Загрљај страсти
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ СИГМУНДА ФРОЈДА
Пре пола века, поводом тридесетогодишњице смрти, Хуго Клајн, позоришни редитељ и доктор медицине, објавио је у НИН-у есеј о „творцу психоанализе“, чија је предавања слушао у Бечу
Пре пола века, поводом тридесетогодишњице смрти, Хуго Клајн, позоришни редитељ и доктор медицине, објавио је у НИН-у есеј о „творцу психоанализе“, чија је предавања слушао у Бечу
Пре тридесет година, три недеље после немачког напада на Пољску и француско-британске објаве рата Немачкој, пред поноћ 23. септембра 1939, кад је Други светски рат био такорећи у повоју, у једној лондонској вили су на тело Сигмунда Фројда стављали мртвачки покров. Ернест Џоунс, који је три деценије био одани присталица Фројдов и присни пријатељ његове породице и који је после објавио његову биографију у
три књиге (Ernest Jones: Sigmund Freud. Life and Work, 1953 – 1957), рекао је у посмртном говору да никад није било човека који је више волео живот а мање се бојао смрти.
Фројд је несумњиво био оно што се подразумева под „великим човеком“, изузетна и знаменита личност. Мислим да је његову величину Џоунс најбоље изразио кад је, у истом говору, рекао да Фројдови пријатељи и познаници његову смрт не осећају као растанак у пуном смислу речи, јер је „Фројд нас тако надахнуо својом личношћу, својим карактером и својим идејама да се никад не можемо истински растати од њега док се коначно не растанемо од себе самих, у којима он и даље живи“. И не само у сваком ко је имао прилике да се с њим среће и да буде с њим, не само у онима који су га знали и у којима је нешто од њега остало да, бар као саставни део њиховог над-ја, усмерава њихове мисли и поступке у складу с његовим хуманим назорима – не, и у онима који су само читали његова дела, па и у многима који за њега не знају, и у њима, макар тога не били свесни, живи један део Фројда, јер је савремено мишљење тако прожето његовим идејама да без њих не би било оно што је.
Однос такве личности према животу и смрти може да буде интересантан за свакога. Стога неће бити наодмет да проверимо је ли, до које мере и у ком смислу Џоунсово тврђење о том односу тачно.
Познанство са смрћу
Не бих умео рећи у којем узрасту дете може себи да створи представу о појави која се обележава речју живот, али ми се чини да је не ствара пре него што је упознало и, на свој незрели начин, схватило опречну појаву, појаву смрти. С том појавом се Фројд сусрео веома рано. Кад је њему било свега једанаест месеци, родио му се брат Јулијус, који је после осам месеци умро.
То не би било нарочито значајно да не постоји из године 1897, управо онда када је Фројд почео темељно и неуморно да анализира самог себе, његово писмо у којем свом пријатељу, берлинском ринологу Вилхелму Флису, пише да се сећа како је желео да тај брат умре, како је себе због тога прекоравао кад се то заиста догодило и како то себи ни сад, у својој четрдесет првој години, не може сасвим да опрости.
Могло би се, наравно, посумњати у веродостојност једне успомене из тако раног детињства, а још више у толику дуговечност самопрекора због једне, објективно непроверљиве, жеље. Али њихову тачност поткрепљује, на свој начин, још један податак. Двадесет година касније, 1917, Фројд је објавио чланак о једној Гетеовој успомени из најранијег детињства. У свом животопису под насловом Dichtung und Wahrheit Гете прича како је једном, у том узрасту, с великим уживањем и на увесељење суседа који су га подстицали, бацао кроз прозор и тако један за другим поразбијао све земљане судове које је могао да дохвати. Али Фројд не закључује (као што чини у другим сличним случајевима) да је та привидно безазлена детиња шала потекла из љубоморе према петнаест месеци млађој сестри Гетеовој и да представља симболично и „магично“избацивање тог нежељеног уљеза. Напротоив, Фројд се од таквог закључка ограђује, сматрајући да дете тог узраста не може да буде љубоморно према тако мало млађем брату или сестри. У ствари се ту творац психоанализе показао као жртва једног скотома, једне празнине у свом духовном пољу вида, јер је превидео, или „заборавио“, шта је он сам, двадесет година раније у свом писму Флису признао.
