Пропаст са укусом високе политике
КО ЈЕ КРИВ ШТО ЈЕ СРПСКА ФАБРИКА СТАКЛА ИЗ ПАРАЋИНА СВЕ БЛИЖА БАНКРОТУ
Петар Црногорац, власник ЦПР Импекса и Техноремонта, фирме за трговину оружјем, у октобру 2015. преузео је стаклару да би „помогао српској привреди и Влади Србије“. У то време председник Надзорног одбора био је Милорад Пушица, члан Главног одбора СНС-а. То је био њихов први заједнички подухват
Невоља баш никада не иде сама. Осим што би банкротом Српске фабрике стакла (СФС) у Параћину око 850 радника могло да остане без посла, а Србијагас и Електропривреда Србије без могућности да наплате милионе евра за испоручену струју и гас, и држава Србија би, по проценама добро упућених, могла остати „краћа“за приличну своту ако изгуби спор са Бугарском. Само пре три године све је, бар тако су тврдили званичници, изгледало другачије, а у међувремену се још једна српска приватизација претворила у велику аферу, са елементима политичког трилера.
Председник Србије Томислав Николић 10. фебруара 2014. био је убеђен да за стаклару долазе бољи дани. У присуству контроверзног бугарског бизнисмена Цветана Василева, већинског власника Корпоративне трговинске банке (КТБ), а преко ње и конзорцијума бугарских фирми Рубин и Глас индустри - власника стакларе Николић је пустио у рад 20 милиона евра вредну нову пећ за производњу боца и тегли, уверавајући све да је то „једна је од најзначајнијих и успешно реализованих бугарских инвестиција у Србији“, да ће „након једног столећа та фабрика поново постати лидер у производњи стаклене амбалаже“и да ће годишње извозити за „најмање 30 милиона евра“.
Две године раније, Рубин и Глас индустри преузели су преко Београдске берзе 63 одсто акција од Србијагаса за 35 милиона евра, а три године касније
Василев тешко да може бити пожељан стратешки партнер. За њим је Бугарска средином 2014. расписала потерницу Интерпола, а пре тога Централна банка Бугарске је због стечаја преузела његову КТБ, која је иза себе оставила дуг од 3,7 милијарди долара.
Од тада ни Цветану, ни параћинској стаклари не цветају руже. Осим што је у односу на 2011. број радника преполовљен, са 1.672 на 860, рачун фирме је, према подацима НБС, непрекидно блокиран од 23. новембра 2016, а дуг је до почетка ове седмице нарастао на 645.270.806,84 динара или 5,2 милиона евра. Ти проблеми нису нови, јер је од 18. септембра 2014, са кратким прекидима, рачун СФС-а због неизмирених обавеза блокиран више од 540 дана. То је и логична последица чињенице да је стаклара све време пословала са нето губитком, који од 2012. никад није био мањи од 1,16 милијарди динара, а рекордан минус од 13,74 милијарде динара (121 милион евра) укњижен је 2013.
Но, то нимало није пољуљало самоувереност Василева, који је прошле недеље за Печат потврдио да је затражио политички азил у Србији, власт у Софији оптужио је за „пиратски напад, који има за циљ пљачку, отимање имовине“, за премијера Бојка Борисова је рекао да је „практично мафија“, али је за причу о СФС најиндикативније што о тој фирми говори као да је и даље њен власник. А није, нити може бити, јер је Министарство привреде у одговору на посланичко питање Зорана Живковића 28. децембра 2016. практично потврдило да купац из Бугарске никада држави Србији није платио 6,5 милиона евра, што је била његова обавеза на основу купопродајног уговора са Србијагасом. Ни Агенција за приватизацију није успела од Василева да наплати гаранцију коју је добио од своје КТБ банке, јер је у међувремену управу над њом преузела Централна банка Бугарске. Иако му је ту могућност Агенција за приватизацију неколико пута предочила, Василев никада није доставио нову гаранцију било које друге банке, тако да је државни буџет остао без 6,5 милиона евра. У одговору, који је потписао министар Горан Кнежевић, наводи се и да су рокови за испуњење уговорних обавеза купца стакларе истекли 20. октобра 2015. и да од тада Министарство привреде нема никаква овлашћења да контролише да ли је испунио све уговорне обавезе. То је уједно био одговор и на други део Живковићевог посланичког питања - шта је Влада предузела да спречи негативне последице приватизације стакларе, чији је дуг само Србијагасу „већи од 30 милиона евра, а постоје и дугови за струју и плате“.
