ШТА СВЕ МОЖЕШ КАД СИ НИКО У БЕРЛИНУ

Бескућници

Укључујемо разглас, креће музика. Из канте за смеће ваде празну флашу да нам послужи као лансер, и док из звучника на камиону трешти UMEK – Vigilance, четири бескућника чуче око ракете, пале фитиљ и стављају руке на уши, кикоћући се као деца. Ракета се уз прасак распрскава на небу

Савезно удружење за помоћ бескућницима (BAGW) процењује да на улицама Берлина тренутно живи између четири и десет хиљада особа без икаквог смештаја, а да их у целој Немачкој има око четрдесет хиљада. Међу њима је мање домаћих, Немаца, већину чине држављани других земаља, претежно из Источне Европе.

BAGW поред њих, у својим статистикама води као бескућнике и 375.000 тражитеља азила и избеглица, махом из Сирије и околних земаља, који пребивају у посебним логорима, и 275.000 осталих. То су они који немају свој стан, али не спавају под голим небом, него су уточиште, макар привремено, пронашли у сквотовима, прихватилиштима, или код пријатеља. У овој последњој категорији бескућника, макар док тражим посао након окончаних мастер студија, јесам и ја. Нико и ништа у Берлину…

Иако сносим део трошкова, начин мог живота диктира реченица: „Док си под мојим кровом…” Нису баш најидеалније околности на свету, али сам макар под кровом. Ситуацију само компликује чињеница да је моја цимерка веганка и друштвени активиста - нека врста Грете Тунберг. Месецима смо, на пример, делиле стан са неколико десетина белих мишева које је украла из лабораторије, у којој похађа практичну наставу у вечерњој школи… Потрајало је док их је удомила преко огласа на интернету. Треба ли рећи да таква каква је није могла да смисли савршенији дочек Нове године од волонтирања у склоништима за бескућнике?

Активисти и Самарићани су, можда, досадни, али ови међу које сам ја гурнута нису били лишени смисла за забаву. У поход добре воље кренули су расходованим ватрогасним камионом који 364 ноћи у години служи за техножурке. Његов власник, ексцентрични ди-џеј из Источног Берлина, снабдео га је моћним звучницима, светлосним топовима и светлуцавом диско куглом. Уградио му је и апарат за дување балона од сапунице, али ми нисмо смели да га укључимо, јер је за Нову 2019. на тлу направио такву клизавицу да су се неки бескућници на њој поломили.

Обучен у бунду у коју су ушивене лампице, у патикама са светлећим ђоновима, и златним качкетом на седој глави, управо је овај ди-џеј био заслужан за организовање наше експеди

ције. Његов позив слушаоцима да донирају вреће за спавање за бескућнике, наишао је на огроман одзив - пристигло је неколико стотина комада. Пошто нисмо све могли да их спакујемо у камион, помогао нам је и власник једног берлинског хотела са пет звездица, који је ко зна какве грехове искупљивао учешћем у нашем походу. Вишак врећа возио је за нама у свом комбију, а претходно су нам кроз улаз за послугу његовог блиставог здања додали пет термоса са кафом.

Замислите још и кратко ошишану социјалну радницу са десетогодишњим сином (и ону с патикама са ђоновима који светле) који је целе ноћи тражио да бацамо петарде, додајте моју цимерку и мене, и пођимо...

Са надстрешнице над улазом у станицу берлинског метроа Лихтенберг десетак бескућника спустило је цераду и тако се заштитило од струјања леденог ваздуха. Уз зид сместили су сто прекривен уредним столњаком, кухињске елементе, тостер, грејач за воду, полицу са зачинима... а у другом делу су тесно једну до друге (да би сачували топлоту) поређали вреће за спавање. Најупадљивија је, ипак, била, окићена јелка. Вођа ове групе, „поглавица племена“, кратко ошишани Немац средњих година, у дуксу фудбалског клуба Херта и вијетнамци, ни по чему се не разликује од већине грађевинаца које ујутру срећем у превозу. Срдачно и жустро се рукује са свима.

„Здраво, здраво, срећна Нова! Хоћете ли да попијете нешто? Има ли неко цигарету?“Нудим му да узме једну од мојих. „Ух, те су ментол. Нека, хвала.“Каже да нисмо морали да долазимо јер имају довољно врећа за спавање, али неће одбити цигарете.

Испод цераде на станици Лихтенберг јесте бајковито, влада празнично расположење, али је и мраз - минус пет.

Питам га како су успели да тако уреде и снабдеју ово станиште на јавној површини.

