ДВА КИЛА „НОБЕЛА“
Суноврат Универзитета у Београду
Поводом не баш сјајне вести да је Универзитет у Београду пао за 100 места на Шангајској листи, премијерка Ана Брнабић није имала баш ништа да каже. Можда није приметила да је захваљујући деловању странке коју тако цени и у коју тек што није ушла, један од највећих српских научника генетичар Миодраг Стојковић напустио Лесковац за који није био довољно добар и отишао на првопласирани универзитет на истој листи – Харвард, за који је довољно добар. Или је заборавила да њена влада одређује буџет за науку, а да је и лично одговорна за рад Министарства просвете. А можда јој се само није говорило.
Наравно, Вучићу јесте (ко би се томе надао?!) и то пре него што је ико други проговорио, тако да им је превентивно скресао: „Немој да ми држе придике они који су нас држали ван Шангајске листе“. Да не држе придике њему – председнику коме су бројни чланови Устава посвећени, а ни у једном једином не пише да је одговоран или овлашћен да управља универзитетом? Тачно је да jе у последње време испрозивао елиту и навређао бројне професоре, али то је имало тежину као свака свађа преко плота и није га учинило ни надлежним, ни компетентним за проблем у ком се УБ нашао. Посебно не компетентним ако имамо у виду да је одговоран за политику земље а да је она резултирала општом бежанијом из Србије.
„Сада имамо стрмоглави пад Београдског универзитета и што се тиче квантитативних показатеља (то Шангајска листа приказује), али и када је у питању срозавање које се односи на квалитет (част, етичност и поштење). Те две ствари када се повежу видимо да је УБ у веома великом проблему. До овог је дошло из неколико разлога, али један од најзначајнијих је одлив мозгова.
Други разлог је презасићење – од 2005. Министарство је захтевало да што више објављујемо и истраживачи су се одлучивали да објављују што више кратких радова уместо великих и значајних. Ти мали радови доносе неке поене на Шангајској листи, али су сада исцрпљене могућности. Због тога је неопходно повећати улагање у науку, а Министарство би морало да почне да цени квалитетније радове, а не њихов број. То би зауставило одлив мозгова, а можда и помогло да се неки људи врате јер смо у ситуацији да одлазак било кога, без обзира на то да ли је млад или стар, може битно да утиче на даљи пад“, каже др Слободан Првановић, истраживач у Институту за физику.
На позицију на Шангајској листи утиче неколико параметара, 30 одсто бодова доноси уколико се међу предавачима или бившим студентима налази неко ко је добио Нобелову награду или Филдсову медаљу, 20 одсто број радова објављених у часописима Nature и Science, а исто толико доносе најцитиранији научници на свету, без којих је Универзитет у Београду остао. Министарство просвете је успешно дијагностиковало тај део проблема и издало саопштење у ком се каже да је „конкуренција међу универзитетима широм света све оштрија, улагања у науку и високо образовање, посебно у Азији, све већа“, и да је у таквим околностима успех што смо уопште остали на листи.
И јесте имајући у виду да је током ове године за потрошни материјал по научнику исплаћено мање од 250 евра, док је 2011. издвајано око 1.200 евра. Међутим, мала улагања у науку нису једини проблем. Број фалсификованих диплома, украдених доктората или полуписмених који воде државе нису параметри које се оцењују на Шангајској листи, али јесу параметри који постојеће научнике задржавају у земљи и који дестимулишу стварање
Састанак код Вучића, где је присуствовао и Синиша Мали, био је скандалозан. Било је то потемкиновско решавање проблема, срозавањем Универзитета од стране оних који су индуковали суноврат Слободан Првановић
нових. Међутим, држава нема намеру да се бави тим делом, јер је Вучић већ смислио да се то другачије ради – уграби научника који је цитиран и брзо обезбеди тих 20 одсто бодова. На путу Србије да постане емират, логично је и да се и у овом сегменту угледамо на његове богате арапске узоре који су патентирали пробој на Шангајској листи: покуповали су људе са резултатима, примили их на своје универзитете, уз обавезу да када потписују афилијацију где раде, потпишу ове универзитете и тиме су обезбедили себи пробој у првих 100 иако немају никакву традицију.
„Имам једну бригу… То је Стојан Раденовић који сада потписује за Саудијску Арабију и због којег смо пали на листи. То је човек којег је одликовао Томислав Николића а ја ћу дати све од себе да за годину дана, када истекну уговори, вратим и да потписује све своје научне радове за Србију и то ће много значити нама“, објаснио је Вучић.
А онда нам је организовао лоше режирани скеч – лично је позвао Раденовића на састанак да би му изнео своју понуду и дочекао га у друштву два министра, Младена Шарчевића и Синише Малог. Пензионисани професор је то умео да цени.