Зашто је баш у овом случају Фројда изневерила његова доказана способност непоштедног разоткривања бруталних импулса у мале деце? Очигледно је однос малог Гетеа према неколико месеци млађој сестрици, толико сличан Фројдовом односу према покојном брату, оживио потиснуто, али још увек, и у његовој шездесет првој години, делотворно осећање кривице за његову смрт. Истина је да тако мало дете под смрћу не подразумева оно што и одрасли – за њега је то напросто одлазак нежељеног лица онамо откуда је дошло – и да стога ни жељу да неко умре неће одмах осетити као тешку кривицу; али мали Сигмунд је морао видети колики бол је његовој мајци нанело то што се његова жеља испунила и није му могло бити свеједно што је себи хтео да прибави задовољство по ту цену.
Можда ће неком изгледати чудно и то што поступак једног шездесетогодишњака доводим у везу са доживљајем у његовој другој години, али управо у том дијалектичком посматрању појава у њиховом настајању и развоју је преимућство Фројдовог метода. Такозвани „културалисти“међу његовим следбеницима, и кад с правом истичу значај културног и социјалног фактора у условљавању, као и садашње функције у одржавању неуротичних симптома, често неоправдано занемарују истраживање њиховог корена, корена човекове личности у детињству.
Путна грозница и страх од смрти
То да се Фројд као мало ко „није бојао смрти“неоспорно важи за последњу фазу његовог живота. Али никако за оне раније. Рођен (6. маја) 1856, у граду Фрајбергу, данашњем Пшибору, у Моравској (у бившој Шлосергасе, која се сад назива Фројдова улица), Сигмунд је био навршио три године кад је његова породица (у октобру 1859) кренула на велики пут, преко Братиславе у Лајпциг, а после у Беч. Ту је малишан имао први пут прилику не само да види железницу, него и да се вози њоме. „Од овог пута“, вели Џоунс, „потиче и фобија путовања железницом, од које је Фројд много патио отприлике дванаест година (1887 – 1899) пре него што је успео да је савлада аутоанализом“. А та „фобија“се састојала од бојазни да се изгуби свој дом, и не скапа од глади – што се, према Џоунсу, у крајњој линији, своди на некадашњи страх да не остане без мајчиних груди, а то, опет, указује на детињу алапљивост. Но и у каснијем животу су остали трагови тих неуротичних симптома као прекомерна стрепња да не закасни на воз, због чега би на станицу долазио и читав сат пре његовог поласка.
Сам Фројд је био свестан и тих својих симптома и тога да су они на некакав начин повезани са страхом од смрти. Фројдов однос према смрти био је двојак: и бојао се ње, али као да ју је и прижељкивао.
Слично амбивалентан био је и Фројдов однос према путовању; и плашио га се и страсно волео да „сваке
Био је жива рана која се распада, и знао је то, али још увек био је и једна бистра мисао
ноћи спава негде другде“. Највећи интензитет су и путна грозница и страх од смрти достигли када је Фројд кренуо на истраживачки пут, пун неизвесности и опасности, у неиспитане пределе своје душе, кад је започео аутоанализу.
Дуга и чудна, претерана везаност Фројдова за људе какви су били доктор Јозеф Бројер, његов први сарадник и проналазач „катартичног метода“, затим Вилхелм Флис и Карл Јунг, с којима је увек и растанак био неугодан, никад пријатељски, указује на извесну, за човека његових карактерних и интелектуалних особина неочекивану, несамосталност, која је, међутим, праћена упорном, мучном борбом за осамостаљење. То је замрачивало и његов однос према страсно вољеној Марти Бернајс, у којем је, у годинама њиховог вереништва, његова жестока љубомора бивала узрок великим свађама, а можда би и ту дошло до раскида да није било безграничне оданости и супериорне разборитости Мартине.
