ПРОСТОР ЗА НЕСМЕТАНИ ЛОВ

Како су Загор и Дилан Дог остали празних насловних страница у својим стриповима и колико има сличности између тога и прошлог броја НИН-а

Постоји барем шест оправданих разлога због којих се сада бавимо једним познатим издањем Загора: традиција, утицај на читаоце, цензура издавача, ниво у односу на конкуренцију, смео концепт и актуелност пројекта. И сви су оправдани – за НИН и за Загора!

Током обележавања јубилеја осамдесетогодишњице оснивања НИН-а, окупило се више генерација уредника и новинара. Од „старе школе“могло је штошта да се чује и научи, а осим анегдота које су говориле о духу времена у којем се радило, ипак понајвише о избору тема. Готово неподељено мишљење је да мора да се пише о свим феноменима који значајно утичу на

овдашњу јавност, али на „ниновски“начин.

Дакле, „пројекат Загор“(видећемо мало касније зашто „пројекат“, а не само „свеска“) насловљен Насиље у Дарквуду реализован је поводом полувековног присуства, ерго у част педесетогодишњице његове премијере у Србији, уједно и у Југославији. Прва епизода, само условно иста ова и оваква, објављена је 13. септембра 1968. у педесетак хиљада примерака. Датирање је накнадно реконструисано. Издавач није имао никакву белешку у импресуму, осим да је главни уредник Митар Милошевић.

Ни по тиражу, а ни по својој популарности свеска, као 13. по реду,

није одскакала од осталих из едиције Златна серија новосадског Дневника. Ситуација се битно поправила после Куће ужаса, ескалирала с изласком Убице из мрака, да би права „загороманија“, са тиражима преко 100.000 и више кренула од Тајне језера Ири, када је огроман робот Титан изашао из тог, једног од Великих језера на обалу, можда баш државе Охајо.

Загор је непрекидно излазио 25 година, што у двонедељној, касније и недељној, едицији Златна серија, што у Луновом магнус стрипу, што у другим Дневниковим публикацијама (ванредни бројеви, магазини...).

Приватни издавач Весели четвртак, на челу са главним уредником Душаном Младеновићем и у многим издањима уредником и мултимедијалним уметником Марком Шелићем Марчелом, одиста високопрофесионално реализује нова издања, неупоредиво боље преведена и, како видимо, тек сада после пола века - интегрална! У том погледу, осим палп-хартије, све је готово беспрекорно. Служи на част домаћој поп-култури!

Насиље у Дарквуду је наш наслов те свеске из 1968. која је имала 128 страница (127 табли Загора), а изворно је у Италији (Серђо Бонели едиторе, Милано) објављена у три наставка (оригинално: свеске бр. 30-32), при чему је сваки имао свој наслов. Али потом Насиље... је цензурисано и, ко зна под каквим притисцима, сакаћено. Из прве две свеске је избачено 16 каишева, да би на крају било елиминисано комплетно поглавље Последњи напад! Пуне 54 странице! Укупно око 63!

Подсетимо се сижеа: Трапери, некаква „ловачка мафија“, нахушка војску на индијански живаљ, не би ли га уништила или протерала на друге територије, а како би себи ослободила простор за несметани лов и зараду од одераних крзна животиња, које би на том простору остале да преживају, једу једне друге, или већ шта се обавља у не само тој дивљини и безакоњу. Загор се ставља на страну наивне нејачи. Успоставе се барикаде и фронт!

Пред Последњи напад, специјалне војне јединице Црни вукови на Индијанце, обичној војсци, уз помоћ и лично залагање Загоровог сапутника Чика Каетана Лопеза и Мартинеза, „сване“о чему се ту ради, окрене се и удари на Вукове.

Ко те пита што се ту користе пушке „винчестерке“или митраљез „гатлинг“, који су по времену радње Загора стварно настали много касније, па још и што је „гатлинг“на троношцу, као да је филмска камера или теодолит. Да је на точковима, морао би јунак Загор да се сагне и врти ону ручку, а публика не воли да омиљени лик чучи или клечи. Укратко - рока се чиме се има!

