Војевање за опстанак

СТО ГОДИНА УЛУС-а

Јубилеј тече у знаку страха: да ли ће почетком радова у „Цвијети Зузорић“чланови поново бити избачени на улицу а Град преузети репрезентативно здање на Малом Калемегдану

Јубилеј тече у знаку страха: да ли ће почетком радова у „Цвијети Зузорић“чланови поново бити избачени на улицу а Град преузети репрезентативно здање на Малом Калемегдану? Неке нове снаге поново се заузимају да УЛУС живне, не бацајући под ноге век традиције

Угодини када Удружење ликовних уметника Србије слави читав век од настанка, док његово седиште Павиљон Цвијета Зузорић улази у 91. сезону излагања, јасније је него икад да је њихова судбина органски повезана. Јер у том заједништву било је успона и падова, идеолошких и професионалних раскола, чему је кумовао и неуједначен однос државе, како према УЛУС-у, тако и репрезентативном здању на Малом Калемегдану. Сада уметнике и Павиљон иста мука неопозиво зближава.

Клима у којој jе рођено Удружење ликовних уметника (УЛУ), заправо наставивши деловање Удружења српских уметника за пластичне уметности и музику, обележила је потреба за јачањем еснафа и консолидацијом егзистенцијалних услова, као и оплемењивањем укуса публике, прво у Краљевини СХС, а затим и Краљевини Југославији. Први је председник УЛУ био Урош Предић. „човек беспрекорног угледа“и снаге да буде на челу савеза југословенских удружења, по речима Наталије Церовић, дугогодишњег вишег кустоса Павиљона и ауторке изложбе Сто година обликовања уметничког живота у Србији, организоване поводом актуелног јубилеја и отворене до 12. децембра.

„Ликовни ствараоци листом су се школовали у Минхену, а усавршавали у Паризу, бар они који су били у таквој прилици. Одатле су доносили уметничке тенденције, лоше дочекане у Београду, па су критичари једну изложбу Надежде Петровић назвали Тесто блата, недовољно спремни да прихвате нове токове са Запада“, објашњава Оливера Вукотић, виши кустос УЛУС-а и ауторка прошлогодишње поставке Историјски моменти из живота Уметничког Павиљона Цвијета Зузорић 1928-1945.

Излажући којекуде, уметници су осетили потребу за сопственим домом, и покренули иницијативу за изградњу Павиљона у јуну 1921, како открива Церовићева. Идеју је одушевљено прихватио Бранислав Нушић, тадашњи начелник Уметничког одељења Министарства просвете, који је одмах схватио да ће стално излагачко место, уједно и стециште књижевника и музичара, допринети бољем разумевању најузвишенијих људских делатности. Да би подигао Павиљон, основао је Удружење пријатеља уметности Цвијета Зузорић, названо по дубровачкој лепотици из 16. века, истовремено мецени и инспирацији ликовних стваралаца.

У циљу сакупљања иницијалног новца, ово удружење је организовало бал Хиљаду и друга ноћ, у фебруару 1923, у хотелу Касина, спојеном тунелом са суседним Паризом. „На пробијању зида и декорацији амбијента, ангажовали су се волонтерски сви виђени уметници тог доба, од Сретена Стојановића, Томе Росандића, Јована Бијелића, до Бете Вукановић и Пјера Крижанића“, каже Вукотићева, дивећи се тадашњем ентузијазму. Јер, заправо, уметници су своје хонораре преусмерили на фонд за изградњу будућег храма уметности.

Истом циљу су служили и други догађаји, чајанке и књижевне вечери, лутрије, а најздушније су даривали Ђорђе Вајферт, Милош Савчић..., као и банке и друге институције. Спроведен је и конкурс за зграду, а победу однео Бранислав Којић који је пројекат у стилу арт декоа морао да прилагоди платоу на Малом Калемегдану, кад је преиначена одлука да се Павиљон подигне у Кошутњаку, крај Конака кнеза Милоша.

Београд не памти такву помпу и оздив значајних званица, али и обичног

народа, као што је било отварање Цвијете, 23. децембра 1928, и недељу дана касније одржаном Јесењом изложбом, најстаријом манифестацијом своје врсте на Балкану. Већ следеће године организована је Пролећна изложба, а обе трају до данас.

Своју мисију, УЛУ (данашњи УЛУС) ширило је подстичући власти да ос

нују Ликовну академију у Београду, изврше реформу основног и средњег школства, док су чланове помагали повољним зајмовима, каже Вукотићева. Захвалница Црвеног крста говори да је новац стизао и до других потребитих.

Али, у УЛУ је већ наредне године направљен раздор око пријема нешколованих уметника у Удружење, док се 1936. група младих уметника побунила против управе Цвијете због критеријума жирирања изложби и висине трошкова издавања простора, па је бојкотовала Павиљон и утицала на смену руководства. Сукоб је изглађен 1940. године, објашњава Церовићева.

И током Другог светског рата, Цвијета је била поприште, истина, малом броју изложби, али уметничког карактера, осим једне из ратног опуса, наводи Вукотићева. Уметничко удружење УЛУ постаје УЛУС 1945. године, а у послератним годинама све више се дистанцира од соцреализма, освајајући креативну слободу, али и могућност бесплатног излагања. У Цвијети се приказује Пикасо, Шагал, Матис, Ми

ро, Мур, док прекретницу на домаћој сцени прави Мића Поповић изложбом 1950, а затим је устоличује Петар Лубарда, наредне године.

