Иван Клајн

Порекло лика

Два младића посматрају човека који излази из њихове зграде и улази у „мерцедес“паркиран крај тротоара. „Види“, каже један младић другом, „лик вози мечку!“

Жаргонско „лик“, као ознака за човека чије име не знамо, појавило се негде деведесетих година. Истиснуло је некадашњег дасу, типа, лафа или фрајера. Чак се чује, мада ретко, и женски облик ликуша. Одакле је дошао тај „лик“, још незабележен у великим речницима? Наш читалац Павле Богдановић има теорију о томе. „Све је почело још у Брозово доба“, пише он. „Негде у свету (беше ли у Кини?) демонстранти су палили Титове слике и лутку од сламе с натписом ‚Тито’.

Танјуг је пренео вест о томе, али да би је мало ублажили, написали су да је ‚спаљена лутка која је требало да представља лик председника Тита’ и ‚слике које су представљале лик председника Тита’. Тако је Тито, у штампи и на радију, полако почео да постаје лик. Касније је, знамо, донет и чувени ‚Закон о заштити лика и дела’. Влада Булатовић Виб је написао: ‚Он је лик а ми смо личне карте’.“

Мени се чинило да ово значење вуче корен из школе, где се учи о ликовима у књижевним и сценским делима. Ипак, настава књижевности није баш много омиљена међу данашњим гимназијалцима, па је можда хипотеза г. Богдановића убедљивија.

Етимолози одувек нагађају о пореклу и првобитном значењу речи које су постојале још у средњем веку, у прасловенско или у праиндоевропско доба, и у томе су постигли доста успеха. Утолико је већи парадокс кад не знамо тачан извор неког израза који се појавио такорећи јуче. Зато је пожељно да се све претпоставке о пореклу забележе и продискутују. Поготову кад је у питању жаргон, где ће данашња помодна реч зачас изаћи из употребе, а наместо ње доћи нека новија. Иван Клајн (број 3314, 3. 7.2014)