Индустрија стрипске забаве има другачије тежње од високе уметности, уз две напомене. Прво, познато је, но овде ваља то нагласити, да не теже сви стрипари подилажењу што широј публици, и мноштво је стрипова који нису конфекција. Напротив! Друго, цртач Фери, који је дочекан оправданим овацијама бар хиљаду поштовалаца на београдском Сајму књига 2008. много је вештији, бољи, топлији и искреније пасионирани графичар од

оних који се баве већином сличних серија (Командант Марк, Велики Блек (или: Блек Стена), Мистер Но, за којег је, успут, Фери креирао насловне стране...).

Зашто онда празна насловна страна? Е, то није због цензуре, него ради оригиналног издавачког концепта, какав не постоји ни у земљи настанка Загора!

Витални Весели четвртак је, користећи ирационално протраћени, пре четврт века угашени бренд Дневника, те обнављајући у свом аранжману Златну серију, када је стигао до своје свеске бр. 13, одлучио да направи римејк, коначно интегралну верзију, али и да допринесе интернационалном феномену. И успео је!

У једној картонској кутији, чије, када се једном отвори, поновно затварање представља својеврсни тест интелигенције, налази се 13 свезака са комплетнијим садржајем овог броја 13 од оног од 13. септембра 1968. Једина разлика је што се на 13 насловних страна налази 13 различитих графичких решења.

Двојица цртача су из Италије (Паоло Бизи и Фери са оном својом старом, добром), двојица из Хрватске (Далибор Талајић и Тихомир Тикулин Тицо) и осам српских (Бане Керац, Алекса Гајић, Александар Зограф, Миодраг Ивановић Микица, Дражен Ковачевић, Дејан Ненадов, Боб Живковић и Милан Јовановић), те потписани – „Нико“.

Та бела насловница није некакав „бели штрајк“, већ је предвиђена за цртање. Свако може да сам нацрта шта жели или да на некаквом окупљању дотури неком од цртача серије да му нацрта оригинални цртеж. Потпуно откачено! Баш као што и сваки читалац НИН-а сада доцртава насловну страну прошлог броја, по свом виђењу актуелне ситуације…

То се појавило у јулу. А онда, у октобру, 153. свеска Дилана Дога, са епизодом После дуге тишине и - опет бела насловна!

Питали смо се шта се догодило? Није се појавило на киосцима! Ни у кутијама! Погледали смо у импресум - није никакав јубилеј! Можда би могла да се „натегне“десетогодишњица, да је свеска објављена 2018. јер је 2008. штампан бр. 1... Не, није реч ни о томе! Да није због изворног Дилановог творца и сценаристе од пре више од три деценије, Тицијана Склавија, који се опет огласио после дуге тишине? Јесте занимљиво што се Дог, који је оставио ракију, опет пропио, али - то је готово све! У стрипу, долази му клијент који је такође алкохоличар и коме је умрла супруга. Наводно се вратила као дух. Јесте - није, јесте - није... Крај.

Не могавши да заспимо, данима думајући, позвали смо телефоном уредника Душана Младеновића да питамо откуд бела корица. Мало разочарање - није никаква цензура. Он вели да су четири разлога за белу насловну.

Први је тај да се по њој црта, јер каже да то редовно раде у иностранству. Наводно, неки издавачи и стрипари добро живе од тога. Произлази некако да, као што у Француској сви који протестују због нечега носе „жуте прслуке“, а овде она штампа која се солидарише са НИНом ваља да објави „беле насловнице“. Није лоша идеја… Друго, Склави се поново огласио сценаријем. Нећемо даље коментарисати! Треће, после 152 насловне које је илустровао Ангело Стано (иначе врло добар графичар), без обзира на то ко је цртао стрип између корица, исти посао преузео је други стваралац. Видећемо ко! До тада - бела пауза у бр. 153. Четврти, Дилан се вратио пићу! И види беле мишеве…