„Важно је разумети читав контекст у којем се све ово дешава. Пад на Шангајској листи је само повод да нам власт још једном поручи да о науци и научницима мисли све најгоре. Састанак је организовао председник који презире научнике који су критиковали његову власт, министар просвете који је за потписнике универзитетске подршке протестима 1 од 5 милиона рекао да то и нису нека имена (све сами млади научници и пензионери) и министар финансија који је починио очигледан плагијат на УБ и који је за еминентног
Кључно је да не доводите у питање владавину диктатора којем су заштитни знак сви они који су права пошаст за науку – људи на кључним позицијама са фалсификованим дипломама и докторатима Огњен Радоњић
професора Рашу Карапанџу изјавио да је тамо неки твитер-професор. Са друге стране, професор Раденовић никада није довео у питање начин владавине актуелне власти, за наше професоре је рекао да су ментално лењи и да не раде ништа иако су им добре плате, а у ауторском тексту у Данасу је констатовао да Мали није плагијатор. Дакле, порука је јасна – да бисте се квалификовали за један овакав разговор, није опредељујући ваш научни опус, јер су рецимо професори Душан Теодоровић, Павле Петровић и Милојко Арсић веома плодни научници са значајним научним опусом, док је Слободан Првановић представник Србије у ЕСФРИу. Кључно је, дакле, да не доводите у питање владавину диктатора којем су заштитни знак сви они који су права пошаст за науку – људи на кључним позицијама са фалсификованим дипломама и докторатима“, каже професор Филозофског факултета Огњен Радоњић.
С тим се слаже и др Првановић: „Састанак код Вучића, где је присуствовао и Синиша Мали, био је скандалозан. Било је то потемкиновско решавање проблема, срозавањем универзитета од стране оних који су индуковали суноврат.“
Да све не би деловало баш толико огољено постарао се министар Шарчевић који је прекасно одлучио да покаже интересовање за науку и научнике мимо политичког опредељења. Преко својих запосленика је затражио број телефона Миодрага Стојковића у Америци, ваљда са намером да га пита да ли би своје радове на Харварду могао да потписију за УБ. Није успело. Одговор који је стигао гласи: „Захваљујем на email поруци и желим свако добро, имао сам телефон и док сам био у Србији.“
Штета. Србија ће морати да ради са оним што јој је остало или што ће јој Вучић купити. Са Раденовићем је већ постигнут договор, што се и могло очекивати још током разговора када су обојица констатовала да не воле да иду на плажу, а очекује се сличан споразум са још 12 научника. Како ће то функционисати објаснио је Вучић, када је у присуству министра финансија смислио, изложио и наредио нови план за буџет – основаће специјални фонд за научнике са намером да подигне рејтинг на Шангајској листи. А принцип по ком ће то радити најбоље је у свом стрипу представио Милан Дог, насликавши Вучића док изговара следећи текст: „Сви наши научници у иностранству треба да уписују своје радове на нас, да будемо први на тој листи Шангајској. И сви фудбалери у иностранству да своје голове пребаце на Звезду, док не освојимо Лигу шампиона.“
Ко су научници (не фудбалери) који би требало да симулирају већи квалитет Београдског универзитета не знамо, баш као што не знамо ни по ком систему ће то функционисати. Ваљда и сам затечен, као и министар финансија коме је председник преуредио буџет, Шарчевић је покушао да то конкретизује, али га је било тешко разумети – биће то нека посебна буџетска линија за оснаживање Шангајске листе успеха, али не у смислу да се уложи у науку већ да се уложи у листу цитираности, да се то да неким људима где неће бити центри моћи, а да то Универзитет користи под условима под којима се „договоримо“.
„Такође је занимљив предлог да се финансијски помогну наши најбољи научници који живе у иностранству како би били стимулисани да се потписују за УБ. Под један, ово је суманут предлог јер није могуће да се неко потписује за УБ а запослен је и прима плату у некој другој научној институцији. Под два, овај предлог је одличан показатељ размишљања ове власти, јер што су ови научници даље, то боље – њихова владавина је безбеднија. Истовремено, млади, они најбољи међу нама, одавде беже главом без обзира јер овде гарант успеха није знање и квалитет, већ партијска књижица и удвориштво. Стога, да би једно друштво могло да искаже све своје креативне капацитете, кључне су људске слободе. Све остало видим као још један ad hoc инстант перформанс за једнократну употребу са потенцијално даљим разорним ефектима“, каже др Радоњић.
Једино што је за сада сасвим сигурно јесте да актуелна власт неће системски радити на подизању научног капацитета ни земље ни универзитета, већ да ће средства бити уложена у још једну опсену. Када су већ напредњачке дипломе прошле у јавности као праве, када су признати плагирани докторати, зашто се за новац грађана не би купила и могућност да се превари и та Шангајска листа? За сада куповином цитираних професора, а накнадно можда и неким нобеловцем.