МИНИСТАР БРЕ, НЕ ПИОНИР

Портрет Младена Шарчевића

Мањак пристојности и вишак бахатости особине су које су министра Шарчевића водиле до садашње позиције. Ако се томе дода и његов допринос онеписмењавању нације и укидању аутономије образовних институција, јасно је да се већ кандидовао за нови министарски мандат

Чим је Вучић најавио да ће озбиљно реконструисати премијеркину владу, министар просвете се распричао као никада до сада. За само недељу дана смо сазнали да је актуелна стратегија за образовање и науку, која важи до 2020. године, у потпуности извршена и да стартује са новом која ће Србију у наредних 10 година довести у исти ранг са Финском и Јужном Корејом. Ученици ће нам бриљирати на ПИСА тесту, насиље у школама ће већ од понедељка бити решено (до сада је тај проблем Шарчевићу служио као забава и коментарисао је: „Па, знате како, кад погледате овога крупног момка и овога ситног момка, овоме пише на челу: мучи ме“), а у учионице ће бити доведени роботи и холограмски наставници. Није прецизирао да ли ће за њима следити и холограмски тоалети, ужине или бесплатне књиге у срединама где то није решено, али ко још сме да се бави таквим тривијалностима када Младен Шарчевић проговори. Ипак се ради о човеку који је на новинарско питање да ли се осећа одговорним што је на прошлогодишњем ПИСА тесту Србија пала за два места и што је сваки трећи петнаестогодишњак функционално неписмен, одбрусио: „Очекивао сам креативно питање, нисте пазили на часу, да сте пазили на часу, поставили би (очито није био на часу када се учило да се каже „бисте“) нормално питање... Морате да обновите лекцију. Ето ви би на ПИСИ били јако слаби.“

На први поглед би се рекло да хвата последњи воз да се докаже и покаже у ресору који му је поверен и да чини све да би предупредио да и он буде почишћен у најављеној чистки. Али, то је само утисак јер је министар изричит у тврдњи да му нимало није стало до фотеље. „Имам свој посао и каријеру и без овога, и то много успешну међународну и домаћу, тако да немам разлога да се бојим ничега сем, не дај боже, неке

болести себи и породици. Нисам политичар, савршено ме не интересује да ли ћу бити члан Владе на тај начин да ја сад треперим, удварам се… Ако сам часно урадио свој посао досад, ту сам, ако не, баш ме брига. Устајем ујутру, да л‘ ћу да идем на мој посао или у Немањину… То је тако. Искрен сам“, каже Шарчевић.

И нема разлога да му не верујемо – већ са 33 године је сео у своју прву директорску фотељу, а до сада је основао две приватне гимназије и једну приватну економску школу. Уз то је, према подацима Агенције за борбу против корупције, власник удела од 20 одсто у гимназији „Руђер Бошковић“, 50 одсто ОШ „Руђер Бошковић“и 50 одсто Предшколске установе „Руђер Бошковић“. И нема никакав морални проблем да у њима настави каријеру иако о приватном образовању има баш лоше мишљење: „Приватне средње школе су још горе од факултета тог типа. Пракса је била да у приватним школама свима поделе петице, ђаци буду вуковци, а родитељи задовољни купљеним успехом. А онда сам се сусретао са случајевима да такви вуковци дођу да упишу државне студије и освоје нула поена на пријемном за Факултет организационих наука.“

Једино што би могло да се испречи на путу његовог апсолутног задовољства у односу на пређашњу позицију је чињеница да више не би могао тако лагодно и без икаквих последица да вређа кога стигне. За новинаре не би био интересантан, па га не би звали у емисије у којима би грмео да му „неће вртети филмове и држати слово“и не би напуштао студио након питања која му се не свиде, уз опаске да су „чудо од телевизије“. Такође, као приватник кога директно плаћају родитељи тешко да би могао да им урла у лице, као што је урлао мајци која га је упитала шта је са бесплатним уџбеницима: „Ви ако питате, онда ћу ја да кажем, а не да ми постављате потпитање. Нисам ја вама ни пионир овде да ме испитујете као дете. Питали сте да вам одговорим? Па ја вам одговарам, а ви ме прекидате са потпитањима...

