Југославија на мапи славног писца
Добитник Букерове и Златне Букерове награде, по чијем је роману „Енглески пацијент“снимљен филм награђен са девет Оскара, говори за НИН
Добитник Букерове и Златне Букерове награде, по чијем је роману „Енглески пацијент“снимљен филм награђен са девет Оскара, говори за НИН
Највеће битке бију се у превојима топографских мапа – цитат је којим канадски књижевник Мајкл Ондачи отвара најновији роман Ратно светло. Како разумети ту реченицу, пре приче о дечaку и девојчици чији су родитељи напустили Лондон 1945. и оставили их сумњивим пријатељима на старање? Четрнаестогодишњи Натанијел је сваке недеље цртао мапу која се из краја ширилa према свету. Вребао је сваку измену, плашећи се да ће незабележено бити угрожено. Била му је потребна безбедна зона. „Знао сам да ће две ручно израђене мапе, ако се ставе једна крај друге, личити на оне скривалице из новина где треба да нађете десет разлика између наизглед два истоветна цртежа – време које показује сат, раскопчан сако, сад има мачке, сад је нема.“
Зашто су карте важне Мајклу Ондачију? Отварају Породично наслеђе, „мемоарску прозу“o повратку у Азију („то је име као последњи дах с умирућих уста“), на Цејлон, где је рођен 1943. Приповедач Ратног светла (Лагуна; превод: Дијана Радиновић) прави прецизан цртеж кварта да би се осећао сигурније. Да ли је картографски посао повезан са самоћом и неизвесношћу? Главни јунак је убеђен да ће неуцртано престати да постоји. „Баш као што сам често имао осећај да сам загубио мајку и оца у неком од оних насумично разбацаних села са сличним називима и без поуздане километраже.“Асунта, у роману Мачји сто, објављеном 2011, замишља да је скицира, па по њој тражи мајку.
„Претпостављам да нисам увек свестан да се начини толико мапа у мојим књигама“, каже Мајкл Ондачи у разговору за НИН. „Али да бих писао, треба ми предео, место где ћу сместити сторију да се развија. Тако, на пример, цртам мапу Темзе у Ратном
светлу, а пацијент је прави за Хану у Енглеском пацијенту да би објаснио где се догодила његова прича.“
Снажна је уводна сцена: још увек присутни отац уводи Натанијела у канцеларију Јунилевера, пусту преко викенда, с рељефном картом на зиду. Означена су места са испоставама фирме у иностранству (Момбаса, Кокосова острва, Индонезија, Трст, Хелиополис, Бенгази, Александрија). „Лампице на тој карти које су означавале те градове и луке биле су погашене преко викенда, у мраку, баш као и те далеке испоставе.“
Да ли и писање креће из сличне таме? Питамо Мајкла Ондачија колико размишља о заплету пре прве реченице. Ликови можда дају одговор: „Слушали смо крими-приче на радију остављајући упаљена светла јер смо желели да једни другима гледамо лице.“Међутим, мајка их није обожавала, биле су јој досадне. Од звука ломљења прозорског окна, рога за маглу и тихих корака злочинаца, више је волела Сат с природњаком на Би-Би-Сију. А тек разочарана Госпођица Ласкети, која је преко ограде брода бацала кримиће у море. Нису ли заплети појасеви за спасавање бачени писцу жанр-романа, а истовремено мишићи за пливање што даве пливаче слободним стилом...
„У мом случају, заплет се развија док се књига пише, не планира се унапред. Било би ми досадно пет година, колико ми је потребно да напишем роман, уколико бих знао све што ће се догодити. Постоји узбуђење открића. Пишете и догађају се открића јунака, они су непрекидно живи, заправо увек нешто искрсне, рађа се. Можда су у криминалистичком жанру ствари превише испланиране, па је досадно. Живот нема кормилара, зато Госпођица Ласкети баци кримић у море у Мачјем столу.“
Мачји сто говори о доживљајима једанаестогодишњег дечака на броду дуголинијске пловидбе, од Цејлона до Велике Британије. Окружен је другарима, али и шпијунима, коцкарима, авантуристима, криминалцем у оковима, загонетним женама, господином Данијелсом што преноси врт с најразличитијим биљкама у Европу. Спушта се у утробу брода: светлост личи на затворску. Под плавом лампом у кабини, мутни типови играју карте. Изгледају као да су у акваријуму.