Стаклара је специфична по још нечему - што је ближа банкроту, то је већа битка за кључна места, која у последње време попуњавају појединци са јаким политичким педигреом. До 23. октобра 2015. генерални директор стакларе био је Бориша Вуковић, некада високи функционер ЈУЛ-а, савезни министар за спољну трговину у време Слободана Милошевића, али и председник Пар
тизана, што је и тада, а и сада немогуће без снажне политичке позадине.
Уместо њега на то место долази Верица Матковић. Та промена сама по себи не би ни била интересантна за ширу јавност да нова директорка стакларе није супруга Душана Матковића, бившег потпредседника СПС-а, министра за индустрију у првој СПС-овој влади 1991, касније директора Сартида, кога многи више памте по говору на Милошевићевом контрамитингу који је СПС организовао на Ушћу 11. марта 1991, као реакцију на протесте опозиције (9. марта) и студената (10. марта).
Само пола месеца касније, 9. новембра, Верица Матковић је доставила обавештење АПР-у да уместо Бугарина Ивана Ђиђева за новог председника Надзорног одбора упише Милорада Пушицу, члана Главног одбора СНС-а. Тај податак из биографије није достављен АПР-у, али страначку припадност Пушице није крила ни информативна служба СНС-а, која је на свом сајту 7. априла 2016. објавила да је на трибини у Буљану, уз одборничке кандидате СНС-а у Параћину, говорио и Милорад Мићо Пушица, члан ГО СНС-а.
Политичка екипа у стаклари наставила је да се умножава, јер је од 14. јула 2016, уместо још једног Бугарина, Валентина Кирова, члан Надзорног одбора постао и Душан Адамовић, такође члан СНС-а, врло утицајан и чест гост на северним трибинама стадиона Црвене звезде. После кратког страначког ангажмана на локалу, Адамовић постаје члан Извршног одбора СНС-а и саветник директора Електровојводине. На локалним изборима 2014. Ириг је био једно од ретких места у којима напредњаци нису освојили власт, па је распуштен Општински одбор СНС-а, а дотадашњи председник Божидар Иванић као главног кривца за то означио је управо - Душана Адамовића, у то време координатора СНС-а за Срем.
Све јаснија политичка димензија ове приче има и додатну специфичну тежину, јер је актуелни председник Надзорног одбора био учесник бар још једне спорне приватизације. Пушица је пре десетак година на аукцији за суботичку Тржницу излицитирао цену од 910 милиона динара, уз обавезу да је докапитализује са најмање 15,7 милиона. Шест година касније та приватизација је, као и многе друге, поништена, јер купац није испунио све уговорене обавезе.
Кадровске промене у стаклари биле су, највероватније, спољна манифестација промена њене власничке структуре, иако се од 2012. у Централном регистру хартија од вредности није ништа мењало. У том регистру и даље конзорцијум Рубин - Глас индустри има 67,84 одсто (у Бугарској је покренут стечај за обе те фирме), сам Глас индустри још 32,04 одсто (уз судску забрану располагања са тих 5.355.208 акција, јер је у међувремену и КТБ банка Цветана Василева отишла у стечај, а била је гарант за куповину стакларе), док остатак од 0,12 одсто поседују 3.834 мала акционара.
Упркос томе, стаклара у Параћину 16. октобра 2015. волшебно је добила новог власника. Тог дана медији су јавили да су приватне фирме, Техноремонт из Темерина и ЦПР Импекс из Београда - познат и по трговини оружјем и војном опремом - потписале уговор са Глас индустри о преузимању већинског пакета акција стакларе, уз обавезу да јој деблокирају рачун, омогуће редовну производњу и тако спрече стечај који је већ био на видику. Петар Црногорац, директор и стопостотни власник ЦПР Импекса, а посредно и Техноремонта (ЦПР Импекс је 100 одсто власник Техноремонта) саопштио је да су се нови власници стакларе на тај корак одлучили „искључиво да бисмо помогли српској привреди и Влади Србије, док је евентуални пословни профит неизвестан и у далекој перспективи“.