Као што се везивао за људе, у које би се после разочарао, тако је Фројд, амбивалентно, осећао наклоност и одбојност и према „родној груди“, најпре према малом Пшиберу, а затим према Бечу. Вазност за место у којем се родио, али га је као трогодишњак морао напустити, изражена је у писму у којем седамдесетпетогодишњи Фројд уверава да у њему „још увек живи“срећно дете које је из „фрајбершког ваздуха и тла примало прве незаборавне утиске“: за Беч, који је такође називао својим „родним градом“и у којем је провео готово осам деценија – у чињеници да у њега, мада га је „готово лично мрзео“, није хтео да оде, и у његовом признању, пошто је ипак отишао, да је ту „тамницу увек много волео“.
Необично дуго несамосталан, Фројд је живео и болно осећао потребу да се осамостали. Њу је подстицало и то што је стварно био сам, после раскида с Брајером (1894) готово читаву деценију без следбеника, и што је и његов научни рад уместо на заслужено признање наилазио на противљење конзервативно или антисемитски настројених колега. Али тек у петој деценији свог живота, тачније 1897. године, кад је самог себе подвргао систематаској психоанализи, кренуо је путем који је водио и томе циљу. На почетку овог века већ се удаљио од Флиса, а те године је у једном писму констатовао и то да „противно џиновском Антеју добија нову снагу чим му се нога одвоји од тла родног града“(Беча). Без такве антиантејевске независности и од „родне груде“, и од свих сличних веза које онемогућују слободан лет човекове мисли, Фројд не би могао ни да доследно примени метод слободног асоцирања ни да открије психоанализу.
Шта би Фројд рекао да је доживео ступање човека на тле Месеца – не можемо знати. Али знамо да је откриће психоанализе – према којем је човекова свест само незнатан део његових побуда, мисли, доживљаја – упоређивао не само са Дарвиновим да је човек један од безбројних врста животињског света него и са Коперниковим да је његова Земља само једна од безбројних звезда, а не центар васионе. Стога верујем да би Фројд и антиантејевски подухват лунанаута, мада не без страха због толиког удаљавања од „мајке Земље“, поздравио као смелу примену људских способности за превладавање свега што би људски род ограничавало у његовој дугој и опасној борби за осамостаљењем, што би га спутавало у његовом даљем, незаустављивом и несагледљивом развоју.
Ерос и Танатос
Разматрајући и мислећи дијалектички, „верујући у вредност живота и љубави“(Џоунс), Фројд у те појаве укључује и у њима увек садржану, мада од већине људи стално превиђану, смрт. У складу са Шилеровом реченицом да живот може бити добијен само ако се он и залаже (Und setzet ihr nicht das Leben ein, nie wird euch das Leben gewonnen sein), Фројд прихавата ризик смрти као неизбежну залогу пуног живљења. А 1923. године пошао је корак даље. У књизи Его и Ид заступа идеју да је у животном нагону, који као оно што повезује и сједињује назива Ерос, не само равноправан него је од њега и
значајнији и основнији нагон смрти, који раставља и разара, а који је после од многих назван Танатос. Јер, нагон самоодржања обезбеђује тек одређен начин умирања.
Главни приговори хипотези о постојању нагона смрти, коју већина психоаналитичара и данас одбацује, заснивају се на томе да такав нагон не би имао своју материјалну подлогу у људском организму и да тај организам није затворен систем, за који би важио закон о ентропији (изједначњу температуре и престанку свих природних процеса). Било како било, Фројдова обузетост мислима о смрти није нипошто смањила његову страсну љубав према животу, напротив: управо зато што је знао да је живот пролазан, он га је утолико више ценио, утолико похлепније пио, не марећи за последице. У какве га је то опасне ситуације доводило најбоље се види на примеру његовог пушења.
