БУЈНА МАШТА ТВИТНЕ СВАШТА

У Србији манипулацију у сврху утицаја на мишљење јавности спроводе државне агенције, политичке странке и организације цивилног друштва

Само један дан „живота“на друштвеним мрежама могао би створити утисак да је Србија „лидер у региону“по ширењу лажних вести и говора мржње у дигиталној реалности, али реч је о глобалном проблему, за који се увелико тражи решење, што технолошко, што правно

Грешком, вероватно у жељи да пред надређеним покажу колико су вредни, напредњаци из Алибунара открили су крајем новембра како се организовано баве сатанизовањем политичких противника и критичара: на фејсбук-страници СНС Алибунар објавили су фотографије организоване обуке страначких активиста током које су од поверенице СНС за Јужнобанатски округ Данијеле Лончар, добили лекције о нападима на Драгана Ђиласа, Зорана Живковића али и Бојана Пајтића, који је изашао из политике.

Узалуд су, убрзо, склонили фотографије – неочекивани доказ тачности тврдњи о великој пажњи коју СНС посвећује активностима такозваних ботова на друштвеним мрежама, већ је био подељен толико пута да је доспео и до традиционалних медија. Додуше, оних ретких у којима је могуће објавити неконтролисане информације.

Готово истовремено, открио се и Александар Шапић – гостујући на ТВ Н1, председник општине Нови Београд и лидер Српског патриотског савеза (СПАС) тврдио је да та телевизија цензурише коментаре које, на његову молбу, оставља „омладина“из те организације, након чега је, на питање новинарке признао да и сам има ботове.

Као да их је све заједно погодио некакав вирус, и представници Савеза за Србију, током тих неколико новембарских дана, дали су јасан доказ да им свесно ширење лажних вести на друштвеним мрежама није страно: када је Миша Вацић, лидер Српске деснице, на друштвеним мрежама поделио снимак свог страначког скупа

у згради на којој стоји натпис „Полиција“, и они су, попут многих „обичних“твитераша, поверовали да један од омиљених опозиционара актуелне власти заиста користи полицијске просторије за страначке сврхе. И одмах су пожурили да рашире ту „вест“, уз „одговарајуће“коментаре (Бошко Обрадовић је затражио и оставку министра Небојше Стефановића).

Оно што је деловало као логично „наседање на мамац“, међутим, прерасло је у намерно ширење лажних вести чим се видело да ти твитови нису обрисани након упозорења Нишлија да објекат који је Вацић снимио припада, заправо, месној канцеларији.

Изразито „плодна“јесен, кад је реч о ширењу лажних вести и говора мржње на друштвеним мрежама, донела нам је и разлог да верујемо да у Србији, дубоко подељеној на „нас“и „њих“, при чему су једни власт, а други опозиција, опасна „паљба“не мора да буде усмерена само са једне на другу страну тог рова.

На то указује случај новинарке Биљане Лукић, жртве монтаже, којом јој је приписан твит изузетно опасне садржине: „Не видим у чему је проблем

што су Албанци дигли у ваздух аутобус Ниш експреса, па борили су се против српске хегемоније“. Због тог лажног твита, Биљана Лукић је затрпана претњама које, срећом, нису остварене. У изјави Н1, ипак, није била спремна да за опасну подвалу оптужи режимске снаге. Она је подсетила да је два дана раније, након гледања интервјуа са Аљбином Куртијем, рекла да се нада да ће тај човек прекинути низ „ортаклука“две власти, што је протумачено као дивљење потенцијалном премијеру Косова и довело до познатих етикета („шиптарски плаћеник“, „издајник“) и то, према њеној оцени, не од стране СНС ботова, него „са друге стране спектра“.

Све то, ипак, није разлог да Србију прогласимо „лидером у региону“, по ширењу лажних вести и говора мржње на друштвеним мрежама. Јер, реч је о глобалном проблему, за који се увелико тражи решење, што технолошко, што правно.