Последње не пролази без „свађе у кући“, јер има и „реакционарније“настројених, па из раздора ниче група Самосталних, збирајући Николу Коку Јанковића, Милуна Митровића и друге отцепљене од УЛУС-а. Године 1953, из Удружења излазе примењени уметници.

Дијалектика уметничке мисли доводи и до формирања Медиале (Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки...), као и њен контрапункт Круг београдских енформелиста, док награде Златна палета, игла и длето, годишње изложбе издижу на виши ниво, а дужна се пажња поклања и концептуалним тенденцијама, како истиче Церовићева. Паралелно тече и социјална борба, па УЛУС успева да регулише статус самосталних уметника, да реши проблеме радног стажа, пензионог и здравственог осигурања чланова и понуди им „рекордни“број атељеа преко Урбанистичког плана Београда. Стимулишу се и млади од 1972, кроз Фонд за унапређење стваралаштва младих уметника (угашен 1992).

Међутим, прави проблеми за УЛУС почињу 1973, и то управо због реконструкције Цвијете, када се удружење сели у Делијску улицу, наглашава Церовићева. Обновљени Павиљон постаје излагачки простор Октобарског салона, у организацији Културног центра Београда. На име тог губитка и престанка рада галерије у Улици Вука Караџића, УЛУС добија право коришћења простора у Масариковој. Али не задуго, јер се и овај руши због изградње гараже, па им галерија постаје скромни простор у згради Борбе, а канцеларије се селе у Баба Вишњину.

Павиљоном од 1978. до 1986. управља Самостална радна заједница Уметнички павиљон Цвијета Зузорић, док у својој кући улусовци уприличавају само традиционалне изложбе и самосталне поставке чланова. Павиљон почиње да ниже интернационалне успехе, захваљујући адекватној подршци државе, ексклузивној у том периоду.

На све те муке, градска управа принудно исељава УЛУС и из Баба Вишњине 19, због доделе тог простора продавници намештаја. Чланови завршавају буквално на улици, са све богатом архивом и око 1.500 дела из Фонда младих. „Историја Удружења се понавља, па се покрећу масовни протести као и 1936, али са драстичнијим разлогом, када Град попушта и враћа седиште у Павиљон“, објашњава Церовићева. Међутим, финансијску помоћ своди на минимум, што чини и Министарство културе.

Ипак, 1989. године УЛУС добија на коришћење Галерију у Кнез Михаиловој, која постаје престижно место за презентацију ауторских и самосталних изложби, претходно сместивши архивску грађу и део Фонда младих у додељен стан у Мишарској. У духу новог процвата, формира се Секција проширених медија, поред давно установљених – сликарске, вајарске и графичке.

Радост није дуго трајала, јер је следио распад земље и санкције, кад се члановима УЛУС-а ускраћује право учешћа на изложбама, рецимо, у Словенији и Хрватској, даље прича Церовићева. Ово ипак подстиче жилавост Графичке секције УЛУС-а, па бива покренуто Међународно бијенале графике, са интернационалним жиријем и великим одзивом страних уметника. Од овог момента, секције све више преузимају улогу организатора изложби.

„Рад Удружења у последње две-три деценије, веома отежава изостанак системске подршке, те финансирање искључиво индивидуалних пројеката преко конкурса Града и Министарства. Тако, уместо борбе за напредак, на снази је војевање за опстанак“, наглашава Церовићева.

У том, као и сваком другом рату, све је „дозвољено“, па и пучеви у управи, са све „крађом новца и докумената“, како су се завађене групе у више махова међусобно оптуживале, а све на име покушаја „реанимације“Удружења. Памтимо и изложбу под свећама Драгане Пајковић Додиг, јер је УЛУС-овој

галерији искључена струја због дуга од 450.000 динара ЕДБ-у, док су у то време Секретаријат за културу Града Београда и Министарство културе месецима каснили са уплатама за програме и текуће одржавање. Знамо и за дугове Секретаријата на име здравственог и пензијског осигурања самосталних уметника Београда.

Део финансијских непријатности, актуелно руководство УЛУС-а покушало је да реши наплатом појединих термина у својим галеријама. Посегнуто је и за донацијама, али је захвалност због једне, бивше прве даме Драгице Николић, оличене у давању јој статуса почасног члана Удружења, дочекано на нож јавности. Јер, и у сиромаштву се мора имати дигнитета, и уздржавати се од политичких спрега.

Сад се Цвијети смеши рестаурација, јер бар на 10 места прокишњава. Урушен изглед и функција зграде прати и нови талас незадовољства чланова УЛУС-а, који се на свакој скупштини и сличном скупу више свађају него што се конструктивно расправљају. Решење би било, по мишљењу једног од бивших председника УЛУС-а, Зорана Чалије, да се Удружењу додели статус институције од националног значаја, „што јој по дуговечности и баштињеном и припада“, како он истиче. Свој некадашњи сјај, Удружење би вратило и реституцијом, Чалија сматра, позивајући се на предавања права уметницима на коришћење Павиљона и околне парцеле од Удружења пријатеља уметности Цвијета Зузорић, давних година.

Јубилеј ипак тече у знаку страха: да ли ће почетком радова улусовци поново бити избачени на улицу, а Град преузети репрезентативно здање на Малом Калемегдану? С друге стране, неке нове снаге поново се заузимају да УЛУС живне, не бацајући под ноге век традиције.