Црногорац је тврдио и да су „за месец дана ЦПР Импекс и Техноремонт успели да спрече стечај фабрике, да се после више од годину дана деблокира жиро-рачун фирме и изврше све обавезе према држави, банкама, добављачима и адвокатима, да се плати низ заосталих дуговања и текућих потреба за увозне и домаће репроматеријале и измире лични дохоци, доприноси и порези и то у износу од преко 600 милиона динара“. НИН је увидом у финансијске извештаје за 2014. и 2015. израчунао да је нето добит ЦПР импекса за обе те године била само 185.000 евра (1.408.000 плус 823.000 динара). Истовремено, укупне обавезе те фирме су драматично повећане, са 650 милиона на 1,73 милијарде динара, уз раст коефицијента задужености - однос укупних обавеза и капитала - са 123 на 669. То, међутим, никоме није било чудно, као ни чињеница да је фирма са укупно 14 запослених купила стаклару са 60 пута више радника. „Крвна слика“Техноремонта била је још гора - 2015. је завршио са симболичним профитом од 815.000 динара, али је годину дана раније укњижио 13 пута већи нето губитак, од 10,5 милиона динара.
Запосленима свакако није драго ни што је њихов нови газда својевремено привођен због сумње да је био укључен у злоупотребе на тендерима за Војску Србије, од 2011. до 2013. Та прича до сада није добила судски епилог, а новинари БИРН-а су некако баш у то време писали да се и Уједињене нације интересују за послове Техноремонта, поготово за извоз преко црногорске државне фирме за трговину оружјем Монтенегро дифенс индустри (МДИ). У међувремену ЦПР Импекс је постао
власник 50 одсто акција те црногорске компаније. Било како било, само три недеље после преузимања стакларе од Василева, Петар Црногорац издејствовао је да његов отац Светозар, који је радио у маркетингу Застава оружја и у Застава Импексу, постане члан Надзорног одбора Српске фабрике стакла.
Многи су нову промену власника дочекали као последњу сламку спаса за стаклару. Поготово што су из ЦПР Импекса тврдили да су „сва дуговања измирена, а стечај избегнут“. У то време незванично се баратало проценом да је стаклара банкама дуговала око 12 милиона евра, а још девет милиона евра ЕПС-у и Србијагасу за испоручену струју и гас, мада је тада већ бивши директор Бориша Вуковић изјавио да је једина алтернатива гашењу да се до 19. новембра 2015. нађе стратешки партнер и да се дуг јавним предузећима од 32 милиона евра конвертује у акције стакларе.
„Гарантујем да ћемо урадити све да СФС буде понос, да ће за годину дана, не дуже, радити пуним капацитетом, да нећемо ником дуговати ништа и да ће бити још већи број радника у једном сегменту у овој новој производној линији“, тврдио је у новембру 2015. Пушица, наглашавајући да фабрика „има потенцијал, јер је у најсавременију технологију уложено 118 милиона евра“. Управо тих 118 милиона евра, које је поменуо, могли би бити предмет међународне арбитраже. И како то обично бива, тачно годину дана од обећања председника Надзорног одбора да стаклара никоме ништа неће дуговати, њен рачун је блокиран, а дуг расте као квасац.
Није то његово једино неиспуњено обећање. На питање новинара како је фирма за трговину оружјем преузела стаклару, Пушица је одговорио да је циљ био да се фабрика из Параћина спаси од пропасти и да је „преко својих спортских веза“успео да бугарски Глас индустри повеже са ЦПР Импексом. „Ја сам гарант између Бугара и нове фирме – да ће ЦПР спровести уговор који је постигнут са бугарском страном“, поручио је. Та гаранција очито није ништа вредела, као ни гаранција банке Цветана Василева, јер је и она отишла под лед.
