Мој одговор на нападе власти
ДЕЈАН ШОШКИЋ
Један од разлога за ове нападе могуће је тумачити као врсту одговора и казне за независне стручне коментаре, јер неке моје оцене економских резултата битно одударају од оцена државног врха
Један од разлога за нападе могуће је тумачити као врсту одговора и казне за независне стручне коментаре, јер неке моје оцене економских резултата битно одударају од оцена државног врха. Одговорним представницима власти, у нормалним земљама, дискусије о економској политици су пожељне и воде бољим решењима и напретку земље
Последњих дана и недеља у појединим таблоидима, а одскора и с политичког врха у земљи, на челу са председником Србије, изнето је доста полуистина, неистина, али и отворених увреда о мени и мојој досадашњој каријери. Ови напади су почели у „стручним дискусијама“на Пинку, настављени су у Алоу, да би последњим изјавама политичари из врха власти на Пинку и Хепију сасвим јасно открили свој извор. Ти напади су не само лично врло увредљиви већ, и много важније, неистинити. Они намерно и систематски дезинформишу јавност, али и додатно наглашавају неприхватљив и жалосни ниво јавног дискурса наших политичара и медија. С обзиром на то да је у питању више изјава, дискусија и написа, покушаћу да их групишем у три области, парафразирам и одговорим истином, лако проверљивом.
Прва неистина говори о наводној повезаности професора Карапанџе и мене у злоупотреби службеног положаја гувернера НБС ради продаје (у једној варијанти) софтвера банкама уз „политички притисак“и са великом штетом по те банке (у другој варијанти) ради превара и штетних уговора са државом, што је изазвало „пљачку земље“и да је такво поступање грађане довело до „просјачког штапа“...
Истина: Био сам 2003. један од оснивача, касније један од сувласника предузећа Центар за инвестиције и финансије (ЦИФ), заједно са групом других интелектуалаца, универзитетских професора и доктора наука, међу којима је био и професор Карапанџа, данас угледни професор универзитета у Немачкој. Предузеће се иницијално бавило претежно консалтингом и развојем и дистрибуцијом иностраног софтвера за управљање финансијским ризицима. Касније је, на бази домаће
памети, направљен сопствени конкурентан производ високе технологије који је продаван финансијским институцијама на домаћем и иностраном тржишту. Због разлика у визији даљег развоја предузећа, 2006. сам смањио своје власничко учешће на пет одсто, да бих се касније из предузећа и потпуно повукао. То је све било пре именовања на функцију гувернера НБС, које је уследило тек јула 2010. Ове чињенице су већ 15 година део моје званичне биографије на интернет страници Економског факултета у Београду, а наводи о оснивању и проценту власништва се могу проверити у АПР-у.
Дакле, конфликта интереса и, следствено, злоупотребе службеног положаја гувернера НБС није било. Ниједна финансијска организација, у земљи или иностранству, која је у периоду мог ангажмана била клијент ЦИФ-а, није била на било који начин оштећена нити је било који посао направљен уз било какве „притиске“или „преварне“радње. Могло би се заправо рећи супротно, да су финансијске институције куповином тог софтвера добијале конкурентан производ, јефтинији од сличних производа иностраних произвођача, што им је штедело средства и подизало профит. С обзиром на то да сам нестраначка личност (био тада, а и данас сам) о било каквом „политичком притиску“ради продаје софтвера било коме у периоду мог ангажмана у поменутој фирми, апсурдно је расправљати. Такође, предузеће није склапало уговоре са државом, па самим тим ни штетне по државу. Отуда су тврдње о „пљачки земље“као и тврдње о неким „преварама“или „уништавању банака“које су куповале софтвер, потпуно апсурдне.
За време неколико година мог ангажмана у Центру, то је био пример како домаће знање може да се примени у
пракси и да се оствари задовољавајући успех на тржишту. Предузеће је показало да способни домаћи стручњаци могу да направе конкурентан производ високе технологије довољно добар да се продаје на домаћем тржишту, али и да се извози. Конкуренција, коју смо у том периоду сретали на иностраном, али и на домаћем тржишту, долазила је из најразвијенијих земаља света и од компанија које су неупоредиво веће од наше у то време. Таква предузећа као што је ЦИФ управо представљају привреду која може да промени слику о Србији и да унапреди наш положај у међународној подели рада, јер је подизало извоз и смањивало увоз и то у домену високе технологије.
