МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ

Наука у Србији

Ауторско право за овај наслов наравно да припада нашем прослављеном академику Душану Ковачевићу. Али у овом прилогу није реч о књижном делу, још мање о комедији, реч је о успонима и падовима српске науке и високог образовања, при чему се о успонима све мање говори јер их је све мање. Главне теме су маргинализовање науке у Србији више него скромним финансирањем и третманом науке као потрошње, невиђена „доктороманија”, цунами плагијаризма,

и посебно небрига о младим истраживачима који у потрази за егзистенцијалним спасом све масовније одлазе у иностранство остављајући пензионисане професоре и старије професоре да носе науку на својим плећима трчећи свој последњи круг. Отуда и наслов овог прилога.

Највећу одговорност свакако сноси ресорно министарство не само ове, него и неколико претходних влада, дакле држава. Добар део одговорности је и на универзитетима и научним институтима на којима немали број запослених није у довољној мери посвећен науци и високом образовању већ беспоштедном и често неакадемском трком за титулама и научним звањима, незаинтересован за науку, али и општије, стањем у друштву.

Кренимо са једним од важних питања: зашто се већ годинама чека на израду националног регистра истраживача и универзитетских наставника са академским звањима, списка доктора наука, потпуним списком патената и листом наших научника у дијаспори? Наших реномираних научника у расејању има у великом броју. Поменимо да се према недавном истраживању научног магазина Наша Галаксија на листи 100 српских научника са највећим Хиршовим (h) индексом научних радова (опшеприхваћено међународно мерило вредновања) нашло чак 86 наших истраживача у дијаспори. Постоје бројне активности и облици сарадње где би се они могли ангажовати, али се то не чини годинама.

Према процени матичних одбора МПНТР и Националног савета за науку и технолошки развој из 2013, од 12.500 истраживача на 785 пројеката најмање четвртина је била слабо активна, а у немалом броју случајева појединци нису објавили ниједан рад. Ти исти неактивни истраживачи су следећих шест година редовно финансирани са 200 до 300 евра месечно за свој нерад. Уместо олаког трошења новца из буџета, овај износ могао је да се искористи за отприлике 4.000 трогодишњих стипендија. Процењује се да је уместо неактивних истраживача на њихова места могло да се укључи најмање 1.500 младих компетентних истраживача.

У вези с пројектима треба напоменути да се пројектни циклус 20112014. наставио још пет година уместо да се распише конкурс за нове пројекте под стимулативнијим (више новца за плате истраживача и боља опрема) али и захтевнијим условима (много више вредних патената и врхунских производа). Ово пролонгирање било је препрека увођењу нових тема у складу са новим приоритетима, новостеченим знањима која се у свету удвостручују на сваких шест година, а у појединим областима чак и на три године. Уколико је разлог нерасписивању конкурса био у чекању на доношење новог Закона о науци и

оснивање Фонда за науку, онда је то требало урадити бар до краја 2016.

Зашто су везе научних института и универзитета са привредом готово замрле? Сва теоријска, стручна и научна знања се најбоље претачу у практичне вредности кроз сарадњу с привредом на конкретним пројектима. У Србији је 2017. регистровано 86 патената, а у 2018. само 71 и није познато колико их је реализовано кроз производе. Поређења ради, чувени МИТ (Кембриџ, САД), са 1.070 запослених, остварио је 304 патената у 2018. На основу података Светског економског форума може се закључити да је протеклих година добијено врло мало резултата који су могли да доведу до нових технолошких поступака, патената и нових производа конкурентних и за светско тржиште и да је то један од разлога за посртање српске економије.

Српска наука у већини научних области и врхунских технологија све више заостаје за напредним земљама због 1) прескромног финансирања српске науке и 2) велике конкуренције других држава које улажу много више. Ово је сасвим у складу са реченицом из књиге Алиса у Земљи чуда, писца и математичара Луиса Керола: „Да би остао у месту, треба све брже да трчиш!” коју је на суптилан начин употребио Станко Стоиљковић у једном од својих многобројних чланака. Не можемо се такмичити са развијеним земљама, али држава мора уложити напоре да са садашњих 0.37% БДП (податак за 2018) за кратко време достигне фамозну границу од 1% зацртану од стране бар пет влада последњих 30 година.