У међувремену номинални дуг стакларе само за испоручени гас је нарастао на две милијарде динара, или 17 милиона евра, што се наводи и на сајту Србијагаса. То је за НИН званично потврдио и генерални директор овог јавног предузећа Душан Бајатовић. Он је, такође, поручио да овога пута Србијагас сигурно неће своја потраживања конвертовати у капитал. „То смо једном већ урадили и тога више неће бити“, категоричан је Бајатовић.
Осим Србијагасу, СФС тренутно дугује и ЕПС-у за струју 477,2 милиона динара или око четири милиона евра. У ЕПС-у за НИН кажу да су рачун стакларе у 2016. блокирали три пута у марту због дуга од 33,4 милиона, у мају за 61,4 милиона и у децембру због неплаћених обавеза од 153,7 милиона. ЕПС је тако успео да наплати дуг из марта и маја, али не и из децембра, јер је рачун стакларе блокиран.
Истини за вољу, стаклара је и раније била на ивици понора. У мишљењу ревизора на завршни рачун за 2015. наводи се да су њене краткорочне обавезе за 7,76 милијарди динара веће од обртних средстава, а губитак је за шест милијарди већи од капитала. С обзиром на све шта се дешавало, пре ће бити да се прошле године стање погоршало, него поправило, па се намеће питање зашто држава не покреће стечај, већ дозвољава да расту и дугови јавним предузећима, са све мањим шансама да икада буду наплаћени.
Уз политичко-економску, цела прича има и међународну димензију. Чим је у Бугарској покренут стечај над КТБ банком, њен стечајни управник је посумњао да је она део новца преко фирми Цветана Василева пребацила у Србију. Зато је одмах покренут стечај и за Глас индустри, па је тој фирми суд забранио да располаже и акцијама у параћинској стаклари, против које је Бугарска поднела тужбу и од ње потражује 50,6 милиона евра, па би за разлику од других пропалих приватизација ова могла бити и предмет судског спора две државе.
Док Бугарска тражи његово изручење због сумње да је проневерио милијарде долара, Василеву у Србији не фали ни длака са главе. У Вишем суду у Београду саслушан је у априлу прошле године и од тада није донета одлука да ли ће бити изручен Бугарској. Овде га нико ни за шта не терети, иако се вратио на „место злочина“.
Он је, наиме, 2006. први пут преко фирме Рубин постао стопостотни власник стакларе из Параћина за 100.000 евра, али уз обавезу да ће инвестирати 25 милиона евра. То се није десило, па је у августу 2009. Србијагас сва потраживања за гас претворио у капитал и тако постао власник 57,73 одсто капитала стакларе. Три године касније и Србијагас је свој удео продао Василеву, али ни реприза није била срећнија за запослене у Параћину, иако се овога пута обавезао да ће у модернизацију стакларе у наредне три године уложити најмање 22 милиона евра, да ће преузети 10 милиона евра обавеза према банкама и комерцијалним повериоцима и још четири милиона за социјални програм.
„Ако бугарски инвеститор не реализује сва договорена улагања у договореном року, стаклара ће бити враћена Влади Србије“, тврдио је Душан Бајатовић, генерални директор Србијагаса. Иако Василев није испунио све обевезе, Влада очито није хтела врућ кромпир у своје руке, па му је прећутно омогућила дил са Црногорцем.
На крају, једино што је извесно јесте да ће неки радници стакларе променити мишљење. „Не занима нас политика, не занима нас власничка структура. Занима нас само Српска фабрика стакла, да имамо од чега да живимо и примамо плату“, изјавио је један од радника, када су у фабрику дошле садашње газде. Да ли и данас мисли исто?
А можда судбина стакларе није ни могла бити другачија, јер је Василеву посредник за куповину акција стакларе на Београдској берзи била Нова Агробанка. И она је недуго потом банкротирала, а и политичари се у параћинској фабрици понашају као слонови у стакларској радњи.
Члан ГО СНС-а Милорад Пушица био је учесник бар још једне спорне приватизације. Пре десетак година за суботичку Тржницу излицитирао је 910 милиона динара, али није испунио све уговорне обавезе, па је шест година касније та приватизација поништена