У ЦЕНТРАЛИ ЈЕДНО ДУГМЕ

Локални медији

Случај Маје Павловић, власнице новосадске телевизије Канал 9, која трећу недељу већ штрајкује глађу и то, по трећи пут, отворио је полемику о само неколико проблема који су се наметнули локалним медијима - о нефер висини накнада које локалне телевизије плаћају за емитовање програма, недостатку правне сигурности за њих, нефер увећању трошкова које је наступило дигитализацијом 2015. када су локалне телевизије постале регионалне мимо својих потреба и мимо могућности да сразмерно увећају приходе. Колико су, међутим, за Мају Павловић услови нефер илустроваћемо са два примера. Иако има исте приходе као и локалне радио-станице за Канал 9 су таксе које плаћа организацијама за заштиту ауторских права и фонограма (ОФПС и Сокој), регулаторном телу за електронске медије (РЕМ) и Емисионој техници и везама (ЕТВ) четири пута веће. Иако конзумирају иста права, прекограничне телевизије, попут Н1, уопште не плаћају накнаде, које за Канал 9 износе пола милиона динара месечно.

Случај ТВ Панчево којој је Савет РЕМ изрекао две мере упозорења пре него што је власнику те телевизије, која сигналом покрива седам општина у Војводини, дозволио да купи ТВ Дунав, која сигналом покрива још 23 општине и града, други је од бројних аспеката односа према локалним медијима. Претпоставка да ће нови власник ових телевизија - крушевачки бизнисмен Радоица Милосављевић, близак директору БИА Братиславу Гашићу и сад већ магнат локалних медија у Србији - издашно користити буџете свих 30 општина није неоснована кад се зна да се само са овогодишњег медијског конкурса Министарства културе и информисања у Милосављевићев посао слило 16,5 милиона динара (и то ако се не рачунају друге фирме повезане с Гашићем тако што њима руководе чланови породице директора БИА).

Тврдокорној борби за новац и утицај, на штету права грађана да буду информисани у духу плурализма, издашно је помогао развој интернета и муњевита регистрација портала који не производе, али преносе вести, али и губитак маркетиншког тржишта који се у највећој мери фокусира на медије са националном покривеношћу. Градови и општине, које попут Крагујевца, годинама избегавају да распишу конкурс за пројектно суфинансирање

медија нису сносили никакве последице због тога, а сами конкурси, тамо где су расписивани, све чешће су на мети критика због састава комисија у којима се неретко налазе представници оних медија који добијају новац и унапред договорених одлука.

Генерални секретар Удружења новинара Србије које захтева да се обавезно одвајање из локалних буџета за медије повећа на два посто подсећа да је пре приватизације медија из јавних средстава годишње издвајано између четири и по и пет милијарди динара годишње. „Данас се кроз републику, покрајину и локалне средине за медије одваја три пута мање - 1,5 милијарди динара“, упозорава Нино Брајовић. „Маркетиншко тржиште, кључно за медије, пало је од 2009. са 220-230 милиона евра годишње на 160 милиона евра у 2018. То је колач који се дели на целу Србију и од кога за локалне медије не остаје ништа. Компаније су своје пословање у великој мери везале за маркетиншке агенције, а ове своје за националне медије, прекограничне и кабловске оператере, код којих оне, између осталог, лако мере гледаност њихових реклама. Тако су регионалне телевизије испале из трке и изгубиле могућност да раде оно због чега постоје – информисање грађана.“Брајовић подсећа да су управо они локалним медији којима је омогућен пренос власништва на запослене, без накнаде и ако нема других заинтересованих за куповину, показали да је то најбољи модел до сада и наводи примере ТВ Тутин, ТВ Бујановац, ТВ Врање, ТВ Бор, које су успеле да опстану.

„Не заборавите да су деведесетих година локални медији носили промену у друштву, имали смо Врањске новине, па ТВ Панчево чији програм је, као противтежу информацијама које су стизале са државне телевизије, гледао цео Београд.“

Драган Ђорђевић, председник Пословног удружења Асоцијације независних регионалних и локалних медија – Локал преса, тврди да је Србија баш у тим годинама, када су локални медији били носиоци плурализма, изгубила две генерације новинара. „Зато што је новац у медије долазио из иностранства и није био зарађен, тек данас исте те генерације размишљају о томе шта је одрживост медија.“

Сремске новине, чији је Ђорђевић директор, редак су пример локалног медија, нарочито штампаног, који је преживео све оштрице приватизација, финансијске и политичке притиске. Ђорђевић каже - захваљујући квалитету и утицају, који је у локалним медијима већи него у националним. „Сваког човека пре свега занима оно што се непосредно тиче његовог свакодневног живота. Сремске је сачувала традиција од 60 година, поверење читалаца и регионални значај за цело подручје између Саве и Дунава. О томе најбоље говори податак да Сремске имају 62 посто претплате. И извесним оглашивачима је то подручје занимљиво, па огласе закупљују и компаније из Словеније и Хрватске, али тако не би било да нема поверења читалаца.“

У сваком тренутку у Србији има барем десетак новинара којима је забрањен приступ локалним органима власти, конференцијама за новинаре и другим догађајима отвореним за јавност. Извештачи се само зато што нису по вољи локалним моћницима у власти на разне начине спречавају да раде, а неретко чак и насилним из

У сваком тренутку у Србији има барем десетак новинара којима је забрањен приступ локалним органима власти, конференцијама за новинаре и другим догађајима отвореним за јавност У локалним, па и националним медијима данас, масовно се репродукује забава која не пружа информације, а то се нарочито односи на радио-станице од којих већина своди вести на неколико секунди, а спонзорима гарантује да се музика неће прекидати сат времена

бацивањем. Тај пут да се онима чије пословање зависи од локалних информација те информације ускрате није само деморалишући за новинаре него је и сигуран пут ка гашењу медија.

