Далеко је Шангај
Зашто Небојша Стефановић, Синиша Мали и Томислав Николић, као познати и признати академски грађани ове земље, не почну одмах да пишу своје радове за Београдски универзитет? Онда би само небо било граница. Харвард и Јејл већ дрхте. И треба, Шангајска листа ће ускоро бити премала
Београдски универзитет је на Шангајској листи пао за чак сто места, па се уместо на прошлогодишњем 302. месту, ове године нашао негде између 401. и 500. места.
Ово је био аларм, а зa кога би другог него за председника Србије Александра Вучића. Након што је надљудским напорима успео да Србију доведе на челне светске позиције у економији, километражи аутопутева и слободи медија, на ред је најзад дошла наука. Иако је добар део пословично џангризаве научне заједнице више у фазону „Немој, молим те, ти ништа да нам помажеш, сами ћемо!“, председник је промптно начинио први корак у враћању Србије тамо где припада – на 302. место Шангајске листе.
Лично је позвао Стојана Раденовића, једног од најцитиранијих математичара на свету, да убудуће своје радове објављује за Универзитет у Београду, а не за Универзитет краља Сауда из Саудијске Арабије.
То би требало да утиче на побољшање статуса БУ на поменутој листи, па ако будемо имали среће, можда ћемо да добацимо чак и до 301. позиције, чуда су могућа, па можемо да верујемо, зар не?
Ако мислите да је суштина науке да открива како свет око нас функционише и учини га бољим, варате се. Ако мислите да образовање треба да нас оспособи за живот и учини конкурентнијим у обављању различитих
послова, варате се. Суштина науке и образовања је да можеш да ставиш „др“поред свог имена – питајте академика Небојшу Стефановића - или да, у овом новијем случају, будеш на што бољем месту на Шангајској листи.
Није важно да ли имаш рецимо стручне архитекте који знају како реконструисати град а не
направити потпуни хаос. Није важно образовати кадрове који знају како да направе потпорни зид који неће пасти
или како се супротставити поплави која очигледно стиже. Није важно имати биологе који умеју да ти објасне зашто је дрвеће баш много битно за живот или екологе који знају колико лоше на животну средину утиче стављање река у бетонске цеви.
Не. Важно је имати чиме да се похвалиш, важно је рећи свом бирачком телу: „Имали смо највећи раст на Шангајској листи у новијој историји Србије“, па чак
и ако си тај раст напумпао потпуно вештачки. Успева са смањењем незапослености и растом просечне плате, па зашто не би и са растом памети?
Остаје, међутим, нејасно зашто Србија у овако тешком тренутку не користи и оно најбоље што има, зашто не посегне за „тешком артиљеријом“? Зашто, на пример, Небојша Стефановић, Синиша Мали и Томислав Николић, као познати и признати академски грађани ове земље, не почну одмах
да пишу своје радове за Београдски универзитет? Тако би светска наука већ сутра, али мислимо баш буквално сутра, могла да постане богатија радовима као што су „Симболички и практички значај броја 24 у економским трансакцијама“Синише Малог, „Успон, развој и будућа кретања привреде жутих људи у 21. веку“Томислава Николића или „Безбедносни концепти повезивања неких лица са неким местима и неких лица са неким другим лицима“Небојше Стефановића. А онда је само небо граница. Харвард и Јејл већ дрхте. И треба, јер Шангајска листа ће ускоро бити премала за све нас. Можда ће нам бити потребна и нека потпуно нова јер је, са оваквим кадровима, Србија заиста ван сваке конкуренције.