У РИТМУ ЈЕДНАКОСТИ
Фестивал Мерлинка
Вероватно више него икада досад, фестивал Мерлинка биће у свом једанаестом издању најближи идеји једнакости. Почев од слогана – Liberte, Egalite, Queernite – па до врло богатог програма, Мерлинка вођена чврстом управом Предрага Аздејковића, покрива широк опсег онога што је обележило минулу годину како на плану филма са квир тематикама, тако и пратећег програма, који обухвата трибине, изложбе, перформансе. У току само четири дана, од 5. до 8. децембра, Мерлинка ће приказати више од стотину филмова у неколико програмских целина, и са неколико потенцијалних изненађења,
док ће се за награде такмичити филмови у одвојеним програмским целинама – за најбољи дугометражни играни, најбољи документарни, кратки и анимирани филм. То само усмерава тематски одређен фестивал ка његовој све прецизнијој концепцији.
Међутим, оно што је врло интригантно јесте то што овогодишњи програм, вероватно дубље него досад, истражује развој квир сцена у различитим деловима света паралелно са развојем тамошњих алтернативних музичких праваца или причајући приче из контре, рушећи успут њихове традиционалистичке табуе. Драмске радње покреће музика, било да је у питању етно локална или модерна андерграунд.
Филм А онда смо плесали којим почиње фестивал, уједно је и остварење о коме се тако много причало и дискутовало. Радња филма, о двојици плесача традиционалних плесова који се препуштају емоцијама, изазвала је жестоке реакције у матичној земљи Грузији још од тренутка када је сценарио написан, те је редитељ Леван Акин морао да га реализује у Шведској, а да притом ни корак није одступио од жеље да се кроз класични мелодрамски оквир обрачуна са традиционалистичким канонима. Као резултат, филм А онда смо плесали је истовремено и храбро и дирљиво остварење, које на специфичан начин буди дубоке емоције кроз фолклорни плес, покрете и мелодије, откривајући њихов прикривени квир садржај.
Ако један филм не би требало пропустити на овогодишњем фестивалу, то је свакако вијетнамски Сонг Ланг! И у овом филму све креће од музике, заправо од једне оперске трупе у којој се случајно налазе један (треба и рећи) згодан утеривач дугова и један певач коме припадају улоге женских ликова, а све се то догађа још осамдесетих година у Вијетнаму. И тамо када уметност сусретне живот, како је уједно и слоган овог филма, више није ништа као што је некада било. Јер редитељ Леон Ле не допушта да његов филм изгуби своју ритмизовану егзотичност ниједног трена током деведесетоминутног трајања, те у много чему захваљујући његовој личној страсти према причи и јунацима, чак и оно што је конвенционално у самој причи гледа се без даха.
Изненађење године је филм Није вам ово Берлин! Кроз причу о момку који тек случајно открива да постоји тамо неки други свет у који се далеко више уклапа од онога који га жуља и у коме се не сналази, мексички редитељ Хари Сама заправо тка део и сопственог животописа, чинећи од филма квазиаутобиографију. Немирна камера и неодољиви снимци начињени супер осмомилиметарском камером, доприносе утиску нечега што је истински проживљено, и то у нечему што је за овај део света велика непознаница – рађање мексичке панк new wave сцене средином осамдесетих, заједно са сексуалним ослобађањем. Наравно, већ претпостављате, музика и колорит дају овом остварењу сасвим оригиналан призвук, баш као и тај ироничан наслов, који сам по себи интригира.
Ни други филмови не одскачу по квалитету – двоструки кански победник Портрет даме у пламену, прича о скривеној љубави Емили Дикинсон у Дивље ноћи с Емили, јефтино неодољива француска комедија Сјајни шкампи. Наравно, посебно треба обратити пажњу на документарни програм, где се истичу филм Стварање Монтгомерија Клифта и, последњи у овогодишњем програму, Док нас порнић не растави...
И онда посебан фокус – филм Фриг, као и остатак ретроспективе Антонија Никлинга, јединственог андерграунд аутора, који је био први интернационални гост који је посетио Мерлинку још 2012. године. Ко је тада био у прилици да се упозна са радом овог enfant terrible аутора, знаће тачно шта може да очекује на ретроспективи и у присуству аутора, међу којима је и поменути Фриг, настао прошле године. Остварење је по свему специфично, те је свакако тешко говорити о њему. Јер Фриг је експериментално дело о могућности и значају човека као бића у времену потпуног колапса система и људске свести. Хиклинг је продужена рука Паола Пазолинија или Тинта Браса, који су једнако били озлојеђени због положаја како свог тако и човека у друштву данас. Многима је већ сада јасно шта их све у филму очекује.