У нормалним околностима ЦИФ би требало да буде предмет хвале и да се на њега указује као на позитиван пример, како и у Србији, без иједног динара државне помоћи, могу настајати конкурентни производи високе технологије. Овако, апсурдом наше стварности, ово се предузеће приказује у измишљеном, неистинитом, негативном контексту које оно не заслужује. Лично сам поносан на свој рад у ЦИФ-у. Увек сам веровао да доброг универзитетског професора, сем предавања и научних истраживања, треба да чини и провера знања у пракси, ако је могуће и афирмација академских знања на тржишту. У нашој земљи је то умело да се зове „повезивање науке са привредом“. ЦИФ је управо успешан пример тога. И драго ми је да и даље успешно послује.
С обзиром на тежину увреда и изречене оптужбе, осећам потребу и да кажем да у својој академској и неакадемској каријери никада нисам осуђиван ни у кривичним ни у грађанским парницама, нити су такве парнице против мене било када покретане, о чему је могуће добити и потврде надлежних државних органа. Никада нисам био
позиван ни на информативни разговор у вези са неким потенцијалним кривичним делом. На све своје дохотке платио сам припадајуће порезе и доприносе, то сматрам нормалним и о томе постоји дугогодишња евиденција у Пореској управи Србије.
Друга неистина: У неколико наврата говорило се да сам на дужност гувернера ступио 2008, када је курс био 75, а да сам 2012, на крају мандата, оставио курс на нивоу 118 динара за евро и да је данас направљен велики успех са фиксним курсом.
Истина: На дужност гувернера именован сам крајем јула 2010, а не 2008. како се тврди. У 2008. курс евра није био 75 (како се тврди), већ је почетком године био 82, а крајем године 88 динара. У тренутку када сам преузео дужност, у јулу 2010. курс евра је био 106,2256, а у тренутку моје оставке, почетком августа 2012, курс је био 118,457 динара. Ово су званични подаци доступни на интернет страници НБС.
Фиксирање курса није никакав успех јер га је технички врло једноставно рeализовати у пракси. Истина је, међутим, да је званични монетарни режим НБС нешто друго - циљање инфлације. У Споразуму НБС и Владе Србије о циљању (таргетирању) инфлације https://www.nbs.rs/internet/latinica/30/ memorandum_o_saglasnosti_NBS_i_Vlade. pdf) који и даље важи, у члану 5, дословце пише: „У складу с договореним оквиром монетарне политике – Влада и Народна банка Србије сагласне су да Народна банка Србије спроводи режим руковођено пливајућег девизног курса, при чему се неће утврђивати циљеви за девизни курс.“Такође, Одлуком о утврђивању режима курса динара (Службени гласник РС, бр. 95/2010), која и даље важи, експлицитно је утврђен режим руковођено пливајућег курса динара. Дакле, свако фиксирање девизног курса у земљи није у складу са важећим прописима у земљи и у супротности је са званичним монетарним режимом циљања инфлације.
Званично фиксирање девизног курса је могуће, али је то потребно урадити након стручне јавне расправе, консултације са ММФ-ом и након промене одговарајућих, већ поменутих, важећих и обавезујућих докумената. Ништа од тога, међутим, није учињено. Фиксирање девизног курса је, с друге стране, (политички) популарно, и на кратак рок одговара практично свима. Али фиксирање девизног курса без раста конкурентности домаће привреде на бази раста продуктивности, дугорочно је штетно за привредни раст и запосленост у земљи. Последице фиксирања курса већ смо осетили протеклих година кроз нижи ниво привредног раста, а лоше последице вештачки „јаког динара“већ се виде и кроз раст трговинског дефицита у последњих неколико квартала. Ако се такви трендови укрсте са прекомерним растом плата, то може довести до даљег смањивања конкурентности домаће привреде и враћања Србије на пут раста дуга уз додатно успоравање привредне активности, а то је - требало би сви да знамо - дугорочно неодрживо.
Трећа неистина: У неколико наврата се говорило да сам у својим јавним наступима стално незадовољан привредним растом Србије, да је привредни раст у Србији међу највишима у Европи а да ја представницима власти стално пребацујем и „држим предавања“, иако је земља имала раст од 4,4 одсто, а да је у „моје време“раст био знатно нижи.
Истина: Привредни раст у Србији је 2018. био 4,4 одсто, али је од 2012. до 2016. био међу најспоријим у групи изабраних земаља, али и шире посматрано, у Европи и свету, а за 2019. очекује се успоравање у односу на прошлу годину, што се може видети и на графикону.