„БВГ, транспортно предузеће у чијој надлежности је ова станица, покушава да нас исели, слали су и полицију да нас отера. Али народ је потписивао петицију да останемо. Градоначелник је то одобрио, дошао је овде да се слика с нама и рукује, и све... После тога људи нам сваког дана доносе понешто, малтене нас затрпавају стварима. Убеђујем их да то однесу неком другом, шта ће ми више од две перјане јакне“, каже, смејући се.

Ја нисам градоначелник, али сам се руковала и сликала, а онда предложила да им испуним музичку жељу. Буцмаста старија жена с обријаном главом и округлим наочарима питала је. „Може ли неки техно?“Укључујемо разглас, креће музика. Поглавица нас пита имамо ли петарде или ватромет, „да употпунимо доживљај“. Имамо. Из канте за смеће ваде празну флашу да нам послужи као лансер, и док из звучника на камиону трешти УМЕК – Вигиланце, четири бескућника чуче око ракете, пале фитиљ, и стављају руке на уши, кикоћући се као деца. Ракета се уз прасак распрскава на небу изнад Берлина, а они тапшу.

Петочлана турска породица излази из вагона метроа и вероватно мисли да смо на приватној журци, па нам радосно машу. Један од њихових малишана притрчава нам и изводи „флос“, смешан плес из видео-игрице популаран ових дана у Немачкој.

Наше следеће одредиште је Rummelsburger Bucht. На утрини је никло насеље у којем живи између 120 и 150 бескућника. Око шатора и страћара од лима и најлона, украшених заставама разних боја, постављена је ограда од жичаних колица из супермаркета. На месту где треба да скренемо са асфалта, чека нас водич из кампа, млади панкер, да нам покаже где да се паркирамо, и да нам помогне да се снађемо у мраку. Целим путем се осврће и извињава:

„Ја сам им рекао да долазите, али нисам сигуран у ком су фазону вечерас, планирали су неко интимније окупљање. Нисте морали да се цимате..“

Кад моја другарица помене вреће за спавање он одмахне руком. Зуби су му лепи и бели, коса тршава.

„Сада за Божић долазиле су нам калуђерице, имамо све, донеле су нам чак гушчије печење...“Одједном застане: „Имате ли, можда, цигарете?“Дуван није укључен у пакете помоћи, доброчинитељи брину и за плућа бескућника. „Имам, али су са ментолом...“„Ух, супер! Дај!“Једну задене за уво, а другу припали. Сладострасно увуче дим и издува га кроз нос.

„Кад боље размислим, пре неки дан дошло нам је неколико Пољака. Видећу да ли њима требају вреће. Чекајте ме овде.“

Наш водич, панкерски Могли, нестаје између колица из маркета нечујно као што је и дошао, а ми, неуспешни мисионари, остајемо да чекамо у снопу фарова црвеног камиона. Ту нас затиче поноћ. Свуда около на хоризонту су ватромети. Моглија нема, вероватно је остао да слави у кампу. Ди-џеј однекуд вади шампањац и сипа нам у папирне шоље за кафу. Срећна Нова година! Frohes neues Jahr! Она наставља да се њише и кад се компјутерска песма без душе заврши...

Организовано прихватилиште за бескућнике, са чуварима, волонтерима и социјалним радницима, опремљено кухињом, и машинама за прање и сушење веша, смештено је у балон-хали у Контејнербанхофу.

На рецепцији су две друштвено ангажоване младе Немице. Пепео са

цигарета отресају у чашу са водом на столу. Ми са камионом, пуним врећа и музичких жеља, не можемо унутра

„Они не могу напоље, прошло је осам сати“, каже социјална радница задужена за односе с јавношћу.

Овде влада строги кућни ред, својеврсни полицијски час - од осам увече до осам ујутру нико не сме ни да изађе ни да уђе. „Али Нова година је!“„Жао ми је, правила су правила.“На немачком ово звучи неопозиво. Охрабрим се да приметим да мени то звучи „мало наци”. Њој се горња усна згрчи као медицинској сестри из Лета изнад кукавичјег гнезда.

Поглед фрау Ратхед ми поручује: „Не лај превише, завршићеш једном и ти код мене у балону“.

На нашу срећу, појављује се друга социјална радница, са мало више празничног духа.

„Мислим да је у реду да вечерас направимо изузетак. Проћи ћу кроз спаваонице и рећи да сте стигли, а ви се паркирајте код улаза, да не иду далеко.“

Ди-џеј одврће Dickes B, денс-реге хит из деведесетих о лепотама Берлина, да нас орасположи. Светлосни топови се пале, а звуци синкопиране трубе и басови парају ноћ.