Да то неће бити лако, указује, између осталог, научна студија МИТ-а објављена средином марта 2018. у часопису Science, која је показала да се лажне вести брже шире и досежу до више читалаца од истинитих прича – при чему главни узрок томе нису плаћени ботови, већ људска природа, која се „прима“на страх, гнушање и изненађење изазвано лажним причама.

Студија у којој је анализирано око 126.000 прича које су кружиле Твитером од 2006. до 2017, а које је даље прослеђивало око три милиона људи и то преко 4,5 милиона пута, показала је да су истините приче врло ретко досезале више од хиљаду корисника.

Истовремено, код лажних вести, њих један посто најистакнутијих често је досезало од хиљаду па чак до сто хиљада корисника. Очекивано, показало се да се највише и најбрже шире лажне вести из области политике.

А трогодишња студија коју су спровели истраживачи Универзитета Оксфорд показала је да у чак 56 од 70 испитиваних земаља постоје докази о организованим кампањама „компјутерске пропаганде“на Фејсбуку. Кампање манипулације користе се за контролу информација на три начина – дискредитовањем политичких противника, гушењем другачијих ставова, али и сузбијањем основних људских права. Када је о Србији реч, манипулацију у сврху утицаја на мишљење јавности спроводе државне агенције, политичке странке као и организације цивилног друштва.

Генерално, лажне вести најчешће настају тако што функционери на разним нивоима отворено лажу, говоре полуистине или спинују, то се преноси у медијима и на крају заврши на друштвеним мрежама, на којима се даље шири, каже твитераш познат по „нику“Радомир Мартин, који често упозорава на неистине тиме што наводи проверене податке.

Када је реч о лажним вестима директно насталим на друштвеним мрежама, додаје, свакако да постоје плански усмерене лажне вести, како би се наудило некоме непожељном на мрежи. Често се, уочава овај саговорник, лажне вести пласирају преко опскурних портала, без наведеног импресума – међу којима има и опозиционих и оних који подржавају власт – па се онда ти текстови шире по мрежама.

Упитан за процену ко је у тој борби успешнији, Мартин примећује да су, уз пар изузетака, опозициони политичари вероватно нанели себи и својим странкама више штете него користи употребљавајући Твитер. Активисти владајућих странака на тој мрежи приљежно обављају три задатка: да ретвитују оно што централа нареди тог дана, да сами напишу нешто похвално о руководству, или да мењају тезе, скрећу разговор на друге теме, вређају носиоца другачијег мишљења или спинују. Дешава се, каже, да многи погреше приликом испуњавања наредбе из централе, па пренесу одређену вест заједно са текстом „делимо уз коментар“, али се, упркос таквим гафовима, јасно види да је СНС убедљиво најорганизованија странка у преношењу порука на мрежама.

Напредњаци се, уосталом, сами хвале да имају 2.860 чланова и активиста „Савета за интернет и друштвене мреже“, подсећа саговорник НИН-а. „С обзиром на број интеракција на твитер активности Александра Вучића, Небојше Стефановића, Владимира Ђукановића, Биљане Поповић Ивковић, Владимира Орлића...мислим да је извесно да су сви чланови тог Савета на Твитеру, често и са више налога“, уочава Мартин и додаје да је међу њима доста запослених у администрацији на различитим нивоима, у јавним предузећима, различитим установама, али и оних који ботују да би неки такав посао добили. Истовремено, постоје и опозициони портали који шире лажне вести, па их, потом, опозициони активисти шире по мрежама.

Честе су, и ништа мање опасне и лажне вести које нису политичке, већ се односе на све области живота – разне фотомонтаже се пласирају као фотографије, објављују се измишљена истраживања која утичу на креирање ставова о различитим појавама и све то се некритички шири даље.

