ТРАЉАВА ИСТРАГА ЗАТАШКАВА ИСТИНУ

Сумњива смрт

Да ли случај смрти Милована Ивића, под сумњивим околностима, након злостављања у полицији, подсећа на сумњу у убиство Давида Драгичевића из Бањалуке, само што је овде све прошло мирно

Уколоплету „исфабрикованих“афера, муљања око њиховог расплета скретањем пажње јавности на разне тривијалности, у сенци је остала туга једне мајке, Дијане Ћелић из Новог Сада, чији је 28-годишњи син Милован Ивић преминуо 4. маја 2018, под сумњивим околностима. Сумњивим их чини „нетемељно, неефикасно и неблаговремено“испитивање навода о Миловановом злостављању у полицији, као и истрага, истог описа, поводом смрти младића, према приговору који је поднела мајка на одбацивање њене кривичне пријаве од новосадског Вишег јавног тужилаштва.

Тако сад имамо две истине, прву о којој сведочи Диана, али и документација, и другу, из новосадског МУП-а, као и заменика јавног тужиоца ВЈТ Милорада Трошића, које се – гле, чуда – преплићу. Указујући на могућу спрегу између судске и полицијске полуге власти, а све у име заташкавања чињеница, по најгорем могућем сценарију.

Разлике у истинама крећу још од привођења Милована 2. маја 2018, јер мајка тврди да је њен син одведен у ПИ Детелинара као сведок бучне свађе између његовог друга Славка Нуждића и Славкове девојке Јелене Јовановић. У МУП-у наглашавају да је разлог привођења – нарушавање јавног реда и мира, што мајка опонира позивајући се на речи покојног сина, изјаву сведока из оближње трафике, али и признање полицајаца да су га тек касније везали.

„Миловану је промењен статус тек након што се супротставио шамарању Јелене, спочитавши полицајцима како их није срамота да бију жену“, Диана каже. Јер, тек тад су му стављене лисице, она тврди, када је почело и батинање. Славко је после писано потврдио да је Милована један од униформисаних шутнуо док је клечао везан, па је пао и поцепао аркаду.

Примедба да „он зна своја права, па и на телефонски позив мајци која ради у Министарству одбране“још је више ражестила службенике МУП-а, те су стали да његовом главом ударају у бетон, како додаје Диана.

Званична се истина овде рачва на верзију по којој се Милован „самоповредио бацањем са клупе“, док друга говори о паду са исте, према закључку (побијаном решењу) тужиоца, а на основу писаних тврдњи полицајаца. Тако крвавог, Милована су пребацили у притвор, а Славка и Јелену на неуропсихијатрију, по њиховом захтеву „јер их тамо бар не би млатили“.

Како се крволиптање није заустављало, полицајци су позвали Хитну помоћ (најмање 46 минута од повређивања, према списима) чијим је колима младић одвезен у КБЦ Војводине. „Да би прикрили да су га сами испребијали, полицајци су навели да је мој син повређен у тучи“, каже Диана. Међутим, Милован је неурохирургу Владимиру Папићу указао на злостављање, што је он и записао, али не и пријавио Тужилаштву. Након интервенције, младић је враћен у притвор, одакле је пуштен сутрадан ујутру.

„Мој партнер Петар Панић и ја смо га нашли на клупи у близини места привођења, у веома јадном стању. Спуштеног десног капка, свег плавог од удараца, модрих усана и ушију, крваве мајице, повређеног рамена и зашивене аркаде“, каже мајка. Затим су отишли у обе полицијске станице да пријаве прекомерну употребу силе и затраже снимак камера које би ово и потврдиле.

Али, у притворској јединици, разговор се завршио речима заменика командира Николе Крајиновића „дођите сутра, кад се Милован мало смири, да поразговарамо о инциденту“. „Полицајци су имали обавезу да сачине записник о кривичној пријави за дело злостављања и мучења“, како каже Владица Илић из Београдског центра за људска права. У Детелинари су негирали постојање камера.

Насупрот тврдњи мајке о оваквом расплету у полицијским испоставама, тужилац Трошић за НИН каже да су „снимке видели мајка и покојни у јутарњим часовима 3. маја и да нису имали никаквих примедби“. Као и да су видео-записе прегледали и полицајци по његовом налогу сутрадан, не утврдивши ништа спорно. Међутим, по документацији из предмета, тужилац је захтев полицији за преглед снимака из полицијске станице послао тек 4. јуна, кад су они већ били избрисани, како је нестао крунски доказ оптужби. Извештај МУП-а достављен је тужиоцу тек четири месеца након наводног прегледа камера, што њему није било спорно.

Следећег дана по пуштању из станице, Милован је нађен мртав у паркићу одакле је и приведен. Тек тад настаје административни хаос или намерно гурање факата под тепих. „Мртвозорница није хтела да изда умрлицу због бројних повреда, нових у односу на оне које је Милован задобио у Детелинари“, објашњава Диана. Иако тужилац тврди за НИН да је и сам изашао на лице места, дописи са полицијом га демантују. Такође су у колизији његови наводи о томе да су „криминолошки обрађени“сви докази узети са лица места, са полицијским извештајима где се не помињу ни опушци, ни крваве марамице, већ само садржај џепова фармерки. Поред овог, није пронађена ни саслушана особа која је покушала да оживи Милована, већ је погрешно наведен положај тела у ком је младић издахнуо, а лице места нетачно описано као „неизмењено“.

