ЕВРОПА ЋЕ СЕ ОСЛАЊАТИ НА ПРИДОШЛИЦЕ
Џон Миршајмер
Професор политикологије на Универзитету у Чикагу Џон Миршајмер профилисао се као упорни и предани критичар америчког интервенционизма на Блиском истоку и другде. Ретко наилази на патриотски патос и морализаторску критику, ваљда због добре аргументације и ауторитета којим је износи. Као припадник тзв. реалистичке школе геополитичког промишљања, уверен је да велике силе теже ка хегемонији и да је, у најкраћем, њихова агресивност сразмерна геополитичкој неизвесности гледе намера других велесила. У Београду је на позив Центра за међународне односе и одрживи развој (CIRSD) и Вука Јеремића у оквиру предавања представио своју књигу Велика илузија – либерални снови и међународна реалност (CIRSD).
„Највећа кривица америчке спољне политике данас је ситуација на Блиском истоку. Бушова доктрина је смишљена да уклони ауторитарне и диктаторске режиме и да успостави демократију. Највише чему смо могли да се надамо били су мир и просперитет, а створили смо крвопролиће и хаос дословно свуда где смо имали удела – Авганистан, Ирак, Сирија, Либија, а допринели смо и погоршању односа између Израелаца и Палестинаца“, каже Миршајмер за НИН.
Идеолошки стожер такозваног рата против тероризма била је теза да су америчке вредности у опасности. Слажете ли се с том проценом?
Два су одговора могућа на питање зашто исламисти „мрзе Америку“, како се често чује. Према једном, они мрзе наш начин живота, мрзе либералну демократију, и зато су нас напали рушењем „кула близнакиња“. Према другом, напали су нас због нашег поступања према Блиском истоку. Нема те америчке администрације која ће признати да је други одговор тачнији. Зато потенцирају први, који садржи мало истине – Ал каида се баш и није прославила поштовањем људских права – али је разлог напада била америчка спољна политика. Осветничка мотивација Осаме бин Ладена проистекла је из америчке помоћи Израелу против Палестинаца и из америчког војног присуства у Саудијској Арабији. Уместо да преиспита своју спољну политику, Америка је објавила рат тероризму, а само је произвела још људи који би нас сутра напали, када би били у прилици. Исламска држава не би била ни замислива да америчка војска није крочила у Ирак.
Доналд Трамп час најављује повлачење војске из Сирије, час је тамо враћа. Како оцењујете ње
гову спољну политику с обзиром на предизборна обећања да ће Америка престати да води ратове на туђим територијама?
Трамп је обећао да ће окончати тзв. бескрајне ратове, али не треба занемарити снагу америчког војног естаблишмента који је дубоко посвећен тим ратовима. Уверен сам да је зато и изабран за председника – највећи део америчког живља не жели да њихова земља учествује у ратовима. Чак и ако је заиста хтео да војнике врати кућама, мислим да није довољно јак. Сходно томе, мислим да се америчка спољна политика не може значајно променити ако Трамп избори други мандат.
Под којим би условима могла да се промени?
Мислим да глобални успон кинеског утицаја може да буде пресудни фактор. Оно што би под Трампом могло да се промени је функционисање НАТО савеза. Нема виђенијег политичара из Демократске партије који је против НАТО-а. С друге стране, Трампова администрација има доста замерки на то како савез тренутно изгледа.
Тврдите да је униполарни свет након краја Хладног рата произвео контекст у којем је једна држава и могла да постане светски полицајац. Сад су на сцени Русија и Кина, уз друге мање актере. Хоће ли бити више светских и регионалних полицајаца или ће њихова конкуренција примирити геополитичку ситуацију?
Рођен сам готово у исто време када је Хладни рат отпочео. Дакле, рођен сам у биполарном свету у којем су се две велесиле такмичиле где год су имале прилику, нарочито у Европи. Југославија је била добар пример судара ових утицаја, западног и источног. За мог живота су се десиле две велике промене парадигме. Прво се распао Совјетски Савез и на талону је остала само Америка. Пре три године, тај униполарни свет је изродио мулти
поларни свет. Више је разлога. Кина је постала велесила, а Путин је донекле уздигао Русију на пређашњи ниво. Русија више неће представљати изазов Америци, јер је њен утицај у зениту. С друге стране, успон Кине је непредвидив. Тренутно је слабија од такмаца, али за коју деценију може да постане снажнија од свих. Евентуално будуће америчко-кинеско такмичење ће бити измештено и источну Азију, што је нарочито важно за Европу, која је и дефинитивно испала из туђих фокуса.
Значи ли то да ће се Европа вратити етноцентризму и суверенизму?
