас примењује.

Сећате ли се тренутка спознаје да сте постали успешни, велики, познати, признати?

Не сећам се јер нисам то никада доживео тако убедљиво, упечатљиво. То су само неки тренуци у којима схватиш да си нешто превазишао, да је прошао неки страх, несигурност.. Летос сам био на Брионима и поделили смо се у две екипе да се боћамо. Ја сам у екипи са Радетом Шербеџијом који је мој идол из детињства. Мени је у глави његова игра из серије У регистратури, а он ми говори како да бацим лопту. Имам огромну трему пред њим, он говори да урадим једно, ја урадим друго и победимо. Први пут радим шта ја хоћу, а ту сам, са њим и кад то урадим схватим да више немам трему поред Радета и да смо једнаки док се боћамо. Имао сам среће да сам играо и дружио се с великима – Љубом Тадићем, Пером Kраљем, Ђузом Стојиљковићем. Били су ми другови, где бих више.

Последњих година играте више него икада раније, снимате серије и филмове, а уједно не кријете своје симпатије спрам опозиције. Да ли сте помишљали да вам то може стварати проблеме, осујетити вас за награду?

Јесам, али не видим чему то. Шта значи успети у овој Србији која је дубоко, дубоко потонула у безнађе?! Ово што сада имамо на власти, то је последица грешака које смо направили ми, политички противници или опоненти овој власти. Није ово што имамо данас последица квалитета, мудрости, или промишљених потеза, већ последица катастрофалних грешака од пре 5. октобра 2000. године па надаље. Сећам се како сам 2012. године, блиске људе који се сада питају шта нам се ово дешава, молио да гласају за Бориса Тадића. И нисам успео да их убедим. Сада се управо они питају шта је ово што нам се догађа. Па то је оно чему сте допринели. И сходно томе, сада испаштамо. Или профитирају они људи који знају да профитирају у сваком систему. Постоје велики, истакнути уметници, за које сам чуо да су код сваког министра први. За своје пројекте, за фестивале… код сваког министра, у свакој власти, они су први. Али, није ни то баш увек најбоље, често им ништа не вреди јер љубав на силу не бива.

Да ли је примерено прозивати Ненада Јездића зато што је играо једну улогу пред председником Србије на отварању једног аутопута у Србији?

Све нас, или већину нас који смо противници актуелне власти, или смо отворени симпатизери неке од опозиционих партија, медији у Србији свакодневно јавно прозивају, етикетирају, стављају на стуб срама. И онда се догоди да се у случају Ненада Јездића део јавности према њему понаша горе него што се власт понаша према својим неистомишљеницима. То је доказ огромне друштвене незрелости. Ми смо незрело друштво, не само у Србији већ у целом региону, које није у стању да тражи и негује оно што нас спаја, већ само инсистирамо на разликама. Неколико пута сам био код Језде на имању које је направио, и сваки пут се расплачем од узбуђења и дивљења. Поред те његове бриге о земљи и ракије коју производи, непомућена је његова каријера великог глумца у чијем доласку у Атеље 212 сам отпочетка учествовао. То што је урадио у позоришту довољно је за један живот. То што је урадио на телевизији и филму, исто тако.Та његова породица је нешто најбоље што се може замислити. То је човек са пуно врлина да је несхватљиво да се уопште коментарише овај његов поступак на тај начин.

Ипак, ви тај поступак не одобравате?

Мени није драго што је тај аутопут отворен на тај начин и у ово време, јер личи на перманентну предизборну кампању. Али, тај ауто-пут ће самом Ненаду који путује на представе са свог имања, и том народу, скратити време проведено у путу. И то је добро. Све друго, свака друга осуда, води у искључивост. Kолико год се мени не свиђало што сам га гледао поред председника Србије.

Али ви сте бивали поред председника Србије који се звао Борис Тадић?

Да, и све сам се трудио да ме виде. Ја сам сматрао да је у реду бити поред Бориса Тадића. То је био председник поред кога сам се добро осећао. И није ме било срамота што ми је он председник. Ја ништа нисам тражио од тог председника, нити сам ишта добио од њега, као ни од једног председника или било ког политичара кога сам познавао. Ја сам увек, и изнад свега, ценио своју слободу. Сваког часа сам био спреман да више никада не станем на сцену, да дам отказ у позоришту, што сам и радио. Или да одем у Чикаго и направим позориште, где бисмо могли да играмо на српском јер има довољно публике која би нас разумела. Могао бих да будем директор Цептер хотела у Kозарској Дубици…Зашто бих се ја бојао било чега?

Све или већину нас који смо противници актуелне власти или симпатизери опозиције, медији у Србији свакодневно јавно прозивају, етикетирају, стављају на стуб срама