Нажалост, растући тренд у публиковању радова са Thomson Reuters листе (сада Clarivate Analytics, тзв. SCI радови) српских научника при крају прве деценије овог века, пратиле су (и прате, чак се гомилају) бројне негативне појаве, на кoје је указао академик Зоран Поповић и немали број српских научника у земљи и иностранству. Међу њима се нарочито истичу публиковање радова у сумњивим (предаторским) часописима и велики пораст броја плагијата. У највећој мери ове нечасне појаве су последица манипулације амбициозних појединаца који по сваку цену желе да се домогну вишег научног звања. Предаторски часописи уз високу новчану накнаду штампају радове у року од месец дана, најчешће без икаквих рецензија.

Још већи проблем представља велики пораст броја повучених (ретракованих) радова због плагијаризма, што се може видети не само на иностраним сајтовима (нпр. Retraction Watch) већ и на домаћем КоБСОН-у. Разлог је јасан: у недостатку вредних резултата, кандидати не бирају средства да би се домогли вишег академског звања. Овакве појаве би требало строго санкционисати, као што се то ради у развијеним земљама. Проблеми сузбијања плагијаризма у радовима и докторатима, и манипулације у научном раду (нпр. дописивање на радовима), битнији су од позиције на рејтинг листама светских универзитета (нпр. Шангајска листа) јер урушавају реноме наших универзитета у свету. Универзитети и факултети и њихове етичке комисије треба да се баве проблемом плагијаризма (и никако не и држава), али ове институције најчешће чине супротно – толеришу плагијате или их чак прикривају користећи ситуацију да ова тема није довољно регулисана и сматрајући да тиме штите реноме универзитета – потпуно погрешно уверење.

Последњих година велика бука се диже око плагијата политичара. Јасна је њихова жеља да путем политичке функције дођу и до академске титуле, и то није само српски специјалитет. Заиста, није јасно шта функционери директно добијају експресно стеченим дипломама – напротив, мислим да само губе јер доводе у сумњу и своје експертско знање (под условом да га имају). Треба коначно схватити оно што напредни свет одавно зна, све је у знању, иноваторству и визији, а не у титулама.

Оно што у још већој мери брине, бар када се ради на дуже време, јесте проблем инфлације доктората на универзитетима (државним и приватним). У Србији је 2007. године одбрањено 206 доктората а само 10 година касније чак 2016, што је скоро 10 пута више! Такав успон скоро да не постоји у свету и само значи да се велики број доктората „штанцује”, плагира или по квалитету нису бољи од дипломских радова на

факултетима. „По глави становника имамо мање студената од просека у ЕУ, али више докторанада. Тај парадокс не може бити нормалан”, изјавио је у вези с тим председник САНУ професор Владимир Костић. Додајмо и то да је број доктората у Србији по глави становника четири пута већи него у САД.

Стагнација у скоро свим сферама људских и институционалних активности захватила је и универзитет. Тога је било и протеклих деценија, али су данас непоштовање научних критеријума, неакадемско понашање, сујета, егоизам, елиминација репера врхунског квалитета и реваншизам на неакадемском нивоу, готово постали правило. У немалом броју случајева, сенати универзитета и наставно-научна већа пензионисали су светски признате научнике, укључујући и академике, и тако директно умањили рејтинг сопственог универзитета, факултета или научног института, што је парадоксално до апсурда. Уколико поштовање научног доприноса није на првом месту, процес опоравка и напредовања у науци и високом образовању неће имати никакве шансе на успех. Уосталом, ако ми професори не ценимо саме себе, зашто би нас други поштовали?!

Набројане негативне појаве (под овим подразумевам и догађаје и људе) на универзитетима ни издалека не комплетирају листу. Закон о високом образовању обилује бројним недостацима (о томе другом приликом). Ипак, чак и овакав Закон се по (нечијој) потреби стално крши. Квалитет научног рада (укључујући и докторске дисертације) и научна компетентност појединаца се процењује простим гласањем без анализе и дискусије, при чему гласачи (ми, професори) „заборављају” да у науци не постоји демократија већ само научни критеријуми на основу којих се доносе одлуке. Овде треба поменути и професоре који имају сазнања о нечасним појавама, али ћуте или их прикривају, што се може оценити не само неакадемским понашањем већ и кукавичким чином. И последње питање: где су и шта раде инспектори МПНТР?

У Србији је 2007. године одбрањено 206 доктората а само 10 година касније чак 2016, што је скоро десет пута више