Лажима до победе
ЗАВРШНИЦА ПРЕДИЗБОРНЕ КАМПАЊЕ У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ
Ништа више није довољно свето да не би било злоупотребљено у политичке сврхе - па је тако премијер Џонсон и смрт двоје младих људи у терористичком нападу у Лондону искористио за обрачунавање с лабуристима
Након што је британски премијер и лидер Конзервативне партије Борис Џонсон одбио да се појави у предизборној дебати на тему климатских промена на телевизији Ченел фор, ова станица је, уместо њега и вође Брегзит странке Најџела Фаража - који је такође одбио учешће - на бину поставила две истоветне ледене скулптуре у облику глобуса, које су се током трајања програма полако топиле.
Торијевци су на ово узвратили подношењем формалног приговора националном медијском регулатору Офкому, оцењујући да се, одбијајући да пристане на то да уместо Џонсона у дебати учествује неки други њихов званичник - аргумент телевизије био је да је дебата осмишљена као суочавање шефова партија - Ченел фор дискриминаторски понео према њима; и поступак ове станице прогласили за „провокацију“која се „уклапа у шири образац“њеног наводно пристрасног извештавања последњих месеци.
Осим што још једном потврђује да и у великом свету баш власти које највише подилазе ниским инстинктима бирачког тела имају најтању кожу, те да и тамо у таквим владама седе осетљиве душице које се узнемире већ и на саму помисао да се неко спрда на њихов рачун, ова епизода нешто, чини се, говори и о фокусираности Џонсона и његовог тима искључиво на теме које сигурно доносе гласове, тиме и победу на изборима 12. децембра. А однос према климатским променама, ма колико важно питање - посебно за многе младе бираче - свакако није једна од тих тема.
Више него на било које појединачно залагање у њиховом (иначе неамбициозном) предизборном манифесту, торијевци се ослањају на то да ће им гласове за тријумф обезбедити непрестано инсистирање на две једноставне тезе. Једна је она да ће њихова победа омогућити дефинитивни крај троипогодишње агоније британског напуштања Европске уније, и коначно иступање из чланства у њој до краја јануара наредне године; друга да се вођење земље не сме поверити неком тако „опасном“попут Џеремија Корбина, лидера опозиционих лабуриста.
Та стратегија даје резултате. Прошле седмице објављени подаци анкете коју је спровео ЈуГав - водећа агенција за истраживање јавног мњења која је пре две године тачно предвидела да ће тадашња премијерка Тереза Меј на изборима које је без преке потребе испровоцирала остати без већине у Доњем дому - показују да конзервативци могу да рачунају на комотну већину од 68 места. Истраживање којим је било обухваћено 100.000 људи предвиђа да ће после овог гласања торијевци добити преко 40 додатних посланика, док ће их лабуристи изгубити више од 50, и то махом у њиховим историјским упориштима на северу Енглеске. Засићеност темом Брегзита и жеља да се та ствар коначно опосли, те околност да велики део бирача зазире од Корбина, кога због планова за масовну ренационализацију и других левичарских мера у лабуристичком предизборном манифесту противници редовно оптужују како жели да у Британији успостави социјализам, фактори су који снажно раде у корист Џонсона и његових.
Не би, ипак, било у реду не поменути још један витално важан аспект изборне стратегије конзервативаца: систематско лагање о изборним програмима опозиционих странака, у првом реду лабуриста и либералних демократа. У актуелном британском контексту ово, додуше, некако дође природно. Читава референдумска кампања заговорника изласка из ЕУ 2016. била је заснована на масним лажима попут оне како ће земља након изласка из Уније сваке седмице уштедети 350 милиона милиона фунти, а лице те кампање био је управо Џонсон - као осведочени лажов познат још из времена када се, таквој репутацији упркос, врло успешно бавио новинарством; нико није ни очекивао да ће му, сад кад је на челу владе, истина наједном постати светиња. (На страну то што је, по природи ствари, макар повремено лагање неизоставни део бављења политиком, увек и свуда.)