Ђорђевић, међутим, каже да се као правило у Сремским новинама ни опструкција власти не дешава, јер су новинари упорни да се заштите Законом о доступности информација од јавног значаја и другим прописима. „Али кад је реч о пројектном суфинансирању, ствар је другачија. Сремске не добијају на конкурсима локалне самоуправе или добијају изузетно мале износе новца. Уопште, пројектно суфинансирање покренуло је масовно оснивање медија којима је јавни новац атрактиван, а међу којима су бројни само преносиоци вести других медија. Сремске имају мрежу запослених новинара у свим градовима наше регије и излазе на терен, али кад своју вест ставе на портал, брзо је покупе други и онда је то јалов посао. Данас је то велики проблем за наше пословање. Локални медији су у лошем стању и изложени бројним притисцима, али пре свих финансијском. А пошто су национални медији истовремено погасили дописништва, грађани забрињавајуће остају ускраћени за локалне информације.“

Према истраживању Синдиката новинара Србије, регистровано је укупно око две хиљаде медија. Од тог броја трећина је неактивна. Публика, међутим, може да примети да је у већини активних информативни програм и информисање о локалним догађајима реткост. Многи портали, али чак и телевизије, раде са свега једним запосленим новинаром. Тај феномен ширио се Србијом нарочито након сета медијских закона који су покренули последњи талас приватизације. Од тада је око хиљаду новинара остало без посла, али прави ефекти нису се задржали само на статистичкој мери незапослености. У недостатку информација о свакодневном животу и публика се окренула преосталим - националним медијима и тако свела своје изворе информисања готово па на један.

Што је доскора била слутња - да без локалних медија ни демократија није могућа, доказала су два недавна истраживања. Једно, британско, након кога је влада Уједињеног краљевства позвана да директно инвестира у локалну штампу и оснује посебно регулаторно тело за расподелу тог новца. У извештају Френсис Кернкрокс, бивше новинарке и ректорке Универзитета у Оксфорду, коју је британска влада задужила да анализира стање у медијима и предложи мере, пише да је преузимање локалних новина од стране презадужених издавача, укрупњавање капитала уз отпуштање на хиљаде новинара, дигитализација, смањење огласа за 3,2 милијарде фунти за десет година, све заједно проблем од суштинског значаја за функционисање демократије.

Троје истраживача са америчких универзитета објавило је пре пар месеци анализу о директним ефектима гашења локалних медија на функционисање демократије у друштву. Професори Џошуа Дар, Џоана Данавеј и Метју Хит констатовали су најпре тешко стање - да су приходи од реклама у локалним медијима пали за 66 процената, број запослених се преполовио, а чак и више од тога читаност или гледаност локалних медија за последњих десет година. Новац, као и пажња публике се у истом периоду и у истој сразмери повећава у националним медијима са познатим и поларизованим уређивачким политикама. Укрстивши изборе бирача на дан гласања истраживачи су доказали да је у кратком року утицај националних медија довео и до дубоке поларизације друштва. Такве да се по очекиваној партијској линији (у зависности од претежне опредељености за национални медиј на том подручју) није гласало само за председника него и за Сенат и Конгрес, што раније није била пракса америчког бирача. Потом, поредећи државе у којима су локални медији масовно гашени са онима у којима нису, истраживачи су доказали да је таква подела друштва директна последица медијског сиромашења и да су се у недостатку локалних информација грађани масовно окретали потрази за националним које су им даље служиле као (сиромашан) оријентир у изборима. „Када би се Американци дистанцирали од спектакла Вашингтона и окренули своју пажњу и доларе ка локалним медијима, то би помогло да се заустави партијска поларизација

Локални медији су у лошем стању и изложени бројним притисцима, али пре свих финансијском

која је обузела америчку политику данас“, препоручили су.

Ако се нешто од овог може применити на Србију данас и на поларизацију која је овде и голим оком видљива, додатна тешкоћа била би производња информативног програма, који је по себи постао непожељна категорија. У локалним, па и националним медијима данас, масовно се репродукује забава, која не пружа информације, а то се нарочито односи на радио-станице од којих већина своди вести на неколико секунди, а спонзорима гарантује да се музика неће прекидати сат времена. Најбољи пример за то је управо некадашњи нуклеус информативног програма, бивши Радио Б92, тренутног имена Плеј радио.

Брајовић сматра да у данашњим околностима држава једино може да помогне локалним медијима да остваре своју улогу. Осим повећања давања, каже, буџет за пројектно суфинансирање треба поделити, па половином финансирати информативни програм уз услов да има иновативни карактер, а половином друге пројекте. „Јер, информативни програм је оно што грађанима треба и што је њихово право у суштини.“

Два примера с почетка текста, међутим, показују да циљ државе није да се омогући конзумирање тог права. Напротив. Уз све, углавном наметнуте и фанатично-тржишне околности које су на штету локалних медија радиле претходних петнаестак година, данас се истичу две опасне тенденције. Оспоравање права и правне сигурности медијима који су упркос тим околностима истрајали у остваривању своје основне улоге у друштву - информисању грађана, што доказује случај Маје Павловић. Штавише, појава моћника блиских власти (републичкој или локалној, сад је скоро па свеједно) који масовно купују локалне медије и тиме олакшавају проток информација из једног центра доказује да траса коју држава излива води ка супротности и да се и оно мало јавног новца, издашно, а све по закону, користи да се плурализам информација заустави, а право грађана на информисање ограничи. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства