ДАЛЕКО ЈЕ ШАНГАЈ
25. минут
Реченица „Србија, као и многе земље, бори се са високим стопама незапослености младих, али се у последњих неколико година види побољшање захваљујући циљаним акцијама државе“, није сатирична вест са Њуз.нета, већ изјава премијерке Ане Брнабић из јуна, дата на Међународној конференцији рада у Женеви, крајње озбиљно. Неки дан раније, приликом отварања вишенаменске лабораторијске ламеле Електронског факултета у Нишу, Брнабић је устврдила да „младим људима данас омогућавамо све оне услове које имају у најнапреднијим земљама света“.
Говорила је премијерка Србије и пред Генералном скупштином Уједињених нација, у септембру 2018, наглашавајући да су кључни приоритети њене владе – млади и образовање. Причала и на фестивалу грожђа у Вршцу, проричући процват омладинског бизниса. Истакла се и на Веб самиту у Лисабону, закључивши да „Србија има много мање изражен проблем са одласком младих из земље него раније, јер актуелна влада води рачуна о њиховим потребама“.
Труд државног руководства „из петних жила“у овом циљу, илустровала је просеком година запослених у њеном кабинету. Да ли се тад забројала, кад је навела бројку од 30, или месец дана касније, док је баратала бројком од 35 људи у сличном мотивационом контексту, мање је важно од празнине флоскула и обећања којим се лажна слика положаја младих у Србији сервира светским званичницима и домаћој јавности.
Иако је премијерка обично ехо свог шефа, председника државе Александра Вучића, она предњачи по питању тобожње бриге о младима. Па се председник задовољио недавном најавом улагања од око 400 милиона евра у изградњу 50.000 станова за младе брачне парове. А приликом церемоније отварања Новог Сада као омладинске престонице Европе у јануару, дао шлагворт овом тексту обзнањујући „да знате да ништа, па ни политика не може да лежи на речима, паролама и маркетингу... већ на пројектима и плановима, на огромном раду и спремности да се суочите са изазовима“.
Јер, управо су пароле оно чиме врхушка барата. Томе је доказ и површни осврт око себе, али и недавно спроведено истраживање Кровне организације младих Србије (КОМС), чији су резултати објављени на Међународни дан младих, 12. августа.
По Алтернативном извештају КОМС за 2019, ствари се у збиљи драстично разликују од оног како се презентују, па велика већина младих, њих две трећине, живи у (примарном) породичном домаћинству, док тек сваки шеснаести (мање од шест процената) поседује сопствени стан. Такође, 65,3 одсто младе популације уопште не зарађује и тек сваки десети има плату већу од просека.
Иако део испитаника још похађа средње школе и факултете, добијени подаци су забрињавајући - ниске зараде или њихово одсуство утичу на касно осамостаљивање од родитеља,
што се одражава на квалитет живота младих, наводи се у Извештају. Све то повлачи тежњу 67 одсто те популације ка емиграцији, јер овде је „неперспективно“и „несигурно“, по резултатима многих анкета.
Да су млади последња рупа на свирали сведочи и факат да је већ девет месеци упражњено место помоћника министра задуженог за омладину, док у надлежном сектору има свега девет запослених. Речит је и податак да млади из Србије ове године, први пут у протеклих 60, нису учествовали на Универзијади, јер Министарство није уплатило новац за њихово путовање.
Иначе, из српског буџета Министарство омладине и спорта (МОС) добија „фасцинантних“0,09 одсто на име потреба оба своја ресора, с тим што од те мизерне суме на младе одлази око 22 одсто, а остатак на спортисте, који имају своје независне фондове (и бољу прођу код спонзора).
Има још много нелогичности и на пољу пројектног суфинансирања, једине полуге за подршку цивилном сектору, па средства добијају јуче основана удружења, са Статутом као кројеним за услове конкурса. Или организације које рад са младима и немају на списку делатности. Или такве чија прошлост уопште не постоји на интернету, из чега се да закључити да никада ништа нису ни радиле.
Тако је Иницијатива за наталитет и останак младих у Србији, која је на Конкурсу за спровођење Националне стратегије за младе добила 1.932.000 динара, до сада имала само једну активност - студентску трибину, одржану у марту 2017. Карактеристичан је и пример Међународног центра за интегративну медицину, коме је додељено 1.321.000 динара по истом конкурсном основу, иако у Статуту те организације не постоји члан који би потврдио да се она уопште бави проблемима младих.
Уз то, на челу неких од тих „пројектно успешних“удружења, налазе се истакнути чланови странака владајуће
коалиције. Пример је Мрежа младих Србије, чији је заступник Филип Јанковић, иначе запослен у Канцеларији за младе за град Београд и члан СПС-а, а има и других случајева.
Још нелогичнији је списак добитника на другом од расписаних конкурса, за пројекте који се баве запошљавањем младих. Свет за све, организација без икаквог ранијег видљивог учинка, добила је 2.876.000 динара, док је Центру за вештачку интелигенцију опредељено 3.563.750 динара, иако је, врло интелигентно, основан месец дана пред објављивање конкурса. Слично је и са Тренинг центром Степа 2019, који је у овом „извлачењу“имао добитак од 4.809.000 динара, а и он је формиран само који дан пре објаве конкурса.
Центар за глобалне креативне активности награђен је са 1.299.586 динара, што није мало кад се узме у обзир да претходне акције на фејсбук-страни илуструје - врло креативно, нема шта - фотографија сијалице. Дочим су одељци „ко смо ми“и „шта раде“на њиховом сајту попуњени на енглеском, реферишући на веб-дизајнере управо те странице.
Нека од „зицер“удружења, опет, немају ни објављен статут на сајту Агенције за привредне регистре, те се не може утврдити имају ли било какве везе са младима.
Ипак, удружења која се истински баве просперитетом младих, укључујући и ангажман у јавном животу, какав је Центар за развој демократског друштва Еурополис, највише жуља то што највећи део колача убиру спортске удруге које раде по закону о спорту и финансирају се у складу са њим, преко конкурса за спортска удружења. „Ово удружења грађана ставља у неравноправан положај, јер су без права да конкуришу за спортске фондове“, објашњава Дане Прибић, испред Еурополиса. Даље он суди и према називима пројеката, па примећује да се махом финансирају краткорочни јавни догађаји и манифестације, односно тзв. „бацање конфета“. Наведено никако није у духу омладинског рада, нити стицања вештина, знања и компетенција корисника пројеката, као и стварање капацитета за промене, на шта се конкурси (и здрав разум) позивају.
Евидентно је и то, додаје Прибић, да нису подржани пројекти младих из рањивих група – особе са инвалидитетом, Роми, етничке и верске заједнице,
Иницијатива за наталитет и останак младих у Србији на Конкурсу за спровођење Националне стратегије за младе добила је 1,9 милиона динара, а до сада је организовала само једну студентску трибину, у марту 2017.
ЛГБТ... Имајући све то у виду, он финансијски однос државе према младима оцењује као „арчење новца српских пореских обвезника“. И одузимање „оно мало шанси младима који имају идеју и спремни су на акцију у својим све пустијим локалним срединама“.
Такође, фаворизују се организације из Београда, па је ка „периферији“земље слика све тужнија. „Млади из престонице су већ повлашћени у односу на своју генерацију из југоисточне или западне Србије, па стога није логично да 20 од 30 организација, у случају првог конкурса, а 55 одсто подржаних у оквиру другог, буду из главног града“, примећује Самедин Ровчанин из Кровне организације младих Србије.
„Генерално, процес финансирања је нетранспарентан, несврсисходан, и по свему судећи дубоко политизован на свим територијалним и другим нивоима“, Прибић наглашава. Стога није боље прошао ни Нови Сад, омладинска престоница Европе, чија је пројектна комисија „урадила једнако лош посао“, по његовој оцени.
Ипак, закаснели и крајње проблематични резултати Конкурса за (само) запошљавање младих и спровођење Националне стратегије о младима, ништа су према чињеници да онај за развој и спровођење омладинске политике Министарство још није расписало, премда је за њега опредељен буџет од 20 милиона динара. Зато међу младима има мало политичара (осим у кабинету Ане Брнабић, а могуће да су и они, као и она, администратори воље председника), а још их мање размишља о ангажману у јавном животу. И то углавном у организацији грађанског сектора који чини
колико може спрам својих капацитета. А у циљу о ком треба да мисли држава - да се они који сутра треба да доносе одлуке - оснажују.
Али, иако активности које цивилни сектор спроводи покривају широку лепезу програма и области (култура, безбедност, екологија, добро јавно управљање, активизам и волонтаризам, помирење у региону ...), то је „потребан, али не и довољан услов да се млади у пуном обиму укључе у јавни живот“, истиче Прибић. Оно што је неопходно, а изостаје, јесте „координисана подршка државе младима који критички промишљају, раде и делују“. Потпора представницима омладине који желе да успоставе неку врсту сталног дијалога на различите теме и на разним нивоима, а које су државним лидерима „по свему судећи неугодне“.
Чак и главни државни акт, Национална стратегија за младе (20152025) запиње у имплементацији, јер се „питањима штићеника не бави континуирано, институционално, међусекторски и смислено“, истиче Ровчанин.Тако су „проблеми решени само на речима политичара, док су млади нека врста нужног зла, баласт овом друштву, а не његова шанса и прилика“, надовезују се наши саговорници оценама.
Како се финансирају „отпадници“са конкурсних спискова лауреата, право је питање, јер од њих нам зависи она мрва боље будућности. Наравно, помоћ добијају од европских фондова, функционишући углавном по принципу аутоинвестиција. Нагласак је на волонтерском ангажману, баш као што чине организације из света културе, подједнако запостављене. Па је чак и листа злоупотреба конкурса - пресликана, што сведочи о приоритетима државе и политици улагања.
И док деца расту, већ програмирана за одлазак из земље чим стасају, не баш посебно образована, а властодршци кукичају миље предуслова за тежњу ка бежању, администрација спава. Или је свих девет запослених на продуженом колективном годишњем одмору па НИН-у из Министарства већ скоро месец дана не стижу одговори на питања, који би их можда и оправдали. Или би и они, као ехо изјава државног врха, само поновили њихове пароле и празна обећања.