Светло, слабо светло, важан је мотив? „Не баш мотив“, одговара Мајкл Ондачи. Ипак, оно је у наслову нове прозе о магловитој атмосфери после хаоса Другог светског рата. Призори се неретко сагледају захваљујући уличној светиљки или фару аутомобила у пролазу. „Док пишете, ви откривате, сазнајете о чему је прича, најпрецизније што можете. Није све јасно на почетку. Ради се о сеновитом свету створеном допола, у који сте закорачили.“
Пали се шибица да би се сагледао простор. Полумрак је најбоља атмосфера за екипу којој су родитељи оставили Натанијела и Рејчел. Сви имају фине надимке. Лептирица, главни старатељ, поборник је „брзог живота“, не кувања, већ јела с ногу, с тезге,
Док пишете, ви откривате, сазнајете о чему је прича најпрецизније што можете. Није све јасно на почетку. Ради се о сеновитом свету створеном допола
на улици, где се вечера с кројачем, тапетаром или оперском певачицом, уз преношење дневних вести. Човек с ритуалом да листа часопис Живот на селу и зури у слике племићких здања; да децу запиткује о галерији слика у школи, тражећи да нацртају тлоцрт те зграде.
Норман Маршал, некада најбољи боксер велтер-категорије северно од реке, познат као Муња из Пимлика. Он је имао шкољкар и преживљавао преузимајући неколико пута недељно хртове са европских пловила. Преварантска мрежа „кријумчара, ветеринара и кривотворитеља који су сви били уплетени у трке паса у окрузима око Лондона.“
Неодољива епизодисткиња Олива Лоренс, стручњак за мерење дејства природних сила на обале. На почетку рата „изгледа“да је радила за Адмиралитет, мерила морске струје и мене. „У сваком случају, она није била само етнограф. Сећам се како је једном била са групом метеоролога што су једрилицама прелетали Енглески канал. Научници су целе недеље бележили брзину ветра и ваздушних струја, а и Олива је била горе на небу, прогнозирајући време и хоће ли пасти киша како би се Дан Де потврдио или одложио. Била је укључена и у друге ствари. Но ово је довољно.“
Мајкл Ондачи, аутор десетак колекција поезије, седам запажених романа, те мемоара, есеја о филму, и необичне поетско-прозне бравуре Сабрана дела Билија Кида, чека да се прича отвори, а потом, наговештавају нам напомене на крају, детаљно проучава грађу везану за измаштане људе и места. (У Ратном светлу захваљује се и Збишеку Солецком, „чији је отац можда купио пса од Муње“.) Мајсторска игра, с прегршт сочних епизода, попут оне о пењачима уз зграде, инспирисане (стварним!) Водичем за пењање по крововима Тринитија. Или нагим пешацима, дотакнуте у Мачјем столу, ентузијастима с навиком да викендом пођу у пешачење, носећи само чарапе, високе ципеле и ранац на леђима.
Најновији роман отвара загонетку о обавештајцима, службама, архиви. Прати животне судбине шпијуна и њихове деце после рата. Примећујемо да је у Енглеском пацијенту јунаке сместио близу Јадрана. А сада помиње Југославију. Битна места на карти? Одговара да је сасвим сигурно у Ратном светлу европска политика требало да обухвати и Југославију. Приповедачу доносе досијеа људи са задацима да оперишу између 1945. и 1947. Још су се водили преговори, нису била успостављена правила, пушкарало се мимо знања јавности. Занимале су га герилске снаге и партизански борци.
Главни јунак проучава скривене истине о рату и каже: „Нацисти су у Италији уништили крематоријум у Рижарни Сан Саба у Трсту, некадашњој љуштионици пиринча коју су претворили у концентрациони логор, у коме је мучено и побијено на хиљаде Јевреја, Словенаца, Хрвата и политичких затвореника антифашиста. Слично томе, нема сачуваних докумената о масовним гробницама у истарским фојбама, где су југословенски партизани бацали лешеве оних који су се противили комунистичком режиму...“
Још је у У лављој кожи, штампаној 1987, пишући о досељеницима у Торонто 1917, задуженим за изградњу мостова, приповедао о Македонцима. Проучавао је македонске рецепте, окружио се, рећи ће у једном старом интервјуу, целим политичким распоном Македонаца, од левице до деснице.
Ратно светло опет нам је близу, премда ствара удаљене и различите светове. Упркос томе, шта мисли о тези да писац увек пише „исту“књигу? „Па писац последњи може да зна одговор. Очигледно је да постоји пуно одјека, понављања. И сматрам да то није проблем. Претпостављам да избегавам да смештам своје приче у веома различите пејзаже.“
Где год био на мапи, Ондачијев јунак често тражи родитеље. Подвлачимо реченицу: „Кажу да човек вечно трага за неким изгубљеним делом живота.“И ону из уста боксера Муње, трговца хртовима, што је с презрењем гледао на порекло и паса и људи: „Породица никад није проблем, већ проклети рођаци. Игнориши их! Пронађи ко би могао бити добар отац“.
Но, прошлост исплива, а с њом и тешко питање. Шта такво одрастање уради једном дечаку...
Кажу да човек вечно трага за неким изгубљеним делом свог живота