ИЗАЂИ АКО СМЕШ

Саманта Швеблин

После збирке приповедака Птице у устима и кратког романа Спасоносна раздаљина, издавачка кућа Агора објавила је нову књигу Саманте Швеблин, књижевнице рођене 1978. године у Буенос Ајресу. Реч је о делу Седам празних кућа, сачињеном од седам прича, у преводу Љиљане Поповић Анђић и Бранка Анђића. Позната списатељица, два пута номинована за награду Међународни Букер, наставља да открива необични и препознатљиви свет. Рекли бисмо да га већ познајемо као свој џеп, али се ипак непрекидно штрецамо, као када човек помисли да је изгубио кључ и панично претресe самогa себе.

Jунаци упадају у туђе куће решени да их преуреде. Легну потрбушке усред нечије брачне собе. Постављају сложена питања: „Откуд људима све ове ствари?“Опет копају рупе! Одведу децу да виде бабу и деду што су управо скинули сву гардеробу и поливају се водом из црева. Крену до најближе дежурне апотеке да свекрви купе аспирин... Не знају шта да учине пошто им комшиница пребаци у башту одећу свог преминулог сина.

Збирку ефектно отвара реченица: „Изгубиле смо се, каже моја мајка“, јер ликови покушавају да се снађу у простору и прихвате чињеницу да им тела заузимају „четрдесет квадратних центиметара на овоме свету“. Пасуси су накрцани намештајем, покућством, кутијама за селидбу, али у поступку препознајемо потез који се понавља.

Наиме, ликови Саманте Швеблин најчешће се у пару сусрећу са бизарном појавом из спољног света. Трудећи се да је разумеју, вештим поступком наратора, постају средиште наметнутог проблема. Пар ликова преузима позицију другог пара: нестају унучићи, нестају голишави баба и деда. „Моја деца су нестала са двоје

лудака, каже Марга.“Оваква замена нарочито је снажна уколико другом пару недостаје један члан, када постоји искључиво сећање на њега. И преостала гардероба.

Чини се да су вас овог пута инспирисале куће. Замишљам како цртате мапу кварта, а настаје нацрт за збирку прича.

Куће су само позадина, простор у коме се приче одвијају, али уопште нису тема. Идеја о наслову појавила се тек на крају процеса. Свидео ми се због онога што нам куће значе, метафорички и литерарно говорећи. С једне стране представљају дом, место на коме се осећате угодно; кревет у коме ћете заспати знајући да сте сигурни током ноћи. С друге стране, оне су крут простор: зидови ће заувек стајати на истом месту, чак и када вам треба више места да бисте одрасли, променили се, разумели себе и свет на нов начин. Зато морате да изађете. У ствари, радња није смештена толико у унутрашњости грађевина, колико око њих. На тремовима, стазама; у баштама и двориштима. Ето разлога зашто су празне... Ствари се мењају напољу. Јунаци су изгубљени у сопственим страховима и самоћи, али проналазе нове визије света пошто напокон изађу и ступе у везу са другим.

Ликови одједном замене места! Такав потез подсећа на рокаду у шаху. Потезом се помере две фигуре не би ли се заштитио краљ.

Нисам о томе раније размишљала. У праву сте… Постоји тежња или бар врста трансформације у ликовима која зависи од размене са другим, од погледа другог. Допада ми се идеја рокаде. Штитећи краља, склоните га, угушите. Изузетно опасан покрет, али постоји шанса да се ризик исплати.

Писци не воле таква питања, али одакле уопште идеја за причу о мајци са навиком да упада у туђе куће и мења распоред ствари?

Морам да вам признам нешто чудно. У детињству, за време празника, одлазили смо на плажу. Кад је падала киша, па нисмо могли да се купамо и сунчамо, моји родитељи волели су да узму аутомобил и да се возе унаоколо, „шпијунирајући“куће комшија из више класе. Мајка је говорила ствари типа: „О, драги! Погледај онај дивни закривљени прозор! О, боже, тако добра идеја за уређење врта!“Понекад су хватали белешке, фотографисали, да би искористили туђе идеје ако некада скупимо новца за већу кућу. Сестра

и ја мирно смо седеле на задњем седишту кола, ужасно се досађујући. Тачно се сећам дана када ме је млађа сестра погледала и узнемирено упитала: „Шта, дођавола, радимо?!“Било је то својеврсно откровење! Разумела сам бесмисленост целе ситуације. Говорим о тачки у којој знам да имам причу: у стварном животу налетела сам на нешто што не могу да разумем, и морам да погледам ближе, осетим присније. Да бих схватила...

Колика је улога аутобиографског? Управо изговорену реченицу проналазимо у уводној причи под насловом Ништа од свега тога, на 16. страници. „Молим те, мама, реци

шта? Шта ког ђавола тражимо у туђим кућама?“

Све би могло да се сматра аутобиографским, јер приче градим од проживљеног. Шта сам видела, чула, погрешно схватила, прочитала. Али, сада говоримо о грађи, налик сећању из мог детињства о посматрању туђих кућа. Ради се искључиво о осећању и материјалу са којим радим, а не о причи самој по себи. Треба да изградите нешто што ће уздићи читаочеве емоције на раван ваших. Долазимо до одговора шта је заплет! Врста моста између пишчевих осећања и читаочевих емоција. Лепо је када спојите та два континента заплетом; можете да осетите саобраћај како тече с једног на други крај. Заплет је трик. Главни материјал је с обе стране моста, у рефлексијама између та два простора.

О чему се ради у књизи Kentukis?У Седам празних кућа пишете о теглама за шећер. Какво покућство садржи ваш други роман?

Пратећи шалу, могла бих да кажем да има везе са новом врстом вакуум усисивача који иде сам по кући, када одлучи да је стан прљав и да би требало да почне да ради. То је проза са радњом у више од двадесет светских градова и са пет главних јунака. О различитим конекцијама и дисконекцијама док са другима комуницирате користећи савремене технологије.