ЖИВОТ СА СВЕКРВОМ
Милан Кнежевић
Опозиција би, без илузије да ће победити већ на следећим изборима, требало да их посматра као ауто-пут са четири траке - једном би ишао СзС, другом Не да(ви)мо Београд, трећом ПСГ и четвртом Самоодбрана или „1 од пет милиона“
Све досадашње политике и политичари који су их проводили су потрошене јер је садашње трагично стање у политичком, социијалном, културном и економском животу Србије њихов биланс. Највећи број политичких актера тражио је у политичком деловању могућност да унапреди лични материјални статус, а не да се бори за општи интерес државе и грађана. Странке су претваране у приватне фирме страначких вођа, преко којих су обезбеђивали солидне зараде без било каквих компетенција и стручности.
Срушен је основни постулат политичког деловања који почива на чињеници да се политиком може бавити неко ко је у претходном животном периоду остварио неспоран јавни професионални и морални дигнитет, онај ко је материјално ситуиран и коме политика није једина животна шанса. Грађани више не верују политичарима, ни бившим а још мање садашњим. Сви су их изиграли, са више или мање политичког стила.
Последица таквог стања је чињеница да је Саша Јанковић на председничким изборима 2017. добио око 600.000 гласова, док скоро 350.000 гласова за Луку Максимовића (Белог Прелетачевића) на својеврстан начин говори о стању очаја у којем се налазе грађани Србије. Покрет „1 од пет милиона“је плод незадовољства,
усмереног према свим досадашњим политикама и политичарима.
Професионални политичари из опозиције су схватили да тај нови политички нуклеус носи већу изборну енергију од свих њихових досадашњих политичких странака и по сваку цену су настојали да га, по ко зна који пут, искористе као свој бирачки потенцијал. Све је почело да личи на живот са свекрвом; сви су се смешкали и правили луди, а ништа није функционисало. Огроман политички капитал је потрошен из два разлога. Први је што грађани нису желели наседати новим политичким лажама и обманама, а други је што није постојала кохезиона инфраструктура, која би ту огромну енергију бунта формализовала и учинила политички дугорочно делотворном.
Наступило је време аутодеструкције и дефетизма у којем су се гомилали разлози против политичког формализовања грађанских покрета и њиховог изласка на изборе. Значајан број угледних грађана није желео политички да се ангажује, него су са позиције самододељеног анђеоског идеалитета наставили да критикују постојеће стање, изазивајући колебање и најодважнијих „шетача“. По ко зна који пут почели смо се бавити собом, а не конструктивним решењима.
Самоодбрана „мора“расписати јавни позив свим грађанима и стручној јавности за израду дугорочне стратегије изградње уређене грађанске државе. Прилози би се класификовали према надлежностима постојећих министарстава, а на челу тих редакција би били доказани професионалци. Може ли, примера ради, госпођа Србијанка Турајлић преузети редакцију образовања, Милојко Арсић и Огњен Радоњић економију, Миодраг Мајић правосуђе, Никола Којо и Душан Петричић културу, Јово Бакић рад и социјалну заштиту, Душан Теодоровић грађевинарство, саобраћај и просторно планирање...
Грађани свих општина би требало да предложе једног свог угледног суграђанина, који ће после формирати нуклеус политичких сродника и који ће заједнички стварати неопходну инфраструктуру за спровођење националног програма после смене власти. И управо би они требало да буду на листи Самоодбране за националне изборе. Нацрт програма требало би одштампати у три милиона примерака и доставити сваком домаћинству у Србији.
Опозиционе странке требало би изборе да посматрају као аутопут са четири траке, који води до жељене дестинације. У једној траци би ишао Савез за Србију, у другој Не да(ви)мо Београд са другим локалним грађанским покретима, у трећој Покрет слободних грађана и у четвртој Самоодбрана или покрет „1 од пет милиона“. Могуће је да сви пређу цензус и стигну на исти циљ са свим особеностима својих политичких идеологија и програма. Битно је формирати политику дугорочног позитивног смисла и исправног пута - политику националног програма, а не ускостраначких интереса и личних сујета - без илузије да ће се власт освојити већ на првим наредним изборима.
Можда би требало размислити о слогану „време ја за жене и за младе“, што подразумева да у свим управним одборима већину чине жене и млађи од 40 година. Време је за нову политику са новим људима, са дугорочном националном стратегијом и једином преосталом надом.