Намамљени музиком, из балона прво излазе запослени (на реверима имају плочице са именима). Усхићено гледају у светла и ватрогасни камион. Једна млађа волонтерка (на плочици пише: Јулија) стидљиво пита да ли испуњавамо новогодишње жеље. Угризем се за језик да не кажем: „Само бескућницима!“

Затим се помаљају они због којих смо дошли. Црномањасти мушкарац у колицима, са прстима испалим кроз вунене чарапе, сувоњава ситна жена у беж капуту која грчевито стеже платнену ташницу, и крупни седи човек у тренерци, несигурног корака, отеклог носа са попуцалим капиларима.

„Овај мора да је неки мој словенски брат“, шапнем цимерки.

Гретино мало округло лице зарумени се од беса.

„Како можеш да говориш такве ствари, јеси ли нормална?! Само зато што је неко алкохоличар и бескућник не значи да је из Источне Европе“, сикће потежући се за рукав као непослушно дете.

Човек у тренерци покушава да се споразуме са социјалном радницом, јасно разазнајем речи „даћ“и „торба“.

„Пољак! Видиш да сам у праву“, кажем Грети.

„Свеједно! Није лепо то рећи. Једноставно није лепо…“

Из мрака се у инвалидским колицима довезе још један бескућник. Мумла и гестовима тражи цигарету. Помогнем му да запали, јер му је десна рука одузета. Гретица га пита да ли му треба врећа за спавање, иако је очигледно да човек не говори ни немачки ни енглески.

Преко њене главе обратим му се на српском: „Је ли, како се зовеш?“Погледа ме изненађено, али не да је разумео сваку реч или само препознао словенске корене. С муком прочисти грло. „Марко“. „Марко, донели смо вреће за спавање, деле их поред камиона.“

Климне главом, и откотрља се у ноћ. Зажалим на тренутак што сам му се обратила, можда се постидео што је неко из домовине видео где су га одували ветрови судбине. Познат ми је тај осећај.

А код звучника је почела игранка. Тројица у колицима праве „осмице“и забацују се на задње точкове уз тактове Еминемовог Real Slim Shady, остали су их окружили и тапшу. Ди-џеј је решио да ризикује и ипак укључио апарат за балоне од сапунице.

Прилази ми социјална радница из наше екипе, држећи сина за руку.

„Имамо времена да им испунимо још једну музичку жељу, па онда треба полако кући. Мој син треба да спава.“Дерле набусито додаје: „Петарде су ми пале у бару па ми је досадно!“

Весела група и даље игра и гласан смех допире одатле. Један капом покушава да дохвати балоне сапунице.

Ди-џеј најављује музичку жељу за опроштај, а један Румун из колица покушава да му објасни, али не зна наслов песме, само понавља „она моја песма“. Кад се досети да отпевуши почетак, схватимо да тражи Ламбаду.

Славље достиже врхунац. Плешу чак и неке волонтерке, а крупни Пољак у тренерци подигао је Румуна из колица и помаже му да направи неколико несигурних корака. Онда га пусти, и Румун, с муком одржавајући равнотежу, остане да стоји и маше рукама у ритму ламбаде. Сви пљешћу.

Не желим да видим њихова лица кад музика престане, и одлазим до нашег комбија, паркираног мало даље.

Власник хотела се досађује. Нуди ми алкохол да се угрејем.

„Рецепт моје породице, са ванилом и ментом.“

Испијем на екс, покушавајући да не мислим на плесаче у инвалидским колицима.

„Требало је да пијеш полако, да се развије укус.“

„Баш ме брига. Ја сам из Источне Европе.“

Власник хотела са пет звездица и произвођач ликера од ваниле помирљиво ме гледа и каже:

„А јеси ли улазила у балон? Имају пуњаче за мобилне, грејање, кревете… Да се ја питам, не бисмо ми ни долазили. Имају они све.“

Савезно удружење за помоћ бескућницима процењује да на улицама Берлина тренутно живи између четири и десет хиљада особа без икаквог смештаја, а да их у целој Немачкој има око четрдесет хиљада. Већину чине људи из Источне Европе

Славље достиже врхунац. Плешу чак и неке волонтерке, а крупни Пољак у тренерци подигао је Румуна из колица и помаже му да направи неколико несигурних корака. Онда га пусти, и Румун, с муком одржавајући равнотежу, остане да стоји и маше рукама у ритму ламбаде