Тиме се поспешује цветање све бројнијих теорија завере - ма како чврсте биле чињенице које их оповргавају. Добар пример су активности антиваксера, чији покрет добија озбиљан замајац управо захваљујући друштвеним мрежама и „мехуровима“који се на њима стварају, односно чињеници да људи обично прате истомишљенике, али им и алгоритми „помажу“да се

Уз неколико изузетака, опозициони политичари су вероватно нанели себи и својим странкама више штете него користи употребљавајући Твитер Радомир Мартин

врте у истом кругу, тиме што им нуде постове сличне онима на које су реаговали. Захваљујући томе, готово да нема бизарног савета за лечење или решавање неког другог проблема, који не добије огромну пажњу и поверење корисника мрежа. А реч је о огромном броју људи.

Према подацима Завода за статистику, чак 70,8 посто грађана Србије има налог на друштвеним мрежама, а сва досадашња истраживања показала су да је Фејсбук далеко популарнији од Твитера. Можда због манира актуелне власти која, извлачењем критичких твитова у програмима најгледанијих телевизија, покушава да створи утисак постојања медијске слободе, створено је уверење да је Твитер главни расадник лажних вести и говора мржње – али Мартин у то не верује.

„Фејсбук има далеко већи број корисника и генерише много више активности, па би било заиста чудно да се на Твитеру више лаже и више шири мржња, у апсолутним бројевима“, каже саговорник НИН-а, коме се чини и да је било више хапшења због претњи упућених на Фејсбуку, него на Твитеру.

Данило Кривокапић, директор SHARE фондације, оцењује да је утицај Твитера у Србији прилично ограничен, али је та мрежа много интерактивнија у односу на остале, углавном због профила људи који се окупљају у домаћој Твитер заједници. Претежно је реч о новинарима, активистима, политичарима и осталима који немају приступ мејнстрим медијима, а са друге стране, Твитер је нека врста „филтер мехура“, јер се људи сличних мишљења прате међусобно, каже овај саговорник, који мисли да се, у таквим околностима, ништа неће променити након недавне најаве Твитера да ће забранити политичко оглашавање на мрежи.

„Забрана политичког оглашавања на Твитеру пре свега има тежину у друштвима попут САД, где је Твитер далеко значајнији канал за промоцију политичких кандидата и њихових програма, и где се државна политика

Трогодишња студија коју су спровели истраживачи Универзитета Оксфорд показала је да у чак 56 од 70 испитиваних земаља постоје докази о организованим кампањама „компјутерске пропаганде“на Фејсбуку

у доброј мери води преко Твитера, тј. званичног налога председника Доналда Трампа“, каже Кривокапић.

И Фејсбук покушава да допринесе смањењу штете нанете ширењем лажних вести:највећа друштвена мрежа на свету започела је сарадњу са организацијама које професионално проверавају чињенице, са намером да се утврди да ли су вести које се деле на мрежи истините. Али тиме није изазвао само одобравање, већ и страховања од увођења цензуре на мала врата.

Борба није лака, а нема ни јединствене идеје како прићи решавању проблема ширења лажних вести и говора мржње на друштвеним мрежама. У Европској унији, објашњава Кривокапић, то питање третира се другачије од државе до државе, а посебно се истиче говор мржње усмерен ка мигрантима и избеглицама, као и антисемитске изјаве које су се појавиле у Француској, Немачкој и Уједињеном Краљевству.

„Са друге стране, многе компаније су се обавезале да прегледају постове које пријаве сами корисници, као и да их у року од 24 сата уклоне, уколико крше ЕУ стандарде. Европска комисија је почетком 2019. навела да се тај услов испуњава у три четвртине случајева“, каже саговорник НИН-а.

У Србији је министар задужен за иновације и технолошки развој, Ненад Поповић прошлог лета покретао иницијативу да се формира радна група за одбрану од лажних вести и то искључиво на друштвеним мрежама, која за сада није прихваћена, а наишла је на оштре критике међу медијским радницима. Говорило се о могућим злоупотребама и цензури и подсећало да већ постоји Кривични законик који предвиђа одговорност за ширење лажних вести.