Не, ако у њој остане НАТО. Војне интересе треба донекле раздвојити од економских или чисто политичких. НАТО је одувек био гарант европске стабилности. Не треба заборавити да је и Совјетски Савез желео да НАТО остане на европском тлу након краја Хладног рата. Само није желео потоњу експанзију савеза која се десила. Одлазак НАТО-а из Европе би довео до тога да се политичко такмичење између европских држава претвори у безбедносно такмичење, а то историјски гледано није добра идеја. Тек тад можемо говорити и о правом затварању граница.
Чини се да је ЕУ и без тих проблема све ближе расулу…
Апсолутно. Брегзит је најочигледнија манифестација кризе. Криза еврозоне је друга. Односи Француске и Немачке тренутно не обећавају, већ на нивоу комуникације Емануела Макрона и Ангеле Меркел. Нипошто не треба заборавити најважнији дугорочни проблем – Европљани не праве довољно беба и Европа ће се демографски ослањати на придошлице. С обзиром на инсистирање европских народа на етнички хомогеним државама, то може бити погубно.
Деведесетих сте били један од заговорника идеје територијалне поделе и размене на Балкану. Сматрате ли да је та идеја данас изгубила или добила на значају?
Историја Европе се дели на периоде пре и после 1900. године. У појединим случајевима је разделница
Исламска држава не би била ни замислива да америчка војска није крочила у Ирак
била 1918. година, понегде и касније. Тада је почело да се дешава оно што понекад називам „великим расплитањем“. До тог тренутка, највећи део европских држава је био мултиетнички, самим тим мултиконфесионалан и мултикултуралан. Реч је о логичним последицама постојања великих европских империја. Чехословачка је пред рат била једна од етнички најхетерогенијих држава у Европи. Чеси, Словаци, Мађари, Немци, Јевреји, Русини… сви су они делили један дом. У рату, нацисти су побили добар део становништва, готово све Јевреје. Након рата, Немци су протерани. Совјетски Савез припоји русински део територије Украјини. Одједном, ни седам година касније, имате државу са свега три народа. Крај Хладног рата донео је и „плишани развод“Чеха и Словака. Слично је било и у Пољској, у истом периоду – за неколико деценија, удео Пољака на територији Пољске је скочио са шездесетак на готово сто одсто. И Совјетски Савез се распао по националним шавовима. Оно што се дешавало у Југославији било је део европског тренда и никога не сме више да изненађује. Нажалост, овдашњи народи су имали искуство ратова, али циљ ратова је био исти – то расплитање о којем говорим. И неке ствари очито још нису расплетене.
Истовремено, све балканске државе грабе ка чланству у ЕУ у којој би границе требало да имају мање значаја. Зашто је етничка хомогеност предуслов постојања држава?
Специфично европско искуство које је обележено национализмом. Као Американац који обожава мигрантске културе и коме се свиђа шаренолики амерички идентитет којег чине и Срби и Немци и Мексиканци – то се односи и на Канаду и Аустралију – мислим да је затварање у државе тужно, али га разумем. Већина Европљана се не осећа сигурно у мултиетничким државама које номинално припадају њима и то треба прихватити. Верујем да би више мултиетничких држава у Европи, нарочито источној, драстично повећало опасност од конфликта или рата. Зато и даље верујем да би за Балкан најбоље било створити етнички колико-толико хомогене државе, колико год ми се тај принцип не допадао и колико год био безмало неизводљив. Питање Косова је одличан пример. Треба прихватити и разумети да је Косово за велики део Срба света земља. Истовремено треба прихватити и разумети: не само да 95 одсто становништва на Косову није српско, него је и скоро једнообразно албанско. Али кроз све то су Пољаци већ прошли са свим мањинама у Пољској. Или: Израел жели државу за себе, Палестинци такође. Дакле, српско-косовско питање није без преседана. Ово се увезује у претходну дискусију – демографску кризу, јер ће европске државе, хтеле или не, морати да поново постају мултиетничке, иначе ће изумрети.
С обзиром на малу могућност ширења ЕУ и бојазни Метјуа Палмера да Русија оснажује свој утицај у Србији, какав је заиста маневарски геополитички простор Србије?
Мислим да је Србија имала лош тајминг. Да је ускочила у европски воз одмах по окончању Хладног рата, искористила би средства и сву војну, културну и политичку помоћ Брисела. Пољска је ту одиграла веома мудро и данас је међу снажнијим чланицама Уније. Међутим, Србија је у тај воз закорачила отприлике када је ЕУ почела да запада у кризу, а Русија да се из кризе издиже. Време Хладног рата је прошло. Више не мора да се бира између Варшавског пакта и НАТО-а. Сходно томе, Србија може да без много проблема настави путем војне неутралности и политичке отворености. Само мора да буде добра у томе.
Србија је у европски воз закорачила отприлике када је ЕУ почела да запада у кризу