ПЛОДОВИ ПРАВЕДНОГ ГНЕВА
Протести у Ираку
После два месеца демонстрација Адел Абдул-Махди, ирачки премијер, био је приморан да поднесе оставку. На улицама је већ живот изгубило превише људи да би могло бити неких других опција за премијера који је за годину дана, колико је био на власти, доживео највећу побуну од пада Садама Хусеина 2003. године.
Порука му је претходно стигла и од великог ајатолаха Али ал-Систанија који је позвао на оставку. У дану у коме је убијено 45 ненаоружаних демонстраната, постало је јасно да земља клизи ка грађанском рату и Махди је морао да оде. Тако је испуњен један од захтева демонстраната, али то, као што се и дало предвидети, није било довољно.
Од првог октобра када су немири почели због поскупљења горива, захтеви су знатно порасли, а на улице се излио сав бес због начина на који се води држава, огромне корупције, незапослености, несташица и општег
незадовољства. А онда је почело све да се тресе у компликованој ирачкој структури. Протесте су започели млади и незадовољни, без вође, без чврсте организације и без јасног плана. Власт је на њих послала полицију, а та полиција калила се у борби са Исламском државом па су се убрзо на улицама нашле стотине мртвих и рањених и хиљаде ухапшених. Према локалним изворима 400 убијених и више од 15.000 рањених.
Од захтева за смањењем цена стигло се брзо до захтева за променом владе, реформама, новом расподелом уз слоган „Узимам сам своја права!“Влада се нашла пред највећим изазовом до сада, јер су се у протесту ујединиле снаге које траже државу засновану на правима, које веру стављају на друго место и имају снажан отпор према утицају Ирана. Подршку им пружа Ал Систани, најугледнија фигура шиитског ислама, који је из свог Наџафа, шиитског верског центра на југу земље, подржао демонстранте и тако приморао владу да се повуче.
Постало је очигледно да осим социјалне димензије демонстрације постају и својеврсна антииранска побуна, коју је он такође подржао изјавом да „ниједна особа, нити страна сила, не треба да постављају своје људе у Ираку“.
С друге стране, Иран, највећа шиитска држава, утицај је значајно оснажила током ирачке борбе да стане на ноге. Регионалне амбиције Техерана се остварују кроз привлачење присталица у политичким, пословним и верским круговима, чија моћ постаје још већа уз такву подршку. Реч је и о наоружаним групама и о положајима који дају могућност да се влада на различите начине. Тек, за просечног Ирачанина који се сада налази на улицама тражећи да се држава реформише и пружи прилику својим грађанима да не зависе од корумпираних политичара, такве групе један су од озбиљнијих сигнала да њиховом државом владају странци.
Паљење иранског конзулата прошле недеље у Наџафу, завршило се убиством једног демонстранта и рањавањем 35, али су они ипак успели да скину иранску заставу и уместо ње поставе ирачку. То није једини такав напад, већ су на мети били Карбала и Басра. И док је Техеран протестовао, демонстранти су били све одлучнији. Они су, ипак, успели да натерају премијера да поднесе оставку, да придобију подршку ајатолаха, да покажу бес према иранском утицају. То их у овом тренутку охрабрује, али изазивање иранских вођа могло би донети нове невоље.