Фројд је био страстан пушач цигара. Пушио је и по 28 хавана дневно. Већ 1917, у својој шездесет првој години приметио је болно задебљање на непцу, које је опет ишчезло. Године 1923. се поново појавило, па је болесно ткиво изрезано и прегледано: био је то рак. Ускоро затим је радикалном операцијом одстрањено толико ткива да су се усна и носна дупља спојиле у једну. Да би могао да једе и да говори, Фројд добија металну протезу која боли: али кад је извади, ткиво ожиљка се толико скупи да више не може да отвори уста. Онда Фројд раздваја вилице помоћу штипаљке, да би могао цигарету ставити у уста; јер мада је знао да је болест последица прекомерног пушења, он не пристаје да се тог животног задовољства одрекне.
Сам Фројд (у писму психоаналитичару Карлу Абрахаму, 1916) признаје да му та страст „онемогућује коначно разјашњење неких одређених психолошких проблема“, али из онога што је психоанализа утврдила о вези пушења цигара (слично важи и за оданост пићу и за страсно љубљење) са сисањем одојчета, и из оног што знамо о Фројдовој инфантилној алапљивости и његовој „оралној еротици“, можемо закључити да је ту за њега цигара била, међу осталим, замена (за замену: цуцлу и прст) материне дојке. Из чега произлази да је и Фројда Ерос отерао у прерани загрљај Танатосу.
Јер Ерос и Танатос нису опречности које се искључују, него два брата који се ретко појављују један без другога. Да бисмо живели и волели, већ као деца убијамо, мада обично само у мислима, своје супарнике, оне који нас одгурују од мајчиних груди или од родне груде. Испуњење такве убилачке мисли-жеље наводи на помисао о сопственој смрти, и ова опет на обузетост том појавом. У жељи за потпунијим живљењем излажемо се смртној опасности, а у страху од ње чезнемо за безбедношћу и спокојем, који постоје само у смрти.
Међутим, највећа страст Сигмунда Фројд била је да јасно размишља својом главом. Истраживач и познавалац несвесног осећао је да је његова највећа снага у свесном мишљењу. Године 1923, после прве хируршке интервенције (од 33, колико их је свега издржао за преосталих 16 година), Фројд је и зрачен од чувеног бечког рендгенолога Гвида Холцкнехта, који је касније био његов пацијент. Осам година касније Фројд је у болници посетио Холцкнехта који је, пошто му је ампутирана десна рука, умирао од рака изазваног рендгенским зрацима. Кад је Фројд изразио своје дивљење за Холцкнехтову помиреност са судбином, овај му је одговорио да то има да захвали само њему. Сам Фројд је слично „херојско“мучеништво показао у наредних осам година. Уз њега је била његова кћи Ана (с којом се био договорио да у њиховом односу не сме бити никакве болећивости) и једно верно кученце. Откако је, 1923, умро његов петогодишњи мезимац, изванредно интелигентни унук Хајнерле, Фројду су пси заменили вољену децу. Али кад је, у касно лето 1939. године, од рака који се распадао и провалио споља, почео да се шири несносан задах, и пас, који би дотле радосно притрчавао да поздрави свога господара, сада се повлачио у супротни угао болесникове собе.
Уза све то, и поред сталних, готово неиздржљивих болова, Фројд је одбијао опијање јер је (како је једном рекао књижевнику Штефану Цвајгу) „више волео размишљати у мукама него бити неспособан да јасно мисли“. Хтео је да, докле год је то било могуће, живи као човек, свесно. Био је жива рана која се распада, и знао је то, али још увек и једна бистра мисао. Тек два дана пред смрт рекао је лекару да „то мучење више нема никавог смисла“. Малу дозу морфијума (0.02 g) добио је 28. септембра и, дубоко уздахнувши, или тачније: удахнувши, заклопио очи и уснио. Остављајући своју децу и своје ученике, своје дело и своју живу мисао, кренуо је на своје последње путовање, без журбе и без страха, знајући поуздано да на тај воз не може закаснити.
Фројдов однос према смрти био је двојак: и бојао се ње, али као да ју је и прижељкивао