Истина је да је Трошић наложио обдукцију, али на начин да судски лекар Стојан Петковић није „морао баш ништа да уради“, како је поверио Диани, а она снимила. „Налазећи за сходно“- јер управо је то била Трошићева формулација - Петковић је извршио хемијско-токсиколошку анализу желудачног садржаја, где је нашао извесну количину алкохола и лекова за смирење. Дозе су биле на доњој граници терапеутских, али су их обдуценти сматрали узроком Милованове смрти.

Незадовољан налазом, или на мајчино инсистирање, Трошић је затражио друго мишљење, али од исте установе чији је директор ово одбио на име сукоба интереса. Тада се тужилац обратио Судскомедицинском одбору Медицинског факултета у Крагујевцу, уместо да узорке пошаље у Београд, како је Диана захтевала. Крагујевачки стручњаци су се оградили од мишљења новосадских колега, потражујући патохистолошке калупе, али и предлажући ексхумацију и реобдукцију, у циљу прецизирања узрока смрти.

Из Новог Сада су Крагујевцу послали тражено, али и додатне налазе присуства бупренофрина, за који „није било стандарда“при првој „рутинској анализи“. Нарко-аналгетик из „накнадне специфичне анализе“у комбинацији са алкохолом, Крагујевац је оценио као могући смртни узрочник.

Указујући безрезервно поверење у ток обдукције, као и начин чувања узорака, Трошић је „могући“транспоновао у сасвим извесни смртни узрок, и одбацио Дианину кривичну пријаву. Случај је разматрало и Републичко јавно тужилаштво, потврдивши законито понашање Трошића.

Тужилац да је хтео, могао је (али и морао) да саслуша све сведоке, па и Јелену Јовановић и Славка Нуждића, чије оверене изјаве о томе да је Милован злостављан стоје у предмету. Што за Трошића очито није било релевантно, већ му је била довољна претпоставка да су се њих двоје „налазили у Неуропсихијатријском одељењу КБЦ Војводине“, премда су већ сутрадан по пријему одатле били пуштени. Није ни изузео снимке свих камера у околини паркића где је мртав нађен Милован, нити се потрудио да растумачи призор у мраку са једне од њих, а врло налик физичком обрачуну.

На увеличаном снимку може се назрети група насилника како шутира жртву, сва је прилика – Милована, којег је мајка препознала по патикама. Није саслушан ни неурохирург Папић, ни Петар Панић, док су о свом понашању лично посведочили – сами полицајци. Да нису тражени подаци базних станица како би били пронађени евентуални очевици догађаја уочи Милованове смрти, тужилац за НИН потврђује. Што утемељује сумње о траљавом предистражном поступку, или нечем још упитнијем.

Уз све то, једину колор фотографију покојника снимила је мајка, у мртвачком сандуку. Полицијске фотографије са увиђаја биле су црно-беле, без јасно видљивих повреда, на које није указано ни обдуцентима. Као зачин свему, обдуценти су се понудили да „о свом трошку“присуствују ексхумацији, до које није ни дошло.

Трошић се послужио и етикетирањем, неутемељеним на доказима, називајући Нуждића и Јовановићеву „неподобним за комуникацију“, иако их није видео. Чудно је откуд му идеја да се „Милован дужи период дружио са метадонским зависницима и са њима користио алкохол и психотропне супстанце“, кад се у побијаном решењу непрецизирано помињу само „прикупљена обавештења ПУ у Новом Саду“.

Диану Ћелић није зауставило одбацивање кривичне пријаве, већ се новосадском Апелационом тужилаштву обратила приговором, који је такође одбијен. Након тога, Диана је на располагању имала само уставну жалбу коју је поднела јула ове године. Пракса Уставног суда јој међутим не иде наруку, будући да се последњих година одбацују све уставне жалбе односне на рад јавних тужилаштава, а базирано на ставу да се против тужилачких одлука не може жалити.

Због тога ће Диана, уз помоћ Београдског центра за људска права, поднети представку Европском суду за људска права, не чекајући одлуку Уставног суда, вероватно негативну, како су уверени адвокати Центра. „Представка ће укључити и закључак независног специјалисте судске медицине, донет на основу прегледа документације“, каже Владица Илић. По мишљењу тог, за сад неименованог стручњака, без ексхумације и реобдукције не може се поуздано говорити о узроку Милованове смрти, од које је прошло готово две године.

Ако вас случај Милована Ивића подсећа на сумњу у убиство Давида Драгичевића из Бањалуке, то је само „коинциденција“, али уз изостанак медијске пажње. Јер, овде није било демонстрација, тамо произашлих из неповерења у рад полиције БиХ. Овде је све прошло мирно и зато што има толико проблема око којих би се морало бактати, па је позорност народа прилично расејана. А страх можда и већи него код комшија.

Да је тужилац хтео, могао је (али и морао) да саслуша сведоке чије оверене изјаве да је Милован злостављан стоје у предмету