Но, можда се није баш могло очекивати и да ће конзервативци отићи толико далеко да, као што је прошле седмице открио Гардијан, своје кандидате за посланике снабдеју досијеима с изврнутим или тенденциозно интерпретираним изјавама кандидата других партија, те упутствима како их у кампањи најефикасније искористити против њих. Извлачећи делове изјава из контекста, потежући чак и за онима датим још много пре референдума о Брегзиту, те иступима у којима су исказивани лични ставови противкандидата који никад нису били део званичне политике странака којима припадају, или су то у међувремену престали да буду, торијевски спин доктори тако су наставили с конструисањем паралелне реалности коју је 2016. кренуо да гради Доминик Камингс, у то време „мастермајнд“
кампање за Брегзит, а данас Џонсонов главни политички стратег. Документ с таквим „компромитујућим“материјалима намењен торијевским кандидатима који за главне ривале у својим изборним јединицама имају лабуристе има 17 страница; онај намењен кандидатима чији је главни опонент из редова либералних демократа чак је неколико страница дужи.
За искривљивање истине и предизборну пропаганду искоришћен је, упркос снажном јавном апелу породице једне од жртава, и прошлоседмични терористички напад у Лондону, у коме је усамљени нападач, исламски екстремиста, на једној конференцији о рехабилитацији бивших осуђеника ножем усмртио двоје младих, срчаних активиста, пре него што га је неколико грађана савладало а полиција, будући и даље наоружаног, ликвидирала. Околност да је починилац био осуђиван због припреме терористичког напада, али да му је првобитна казна, временски непрецизираног трајања, изречена 2012. (на основу које би из затвора могао да изађе тек уколико би одбор за условни отпуст проценио да више не представља опасност по друштво) наредне године преиначена на 16 година - што му је онда омогућило да већ после одслужених непуних седам година робије прошлог децембра по сили закона буде пуштен на слободу - Џонсон је бездушно инструментализовао: одговорност за смрт двоје људи приписао је лабуристима пошто су они у време кад су били на власти донели закон на основу кога је ослобађање осуђеника попут овог након што одслуже половину казне (или нешто мање од тога) постало нужно по аутоматизму, без консултовања одбора за отпуст.
Закон збиља јесте био усвојен у то време; али првобитну пресуду је поништио Апелациони суд, a поменути систем изрицања временски недефинисане казне, који су такође увели лабуристи, исте те 2012. укинула je тадашња коалициона влада конзервативаца и либералних демократа. Осим тога, примена блажих закона чак и на осуђенике за најтежа кривична дела постала је жалосна нужност управо због немилосрдног кресања државних давања за полицију, затворски систем и програме рехабилитације затвореника, која су у склопу мера штедње спроводиле потоње конзервативне владе, а због чега су из пренатрпаних и неусловних британских затвора отпуштани и они које није требало ослобађати. (Према Џонсону, на Острву су тренутно на слободи 74 особе осуђиване за тероризам.) Узалуд је отац страдалог Џека Мерита (25) - друга жртва је Саскија Џонс (23) - тражио да се смрт његовог сина „не користи за вашу злу пропаганду. Џек се борио против свега за шта се ви залажете - мржње, подела, игноранције“: не само Џонсон већ и други торијевци, попут министарке унутрашњих послова Прити Пател, страдање двоје активиста покушали су да искористе за додатно ударање по лабуристима.
И тако је, морбидним стицајем околности, оно што је пре три и по године на неки начин почело једним злочином - убиством про-ЕУ настројене лабуристичке посланице Џо Кокс коју је током референдумске кампање усмртио махнити десничарски екстремиста - сада, пред оно што би ускоро требало да постане и тренутак коначног британског изласка из Уније у случају уверљиве победе конзервативаца на гласању на коме се све и даље највише врти око Брегзита, уоквирено још једном трагедијом, макар она и немала везе с њим. Али шта вреди људски живот у поређењу с неколико гласова више?
Узалуд је отац страдалог младића тражио да се смрт његовог сина не користи за „злу пропаганду“