СНАГА ОСЛАБЉЕНЕ РУСИЈЕ
Након што Трамп оде с власти, Америка ће морати да развије озбиљну стратегију за Русију, какву сада нема
Кремљ је у налету. Под председником Владимиром Путином, Русија је заменила Сједињене Државе у Сирији, наставља интервенцију у источној Украјини, а недавно је била и домаћин афричког самита у Сочију. Оно што се види на површини, међутим, уме да завара. Истина, Русија и даље располаже огромним нуклеарним арсеналом, по величини равном оном америчком, и ефикасно је користила силу против Грузије 2008. и Украјине 2014; обезбедила је војну подршку како би спасила режим Башара ал Асада у Сирији; а своје сајбер капацитете користи за утицај на изборе у САД и другим земљама. Али Русија у међународним оквирима може да буде само реметилачки фактор. Иза тог авантуризма крије се земља у опадању.
Совјетски лидер Никита Хрушчов се 1959. хвалио да ће Совјетски Савез до 1970. или 1980. престићи САД. Уместо тога, СССР се 1991. распао, остављајући за собом знатно ослабљену Русију, којој је припало три четвртине некадашње совјетске територије, половина становништва, половина економије, те једна трећина војног персонала. Њен БДП је само 1,7 билион долара, у поређењу с 21 билионом у случају САД. Совјетска
економија је 1989. била двапут већа од кинеске; данас руски БДП чини једну седмину кинеског. Осим тога, Русија у великој мери зависи од извоза енергената, док производи високе технологије у укупном извозу производног сектора учествују са само 11 одсто, у поређењу с 19 одсто у случају САД.
Иако језик, историја и кретање радне снаге Русији дају извесну меку моћ у њеном блиском окружењу, у остатку света је мало оних који гледају руске филмове, а руски универзитети нису рангирани међу 100 најбољих на свету. Политичких институција које би обезбеђивале ефикасну тржишну привреду углавном нема, а тајкунско-лоповском државном капитализму недостаје ефикасна регулатива потребна да би се стекло поверење у систем. Здравствени систем је слаб, а просечни очекивани животни век у Русији од 72 године пет година је краћи него у Европи. Према демографским пројекцијама УН, становништво Русије би до половине овог века са садашњих 145 милиона могло да спадне на 121 милион.
Будућност може да испадне и оваква и онаква, али у овом тренутку Русија је земља чија привреда није диверзификована, чије су институције корумпиране, и која се суочава с озбиљним демографским и здравственим проблемима. Бивши председник Дмитриј Медведев представио је планове за њихово превазилажење, али мало шта је од тога спроведено, а свеприсутна корупција у великој мери отежава модернизацију. И мада се Путин показао као вешт тактичар у настојањима да поврати позиције Русије на светској сцени, није испољио и способности вештог стратега када је реч о решавању дугорочних проблема земље.
Један од Путинових успешних маневара јесте његово приближавање Кини. Након што се због напада на Украјину земља нашла под теретом западних санкција, Путин је обзнанио да је сада Кина „кључни стратешки партнер“Русије. Председник Си Ђинпинг је заузврат поручио да је Путин његов „најбољи пријатељ и колега“.
Традиционална политика равнотеже снага би предвидела овакав одговор на америчку моћ. Педесетих година прошлог века Кина и СССР су били савезници у фронту против САД. Након Никсоновог отварања према Кини 1972, САД и Кина су заједнички радили на ограничавању совјетског утицаја. Та сарадња је окончана распадом СССР. Русија и Кина су 1992. обзнаниле да њихови односи почивају на „конструктивном партнерству“. Оно је 1996. прерасло у „стратешко партнерство“, да би 2001. уследило и потписивање споразума о „пријатељству и сарадњи“. Две земље тесно сарађују у Савету безбедности УН, стоје на сличним становиштима по питању међународне контроле интернета, те користе различите дипломатске оквире - попут окупљања у БРИКС, групу великих економија у успону (у којој су Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка, прим.) и Шангајске организације за сарадњу - како би координирале своје позиције. Кина и Русија сада размењују и ненуклеарну војну технологију, те одржавају заједничке војне вежбе.
Без обзира на све то, постоје озбиљне препреке успостављању чврсте кинеско-руске алијансе; те препреке досежу далеко изван оквира тактичке координације. Старо неповерење између две земље и даље је присутно. У 19. столећу ниједна земља Кини није отела више земље од Русије, а тренутна демографска ситуација на Далеком истоку - где је Руса шест милиона, док с друге стране границе живи 120 ми
лиона Кинеза - подстиче нервозу у Москви.
Економско опадање Русије увећало је забринутост због раста Кине. Обим трговине између две земље се јесте повећао, али инвестиције далеко заостају, а Русија је тек десета по важности дестинација за извоз кинеске робе. Како је недавно писао лондонски Економист, Русију брине да би у овом савезу могла да постане млађи партнер - да буде зависнија од Кине него што ће Кина бити од ње. А према Фенг Јуђину с Фудан универзитета, „за Кину је најважнији однос онај с Америком. Не желимо да поновимо грешке Стаљина и Маоа“.
Америка, међутим, не би требало да се теши опадањем Русије и третира је као другоразредну силу. На крају крајева, силе у опадању обично мање зазиру од повлачења ризичних потеза, као што се 1914. показало на примеру Аустроугарске. Такве силе имају мање да изгубе од оних које су у успону. Русија и даље представља потенцијалну претњу по Америку, првенствено зато што је и даље једина земља која располаже с довољно пројектила и нуклеарних глава да може да је уништи. А релативно опадање Русије допринело је да је она данас мање спремна да се одрекне свог нуклеарног статуса.
Чак и опадајућа Русија и даље је изузетно важна земља која има образовано становништво, компетентне научнике и инжењере, те велике природне потенцијале. Не чини се вероватним да ће Русија икада више располагати толиким ресурсима да би могла да успостави равнотежу са САД на начин на који је то СССР чинио током четири деценије после Другог светског рата. Али због очуваних нуклеарних капацитета, нафте и гаса којима располаже, вештине у коришћењу сајбер технологије, своје географске близине Европи, те потенцијала њеног савезништва с Кином, Русија ће сачувати способност да прави проблеме Америци, док Путиново ослањање на популистички национализам за тако нешто обезбеђује довољан подстицај. Опадајућим силама треба посветити подједнаку дипломатску пажњу као и онима у успону. Након што, пре или касније, председник Доналд Трамп оде с власти, САД ће морати да развију озбиљну стратегију за Русију, какву сада немају.