Истовремено, Србија има врло низак ниво укупних инвестиција у односу на БДП - око 19 процената - а најслабија компонента инвестиција су управо домаће приватне инвестиције, које су најважније за привредни раст у земљи и највише зависе од привредног амбијента - корупције, владавине права, снаге домаћих институција и сл. Оваквом динамиком нема говора о било каквом пристизању земаља централне и источне Европе, а да не говоримо о западној Европи. Очигледно је да постоји велико неслагање између нечијих жеља и званичне, лако проверљиве, статистике.
У вези са оптужбама да је у неко „моје време“раст био знатно нижи, истина је да је „моје време“као нестраначке личности на месту гувернера трајало само две године, од лета 2010. до лета 2012. и да је то било непосредно након финансијске кризе 2008. и кризе сувереног дуга ЕУ 2010. Тада су све земље, посебно у Европи, имале пад економске активности и то време је неупоредиво са годинама стабилности које трају од тада до данас, када друге сличне земље у просеку напредују знатно брже од Србије, што се такође види на графикону.
Подсетимо се, и у тим „посткризним“годинама Србија већ 2010. има привредни раст, који је додатно увећан 2011. и била је у групи земаља које су после кризе најбрже кренуле у опоравак. Управо те 2011. била је и једина земља у развоју којој је повећан кредитни рејтинг, који је оборен у авгус
„Јак динар“је политички популаран и на кратак рок одговара свима, али је дугорочно штетан и у комбинацији са прекомерним растом плата може довести до раста јавног дуга и успоравања раста БДП-а
ту 2012, након формирања нове владе и усвајања Закона о НБС, којим је нарушена независност централне банке – што је изазвало оставку гувернера и неких вицегувернера – тако да је кредитни рејтинг из 2011. Србија повратила тек 2017. Ако су критичари желели да говоре о периоду пре мог именовања за гувернера, од 2001. до светске финансијске кризе 2008. Србија је имала знатно више стопе раста и најнижа је била 4,4 одсто (2003), а највиша је ишла и до девет процената (2004).
Због оптужби да некоме стално „држим предавања“моји клеветници су, коначно бар негде, у праву. То је мој основни посао већ више од 25 година. Предавао сам на Економском факултету у Београду, али и на редовним и последипломским студијама у САД (као Фулбрајтов стипендиста), на последипломским студијама из банкарства у Италији, на међународним курсевима у организацији бечког Универзитета економије, као и на студијама у организацији Лондонске школе економије које се изводе на Економском факултету у Београду.
Посао ми је не само да другима преносим знања, већ и да оцењујем знања других из области економије. И моји јавни наступи су углавном такви, проистичу из мог занимања редовног професора Београдског универзитета. И верујем да би тако требало и да остане, свидело се то некоме или не. Одговорним представницима власти, у нормалним земљама, „предавања“и дискусије о отвореним питањима економске политике, пожељан су део слободне јавне дебате, која треба да води бољим решењима и напретку земље.
На крају, питање је зашто је дошло до ових увреда и неистинитих тврдњи? Размишљајући о томе, дошао сам само до два могућа разлога. Један би могао бити да је то врста одговора и казне за независне стручне коментаре, које као нестраначка личност и професор на Економском факултету износим у медијима и који у неким оценама макроекономских резултата и процена везаних битно одударају од оцена државног врха наше земље. Ово упркос томе што налазе, оцене и анализе увек дајем на основу званичних статистичких података - Министарства финансија, НБС, Републичког завода за статистику - и релевантних и кредибилних међународних извора - ЕУ, Светска банка, ММФ и сл.
Други разлог могу да видим у мом довођењу у везу са професором Карапанџом који се, опет, доводи у везу са оценом докторске тезе министра финансија. Професор Карапанџа је пре неколико година подробно анализирао докторску тезу министра финансија и о својим налазима упознао Универзитет у Београду и тај случај је ових дана добио свој епилог. Неко као да је пожелео да ове две ствари повеже и пошаље јасну поруку „дисциплиновања“кроз увреде и неистине оних који слободно говоре и поступају.
Душко Радовић је, верујем, био у праву када је рекао да је „гласина као просипање перја са врха зграде, а деманти као покушај враћања просутог перја у јастук“. Ако су те гласине, заправо неистине и увреде, организовано пласиране у таблоидима и неким телевизијама са националном фреквенцијом, покушај демантија или одговора чини се још јаловијим. Ипак, пишем ово писмо јавности ради истине за оне којима је, у општем осипању друштвених вредности у коме живимо, још увек до истине стало.