Према мишљењу Кривокапића, радне групе и сличне иницијативе које би се „бориле“против лажних вести подсећале би на некакве „комисије за истину“, што је прилично проблематично у погледу цензуре садржаја, која је забрањена Уставом Србије.

„Када је реч о кривичној одговорности, претпостављам да се мисли на кривично дело изазивања панике и нереда прописано чланом 343 Кривичног законика, који се односи на објаву ’лажних вести или тврђења’. У том је члану наведено да је потребно да дође до изазивања панике, тежег нарушавања јавног реда или мира, осујећења или значајнијег ометања спровођења одлука државних органа, или сличних тешких последица по друштво, како би постојао основ да неко кривично одговара. Дакле, ако нема јасне и неупитне директне последице ширења ’лажних вести или тврђења’, онда не би требало да буде основа да се покрећу кривични поступци“, каже Кривокапић.

За део лажних вести објављених на страницама штампаних медија на друштвеним мрежама, могуће је покренути поступак код Савета за штампу, саморегулаторног тела, основаног да би пратило поштовање Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима, као и у новинским агенцијама. Савет је, према речима генералног секретара Гордане Новаковић, разматрајући добијене жалбе, закључио да су редакције одговорне за коментаре читалаца на званичним странама на друштвеним мрежама, као што су одговорне и за коментаре на својим сајтовима. То је, каже, регулисано и смерницама за примену Кодекса новинара у онлајн медијима у којима се наводи да се „садржаји објављени на онлајн каналима комуникације које медији користе у промоцији

Постоје и техничка решења за борбу против лажних вести и ширења говора мржње, али је значајније радити на медијским вештинама Данило Кривокапић

садржаја и информисању јавности сматрају уређивачки обликованим садржајем“.

„Разлика је, наравно, у томе што на друштвеним мрежама уредници не могу да раде претходну модерацију, па тако не могу да спрече објављивање коментара који садрже говор мржње, увреде или лажне вести. Али, када се редакцији, рецимо жалбом, укаже на то, а она, ипак, одлучи да те коментаре не уклони, тиме преузима одговорност за тај садржај, односно говори нам да стоји иза тога што је објављено. Савет је примио више таквих жалби, а само у једном случају је медиј одлучио да ти коментари остану и Комисија је то оценила као прекршај Кодекса “, каже Гордана Новаковић.

Постоје и техничка решења за борбу против лажних вести и ширења говора мржње, али она могу бити веома скупа, а поставља се и питање њихове ефикасности, каже Кривокапић. Због тога је, верује, значајније радити на медијским и информационим вештинама, како би се корисници лакше сналазили међу информацијама којима су изложени.

„Питања која се отварају су – како медији могу да поврате поверење јавности, која је улога посредника у борби против штетних ефеката дезинформација, итд. Органи власти, компаније и корисници тек треба да постану сасвим упућени у то колико штетне могу бити лажне вести и зато су многе владине агенције покренуле системе којима се идентификују лажне вести, док је у неким државама донет и закон о борби против лажних вести“, каже Кривокапић.

Ти нови закони су, објашњава, усмерени управо на друштвене мреже, а први кораци су откривање и суспензија ботова и сумњивих налога, пружање могућности корисницима да сами пријаве лажне вести и ангажовање више особља које ће се бавити тим проблемом. Ипак, на глобалном нивоу, као најважнија метода за борбу против лажних вести наглашава се едукација корисника. А то је процес који, између осталог, захтева – време.

Новинарка Биљана Лукић била је жртва монтаже, приписан јој је твит опасне садржине: „Не видим у чему је проблем што су Албанци дигли у ваздух аутобус Ниш експреса, па борили су се против српске хегемоније“