ИРСКИ МОДЕЛ ГРАЂАНСКИХ СКУПШТИНА
Клаус Шваб
Уместо фокусирања на сам врх пирамиде глобалног управљања, требало би санирати напрслине у њеним темељима. Тим пре што поделе међу бирачима у многим земљама отежавају спровођење реформи, а политичари који теже златној средини лоше пролазе на изборима
Свет ће 2020. обележити 75. годишњицу успостављања либералног међународног поретка. Већина се слаже да је тај оквир - који чине Уједињене нације, Међународни монетарни фонд, Светска банка и друге мултилатералне институције - потребно осавременити како би се свет на адекватан начин суочио с изазовима климатских промена, растуће неједнакости и успореног привредног раста. Али реформа на глобалном нивоу неће бити могућа уколико најпре не буду конституисана кохезивнија и одрживија појединачна друштва. Један начин да се то постигне јесу „грађанске скупштине“попут оних које су увеле Република Ирска и неке друге земље.
Током 2019. је неколико кључних међународних институција изнова демонстрирало да нису у стању да се носе са савременим изазовима. Европска унија и даље је у стању парализе изазване бескрајним натезањима око Брегзита у Великој Британији. Администрација председника Доналда Трампа је маргинализовала Светску трговинску организацију (СТО) блокирајући именовање чланова њеног тела за решавање трговинских спорова. УН су претрпеле ударац када је Чиле одустао од организовања конференције о климатским променама.
Ови примери сугеришу да је наша способност да осмислимо колективни одговор на највеће глобалне изазове озбиљно нарушена. Али реформисање једне мултилатералне институције неће решити те проблеме ако су њене појединачне чланице - и заједнице које представљају - и даље подељене дуж политичких, социјалних и економских линија. Уосталом, криза изазвана Брегзитом није последица проблема с доношењем одлука у Бриселу, већ последица поларизације у Британији. Криза у СТО последица је блокаде у Вашингтону, те неслагања других земаља чланица око тога како осавременити правила по којима се одвија међународна трговина. А до отказивања самита у Чилеу дошло је због масовних социјалних протеста у тој земљи, не због мањка ентузијазма светских лидера.
Уместо фокусирања на сам врх пирамиде глобалног управљања, требало би да се посветимо санирању напрслина у њеним темељима. Па ипак, у многим земљама поделе међу бирачима у све већој мери политичким лидерима отежавају спровођење реформи. Поларизација бирачког тела је све већа, а политичари који теже златној средини лоше пролазе на изборима.
Ирска нуди обећавајући модел уз чију помоћ је могуће превазићи ову кваку 22. Абортус је деценијама био политичко минско поље за ирске креаторе политике. Али онда се Ирска одважила на социополитички експеримент сасвим у складу с ером подела у којој живимо: сазвала је грађанску скупштину како би уобличила такву законску регулативу по питању абортуса какву би већина грађана могла да подржи.
Ирски парламент насумично је изабрао 99 грађана (и једног председавајућег) како би било формирано тело које би представљало „широки узорак друштва у складу с резултатима пописа, укључујући критеријуме узраста, рода, социјалног статуса, регионалне заступљености, и тако даље“. Тако осмишљено, ово тело је репрезентовало далеко већу разноликост погледа од оне која се може наћи у етаблираним политичким системима. Али ова скупштина је истовремено следила и правила осмишљена тако да јачају јединство. Као и у многим парламентима, сви њени чланови имали су једнако право да иступају, а све дебате биле су јавне. Али од самог почетка чланови овог тела су се обавезали на поштовање супротних мишљења, те спремност да седну за исти сто с онима с којима се не слажу.
Ирска јавност је с пажњом пратила рад скупштине, што је резултирало стварањем јединственог осећаја политичке партиципације најширег опсега. Људима је дубоко стало до теме о којој се разговарало, али су истовремено научили да уважавају ставове оних с друге стране стола или телевизијског екрана. Скупштина је на крају срочила препоруке - укључујући и ону за легализацију абортуса - које су потом предочене јавности у форми референдумског изјашњавања. Многи од предлога садржаних у тим препорукама сада су нашли место у закону.
Ако желимо да превазиђемо политичке поделе и другде у свету, тре
Већ и по начину на који су замишљена, консултативна окупљања обичних грађана, којима није циљ да обезбеде реизбор као политичари, у стању су да допринесу налажењу прагматичних решења за специфична питања
бало би да подржимо модел грађанских скупштина. Већ и по начину на који су замишљена, консултативна окупљања обичних грађана - чији је основни циљ постизање сагласности, а не обезбеђивање реизбора као у случају политичара - у стању су да превазиђу политички антагонизам и допринесу налажењу прагматичних решења за специфична питања. Њима се не могу заменити демократски изабрани парламенти, али би их требало користити као допуну кад се за то укаже потреба.
Сличан широки приступ помаже лидерима с демократским мандатом да се користе крупним изазовима и у другим случајевима. У Француској је покрет „жутих прслука“спустио тон након што је председник Емануел Макрон организовао „велику дебату“на којој су грађани широм земље имали прилику да се на локалним скуповима директно укључе у овај процес. У Белгији је једно такво окупљање у Антверпену резултирало одлуком којом су, након вишедеценијске неактивности, превазиђене несугласице око једног крупног инфраструктурног пројекта. А у пољском граду Гдањску грађанска скупштина је постигла оно што је Тин Газивода из Фондације за отворено друштво описао као „обавезујуће промене у градској политици на плану спречавања поплава, загађења ваздуха, јавних пројеката и третмана ЛБГТ особа“.
Једном кад наша друштва достигну виши степен јединства око макар базичних ствари, биће једноставније створити услове и за решавање међународних проблема. Кад су људи задовољни и оптимистички настројени по питању смера којим иде њихов живот код куће, биће спремнији да се суоче с већим изазовима који се не разликују од оних с којима морају да се носе људи и другде у свету. И овде би требало применити нешто од истог принципа: управљање на међународном нивоу требало би да рефлектује диверзификованост међународне заједнице, не само елита или других изабраних група.
Стога је моја жеља за 2020. следећа: да преко грађанских скупштина превазиђемо поделе на националном и локалном нивоу, и да исти свеобухватни приступ применимо и на међународне институције. Морамо да делујемо брзо ако желимо да превладамо главне изазове нашег времена, од климатских промена и растуће неједнакости до успореног раста и нове концентрације моћи све одреда претњама које угрожавају добробит грађана свуда у свету.