е, па нећу да вам одговорим!“А понајмање би могао, као члан Владе коју води геј премијерка, да запрети да ће сваки просветни радник бити кажњен ако „подстрекује хомосексуализам и учи децу да су бесполна бића“, а да му премијерка на то покорно одговори да је поносна јер је „министар у мојој влади“.

Зашто и не би била поносна? Хомофобија је тек ситница уз остале атрибуте који га красе - уз мањак пристојности и вишак бахатости представља идеалан избор за владајућу странку. Не само да беспрекорно забавља већинско бирачко тело школовано на ријалитијима, већ и свесно ради на затупљивању оних који то нису, што и те како иде наруку СНС-у. За разлику од свог претходника који није био спреман да се покори Вучићевом захтеву да се онеписмењавање озакони, Шарчевић је одушевљено прихватио и пласирао дуално образовање које ствара армију полуписмених радника обучених да шрафе један одређени шраф, на једну одређену машину, у једном одређеном року. Тим потезом је створио не само јефтину већ и покорну радну снагу, а за оне који су баш решили да студирају осмислио је посластицу – дуално високо школство, шта год то значило. Уз то је пронашао и праве речи за оно мало „лажне елите“која је преостала, наравно појачане једним академским „бре“(упутио их је професорима који су потписали подршку протесту Један од пет милиона): „Ма то је мало, бре. Па знате колика је академска заједница? Од тих 610, пола пензионера и неки млади истраживачи, почели тек јуче да раде. Немате ту озбиљних имена.“

Немамо? Штета онда што те речи није упутио и одбору за доделу Нобелове награде, сигурно једног од њих (Миодрага Стојковића) не би позвали да буде у тиму експерата задужених да кандидује научнике за Нобелову награду у области медицине.

Младен Шарчевић је одрадио још један веома битан посао за напредњаке – смањио је независност свуда где се задржала у просветном систему и пребацио је директно у руке извршне власти. Предложио је Закон о основама система образовања и васпитања, а гласачка машина га је задовољно усвојила, којим је министру дата моћ да бира и отпушта директоре школа. И показао је и доказао колико је користан на примеру Више медицинске школе у Ћуприји у којој је подобан директор отпустио девет професорки које нису чланице СНС-а, а за професоре поставио високе функционере те партије и најбоље стручњаке за медицинске сестре, као што су правник Александар Мартиновић и електротехничар Владимир Орлић. Уз то се позабавио и аутономијом високог школства, па је преко Закона о високом образовању директно угрозио до сада загарантовану аутономију универзитета. Конкретно, средио је да већину чланова Националног савета за високо образовање и Националног акредитационог тела бирају Влада и Привредна комора. Па да видимо сада ко ће се усудити да не акредитује Мегатренд и да му уз то не додели и захвалницу јер је тако лепо одшколовао Небојшу Стефановића, када акредитационом телу председава Сима Аврамовић а заменик му је Слободан Унковић.

Петицију против таквог закона потписало је око 2.000 професора и научних радника, али се показало да је то „мало, бре“. Министар Шарчевић им је лаконски узвратио да то не угрожава аутономију универзитета, а да „уколико је неко изгубио своје привилегије има право да се љути и да то демонстрира уз петицију“, са којом ће власт урадити исто што је урадила и са претходним петицијама.

Са холограмским професорима или без њих, више него довољно да се препоручи и за следећу владу.

Средио је да већину чланова Националног савета за високо образовање и Националног акредитационог тела бирају Влада и Привредна комора. Па да видимо сада ко ће се усудити да не акредитује Мегатренд

Предложио је Закон о основама система образовања и васпитања, а гласачка машина га је задовољно усвојила, њиме је министру дата моћ да бира и отпушта директоре школа